RATNA SIROCAD - PASTORCI DRZAVE

Prema nepotpunim podacima vise od 27.000 dece ostalo je bez jednog ili oba roditelja u ratu na prostorima bivse Jugoslavije, a najveci broj njih jedva da ima minimalne uslove za zivot

Detinjstvo: Deca u jednom od logora poslednjeg rata

U ratu najvise ginu muskarci, ali najvise stradaju deca. U istinitost ove ocene vojnih teoreticara, na zalost, imamo priliku da se svakodnevno uveravamo od izbijanja oruzanih sukoba na prostorima bivse Jugoslavije.

Da nema humanih ljudi ratne strahote jos teze bi prezivljavala deca koja su se zatekla na prostorima gde su poslednjih godina carovali mrznja i ubijanje. Pogotovo ona koja su ostala bez jednog ili oba roditelja, a takvih je prema nepotpunim podacima vise od 27.000. Oni koji su seme zla posejali u njihova dvorista nista nisu uradili da im zivotna staza bar malo manje bude trnovita. Bez obzira da li su ostali tamo gde ih je zadesila nevolja ili su izbegli na druga podrucja, zvanicne drzavne institucije se ponasaju kao da je sve drugo prece od njihovog zbrinjavanja.

Ova deca su pastorci drzave, slaze se i Andjelko Vucic, predsednik Upravnog odbora Centra za ratnu sirocad, koji je u Beogradu osnovan pre cetiri godine. "Cak ni humanitarna pomoc 700 organizacija, koje su na spisku onih koje pomazu ugrozenom stanovnistvu na teritoriji bivse Jugoslavije, nije ravna onome sta ta deca dobijaju od rodjaka ili humanih ljudi. Oni im olaksavaju zivot bilo novcanim prilozima, paketima hrane, skolske opreme, odece i obuce, a tesko je iskazati koliko im znaci njihova pozrtvovanost i briga da im se makar malo nadoknadi gubitak roditelja. Brojkama se ne moze iskazati ni ono sto cine zdravstveni radnici koji se bez ikakve nadoknade brinu o zdravlju ove dece."

Najtezi posao ljudi u Centru je pronalazenje tacnih podataka o broju i sadasnjem smestaju dece kojima je rat okrnjio porodicu. Za sada postoji potpuna evidencija za svega 5.700 ratnih sirocadi i za njih nema bojazni da ce ostati bez onog sto im je najneophodnije za zivot. Prema recima Vucica, u najmanje losoj situaciji nalaze se deca koja su zbrinuta u porodicama na prostorima koji nisu bili zahvaci na ratom, a takvih je svega deset odsto.

"U nezavidnoj situaciji nadjemo se kad neko donese novac ili na neki drugi nacin zeli da pomogne odredjenom detetu koje je zbrinuto. Tesko nam je da ga ubedimo da tu pomoc preusmeri, jer postoje deca kojoj bi dobrodosao njihov poklon. Zbog toga nam je vazno da sto pre okoncamo spisak sve dece koja su bez jednog ili oba roditelja da bismo mogli, koliko je to moguce, da sto bolje raspodelimo pomoc koju prikupimo. Nasi ljudi koji su daleko od domovine mnogo nam pomazu, cak uspevaju i strance da zainteresuju da pomognu deci na prostorima bivse Jugoslavije. U nasoj zemlji, ali i vani, posebno je znacajna uloga crkve u podsticanju humanitarnih akcija i pozivima da se ne zaborave oni na koje odrasli nisu mislili kad su oruzje uzimali u ruke", kaze Vucic.

Mada cesto moze da se cuje misljenje strucnjaka da je, kao i za napustenu decu, tako i za ratnu sirocad, usvojenje najbolji nacin zbrinjavanja, ljudi koji vode Centar za sada ne razmisljaju tako. "Njihove rane jos su sveze pa bi bilo tragicno da se u brzini da im se obezbede sto bolji uslovi za zivot napravi pogresan izbor", objasnjava Vucic. "Zbog toga sve cinimo da sto vise radnih organizacija i pojedinaca koji imaju mogucnost zainteresujemo za novcanu pomoc koju trosimo tamo gde je najneophodnije. Najbolje dugorocno resenje bilo bi izgradnja ustanova gde bi ratna sirocad bila smestena i uz to postojala kasa iz koje bi se finansiralo njihovo redovno skolovanje."

Ratne rane ove dece sigurno nikada nece zaceliti, ali uz pomoc drugih ljudi svi oni koji su na bilo koji nacin ukljuceni u njihovo podizanje nadaju se da ce ih makar malo manje boleti.

Marica Vukovic