OBESPOKOJAVAJUCA POMISAO NA EKONOMSKU BUDUCNOST

Petar Djukic

Prosto kao da nema nijednog ekonomsko-finansijskog i privrednog problema u zemlji koji zvanicno nece biti efikasno resen sredstvima od prodaje "manje polovine" Telekoma Srbije stranim ulagacima iz susednih i prijateljskih zemalja. Nakon 9. juna 1997. jednostavno sve kao da izgleda drugacije. Potpis ugovora teskog 1,568 milijardi maraka dao je krila nosiocima ekonomske politike i stratezima domaceg privrednog razvoja, koji su istovremeno i borci za pojacavanje tempa opsteg blagostanja nacije pred izbore za parlament i predsednika Srbije.

U pravi cas dosla je ta, odavno prizeljkivana injekcija ovdasnjih, gotovo presahlih finansijskih izvora, ujedno i opsta ekonomsko-politicka i moralna transfruzija da bi se predstojeci izbori valjano pripremili i dobili. Ne preostaje nista drugo, sem da se iznenada osvojeni resursi ponude za sve namene i za opste dobro privrede, drzave, naroda i gradjana, iznurenih u sankcijama i prethodnom rezimu problematicnog prezivljavanja na preraspodelama i oskudnim rezervama. Zbog toga obecanu pomoc i podrsku valja adresovati gotovo svima: seljacima i poljoprivrednoj proizvodnji, izvoznoj industriji, putnoj privredi, javnom sektoru i, konacno, valja nesto ostaviti i za stabilizaciju i dalje jacanje kursa dinara, koji je retka uzdanica domaceg uspesnog makroekonomskog poslovanja.

Na godinu reformi vise niko ozbiljno i ne racuna, izuzev u smislu retoricko- propagandne upotrebe ove veoma fleksibilne sintagme. Upotreba privatizacije ce se zadrzavati u obimu, znacenju i sadrzini koji ne remete osnovni tok zivota u novim/starim iluzijama da smo u godinama velikih iskusenja spasili velike sisteme, odrzali proizvodnju, kapacitete i ljude, da bismo tek sada zakljucili koliko je to bilo spasonosno i uspesno, bar u odnosu na neizvesnost promena privredne strukture, socijalnog sistema ili, ne daj boze, politickog modela vladavine.

To sto nijedna ozbiljna medjunarodna agencija ne prorice nista dobro za ekonomsku i politicku buducnost trece Jugoslavije, ne moze znaciti nista sem zle volje i namere posmatraca i nedobronamernih spoljnih faktora, valjda ljubomornih na nasu politicku originalnost i ekonomsku samobitnost. Istog dana kada je potpisan ugovor o prodaji srpskog drzavnog Telekoma, ukazom predsednika SAD imovima SRJ i Republike Srpske nasla se na ledu i narednih sest meseci. Ovaj embargo ce trajati sve dok se ne postigne konacan sporazum o medjusobnim potrazivanjima svih drzava naslednica nekadasnje SFRJ i ne rese jos neke "sitnice", poput sprovodjenja odredbi Dejtonskog sporazuma, zahteva Haskog tribunala i preporuka Gonsalesove komisije. Sve to je sada apsolutno u drugom planu. Preostaje da se uz malo opste volje i finansijsku podrsku podigne moralno i ekonomsko stanje populacije do jeseni.

Medjutim, zivotne cinjenice sadasnjeg, letnjeg i letargicnog stanja domace ekonomije ne daju nimalo argumenata za dugorocni optimizam. Malaksavanje proizvodnje jos od oktobra prosle godine pretvorilo se u apaticnu recesiju, iz koje ne moze da se trgne nijedan sektor privrede. Nivo industrijske proizvodnje u maju ove godine bio je jos uvek cak za 17 procenata nizi od onoga u desetom mesecu 1996. Porast ukupne industrijske produkcije za prvih pet meseci 1997. od 7,8 odsto u odnosu na isti period prethodne godine ne moze biti dovoljan argument i motiv za optimizam, jer drustveni proizvod zemlje tokom prvih pet meseci ove godine porastao je samo za 1,3 odsto u odnosu na isti period prosle godine. Gotovo apsolutna besparica upucuje preduzeca, banke, gradjane i drzavu da se ponasaju po principu izbegavanja i odlaganja svakog moguceg placanja, kako bi rizik i teret nelikvidnosti pao na bilo koga drugog. Pri tome je novac u opustosenim fondovima banaka, drzave i preduzeca postao ne samo skup i redak, vec i nesiguran. Ne zna se samo do kada jos moze da traje zatezanje monetarnih slavina Narodne banke, koje odrzava relativnu stabilnost cena i koliko-toliko siguran kurs dinara.

Snazna valuta, medjutim, ne znaci samo stabilan ulicni paritet dinara u odnosu na nemacku marku. Mnogo znacajniji parametar snage i sigurnosti danasnjeg novca je njegovo ekonomsko pokrice, koje se ogleda prvenstveno u unutrasnjoj kupovnoj moci dinara. A ona je prilicno mizerna.

Objavljena zastitna cena psenice od 1,2 dinara svakako nije dovoljna da se podstakne poljoprivreda, ali je u odnosu na cenu u "superdinarima" iz sezone 1994, od 18 para po kilogramu, povecana za vise od pet puta. Medjunarodni trgovacki tokovi i dalje pospesuju neto devizni odliv koji za prvih pet meseci 1997. godine vec iznosi preko 800 miliona dolara.

Prosecne zarade u zemlji ne govore mnogo o stvarnom stanju primanja stanovnistva i o, prilicno jadnom, stanju standarda gradjana, koji sa sadasnjih dvestotinak maraka prosecne plate jedva da mogu kupiti onoliko dobara i usluga koliko su mogli sa 125 ("cvrstih") dinara, odnosno maraka, tokom leta 1994. Sta vise, tadasnji nivo primanja i standarda bio je u usponu, kao i opste moralno stanje, nakon ekonomsko-socijalnog oporavka, koji je doneo preokret ostvaren monetarnom rekonstrukcijom i nade da je moguce drugacije, normalnije i bolje ziveti.

Sada, tacno tri godine od oporavka ekonomskog stanja i duha nacije, nadanja su splasnula, velika obecanja izneverena, a strasti smirene. Nije cudo sto je politika opet uzela maha u medijskoj motivaciji za svakodnenvom proizvodnjom uspeha. Jer, eliminacija sankcija bila je, prema vecini nalaza, veliko razocarenje. Omogucila je tek samo objektivnu konstataciju stvarnog zaostajanja za uslovima svetske proizvodnje, tehnologije i trzista, kome se zapravo odavde nema mnogo sta ponuditi. I oporu istinu da su mnoge rezerve potrosene, a strpljenje na izmaku.

Pomisao na ekonomsku buducnost, odnosno rekonstrukciju privrede, zaposlenosti i socijalnog sistema, verovatno obespokojava vise nego i jedan drugi drustveni problem. Zato se, pocetkom leta, radije pribegava tematici uspeha sportski nadarene nacije koja, iako bas i ne voli mnogo da radi, jos uvek predstavlja nepresusan izvor talenata za kosarku. Tu su i druge prednosti zivota u zajednici u kojoj se uglavnom ne zna ko od onih koji su "zaposleni" zaista nesto radi.

A sto se tice pretpostavki za promene, kome je sada, posle svega, do njih? Rukovodstvo se trudi da svima bude bolje. U svim kombinacijama reformi zadrzace samo one fundamentalne odrednice sistema, koje ne dovode u pitanje sadasnju ili nasledjenu strukturu moci. Iako je sve vec nekako moglo da funkcionise u vreme raspada zemlje, rata i sankcija, zasto ne bi moglo i dalje?

(Autor je profesor ekonomije na Beogradskom univerzitetu).