Dnevnik

Banjaluka je vox populi vox dei... Rekla sam i to ne jednom da moramo da oplemenimo svemir. Ili on nas. Morace da me poslusaju jer tako je bolje za sve. Tako je predvidjao i Konstantin Ciolkovski. Taj Rus je bio neverovatno i veoma utemeljeno dalekovid

Pise: Olja Ivanjicki

Nedelja, 6. jul

Telefon. Opet! Uostalom sto se ljutim kada je to ponekad sjajna prilika da sve prekinem. Pa i pisanje dnevnika...

- Da, ovde Olja! Tacno tako sam rekla. Novinarka je dobro zapisala. Sasa Djordjevic ima direktnu vezu sa kosmickim silama. Prozracila ga je ultraljubicasta svetlost, neki snop dodatne snage. Sve to ide kroz glavu. Zato je i postigao onaj presudni kos (ne samo taj). On je uopste nepobediv.

Zasto uopste vodim ovaj dnevnik? Dani su strasni i za mene i oko mene. Preko radija govore o neredima u Irskoj. Belfast je u plamenu. Gori. Mozda ne gori bas ceo Belfast ali takav se utisak stice. Katolici nasuprot protestanata. Ili obrnuto. Kad je to pocelo? I zasto? Pa, tacno pre 582 godine iz nekih takvih ili slicnih razloga na danasnji dan spaljen je na lomaci Jan Hus. Izuzetan profesor, naucnik, humanista, pisac poezije i ljubimac naroda. Ovaj haos predugacko traje. Kao da se sve nevolje nastavljaju i to bez prekida.

U prekidu pisanja Dnevnika dobro dodje kafa, maline ili neki telefonski razgovor. Tvrde da je svet jedno. Koliko vidim i jeste. Ali sta to vredi, sta vredi sto su razvoj i mir u direktnoj vezi i sto se medjusobno dopunjavaju. Lepo zvuci kao misao ali je sve to vrlo cesto daleko od stvarnosti.

Opet drama tamo preko Drine? Pazljivo slusam i gledam medije, zatim prelistavam novine. Svi nesto objasnjavaju. Pa, da! Cim je mnogo objasnjenja stvari ostaju nejasne. To je uvek tako. Zaista nista ne shvatam.

E, ovo mi se svidja. Lepo je u komentaru napisao Aleksandar Tijanic: "Svako ko kaze da razume situaciju preko Drine diskvalifikuje sebe kao ozbiljnog analiticara." Zvuci sasvim razumno i spasonosno. Zena sa ocima i covek sa obrvama. Utisak nedelje. Banjaluka je na nogama. Vox popoli - vox dei!

Na ulicama, iz daljine, cujem veliku graju. Samoorganizovano narodno veselje. Brankov most opet je prepun ljudi. Gore baklje, viore se zastave. Za trenutak mi podilaze zmarci. Ali, razlozi za boravak i galamu na mostu nisu oni od zimus. Prvo, sada je sredina leta. Mnogo sta se promenilo - vremenski, a ponesto i nije. Sada se narod raduje. Obuzima me neka toplina i zadovoljstvo... Eto, opet, razloga da ne odem u atelje! Sta mogu. Nemam vremena da neke stvari sredjujem. Misli mi se stalno vracaju na zavrsene i nezavrsene slike za izlozbu u Crnoj Gori. Ova izlozba u galeriji "Progres", kazu, ne samo da je uspela nego je i veoma posecena.

Opet kafa, pa nekoliko telefonskih razgovora. Sve prekidam jer postajem nervozna sto na nasoj televiziji nema dovoljno informacija o Marsohodu koji se u originalu zove "Patfainderu Sodzerersu" sto znaci "Lovac koji prati trag u obliku privremenog posetioca" a zasto ne i stalnog? Valja se spremiti za Veliku Seobu. Odabrati stvari, licnosti, pomagala i sve ostalo za slanje na Mars.

Rekla sam i to ne jednom da moramo da oplemenimo svemir. Ili on nas. Morace da me poslusaju jer tako je bolje za sve. Tako je predvidjao i Konstantin Ciolkovski. Taj Rus je bio neverovatno i veoma utemeljeno dalekovid.

A Kristijan Ananpur je i dalje u Irskoj. I ovde na Mostu i na ulicama ljudi kisnu. Radosno su morki na ozivelom mostu. O tim mostovima valja stalno razmisljati, na njima se uvek dogadjaju cuda. Prijatna ili ona druga. Svejedno - ali uvek su mostovska...

Opet me misao vraca na mala platna za velike slike. Valja uzeti stvaralacki alat, i vreme je. Bas je strasno kasno. Vec smo odavno u narednom danu. Opet sam prestigla vreme. To mi se povremeno dogadja.

Ponedeljak, 7. jul

Svi su u delirijumu zbog dolaska kosarkasa. Mostovi su ponovo oziveli, opet se cuju pistaljke ali ovog puta kao ne paraju usi. Zvuce radosno. Ponovo svi u napad. Srecna sam sto delim sudbinu svog naroda i u zlu, a i u dobru.

Danas pocinjem da odvajam slike za novu izlozbu. Ranije to nisam radila. Sada poboljsavam sistem.

U Mostaru umro Mate Boban.

Sta li se dogadja na Marsu? Mislim, onako, detaljno. U celini vec sve to imam na platnu. Ali ovo cudo sto su spustili da seta po toj planeti moze svasta da otkrije. Nocas bi trebalo da iz Malog Ermitaza preuzmem Voltera i da ga ubacim u to vozilo. Moram samo da osmislim neki sistem mekog spustanja. Strucnjaci su to resili pomocu padobrana. Losa ideja. Pokusacu sistemom malih balona. Raznobojnih. To ce biti bolje.

Si-En-En spiker najavljuje niz informacija i razgovor sa grupom strucnjaka iz svih oblasti. Pocinje dnevnik Crvene planete. Na ekranu drugi kamen i crveni mis koji se mice i pokazuje ono sto se kazuje.

Sutra kupujem kompjuter s mackom. Neopozivo.

Zaboravljam na ovu "provokaciju" i slusam koji sve strucnjaci odgovaraju na pitanja gledalaca. Ima ih za tehniku, biotehniku, tehnologiju, za inzinjering, za sporo i za brzo kretanje, za okretanje u mestu i u pokretu, za mineralogiju... Specijalno za Mars. Sta prica ovaj meteorolog? Na Marsu je trenutno temperatura 75 stepeni po Farenhajtu, otprilike kao i u Sidneju. E, a ovo? Pritisak na Marsu je svega 6,8 milibara, a u Beogradu je 998 milibara. Zaista zivimo pod strasnim pritiskom.

Moram da pozurim sa Velikom Seobom. A "Lovac koji prati trag kao privremeni posetilac" pokazuje kamenje iz profila i anfasa, sa spektralnom analizom. Licna karta sa datumom rodjenja doticnog.

Utorak, 8. jul

Priznajem da se ne razumem u sve te stvari. Mozda zato sto sam zensko i po mojoj logici jedan ogromni vojni savez postoji zato sto postoji i neki drugi. Slican - isti. Ali, taj drugi ja jednostavno ne vidim. Uostalom, i ne bi trebalo da ga bude. Malih ratova ima i bice ih. Uvek ce se naci neki pukovnici ili kapetani zeljni vlasti koji bi da postanu sefovi ili diktatori u malim drzavama. Ali, ovde je u pitanju grandiozna organizacija! I neka druga strana trebalo bi da bude takva ili bar nesto priblizno tome. Da li se tu na nekog sumnja?

Kad pogledam globus radujem se sto ima toliko okeana, mora i vode uopste. Lose bi bilo da je obrnuto. Koliko li bi u tom slucaju bilo drzava, pa naravno, i vojnih saveza? A kad se ljudi nadju u kosmosu onda su braca. Sta smo onda na Zemlji? Valjalo bi da ima vise reda u ljudskoj rasi. Jer u njoj postoji neki visi smisao postojanja.

Valjalo bi naznaciti ili uspostaviti neki globalni stabilizator ljudskih strasti. Mozda je to bas istrazivanje svemira. Ovaj Patfainder Sodzerers je cudo. A sta bi bilo da se dodje do podataka da na Marsu ima zlata. Mnogo zlata. Ceo Mars zlatan a samo na povrsini kamenje i prasina. Al' bi svi napustili proizvodnju oruzja i sprava za unistavanje i krenuli da prave letelice za Mars. Na primer, letelice za prvu klasu, pa za drugu, zatim za opremu, pa kargo letelice i jos mnogo takvih cuda. Svi bi dizali pogled uvis prema nebu, prema tom prostranstvu udaljenom sedam meseci putovanja. Pa ljudi su, u svoje vreme, i duze putovali da bi stigli u Eldorado. Kakav bi tek ovo bio stampedo?

Ovaj dan bio je vreme velikih ocekivanja i najava virusa zlatne groznice.

Sreda, 9. jul

To spaja ljude, hteli oni to ili ne. Kao sto ih Internet razdvaja. Tamo ima mnogo miseva, dugmica, prepreka, lavirinata, pa onda sistem padne, pa se pojavi virus, pa grip, pa brisanje memorije. Cik da mi virus izbrise memoriju. Barem do sada i za sada.

Govorim o pismima zato sto je to cist sentiment. Ja odavno zivim na planeti jos od doba kad je na njoj bilo malo cega. Tada su pisma bila skoro jedini oblik komunikacije.

Danas imam temperaturu. Malo sam van forme. Cak nisam slusala, ni gledala, izvestaj sa Marsa o tome sta je sve Patfainder otkrio.

Veceras treba da mi dodje pisac ruskog porekla Vladimir Volkov sa Borisom Iljenkom, ciji je on gost.

Pokusavam da oborim temperaturu bar na 37. Ako Volkov ostane duze mozda ce prihvatiti da otvori izlozbu u Crnoj Gori. To bi bilo lepo. To cu pouzdano znati posle 21 cas a sada je 20 casova i 55 minuta.

Danas je bio radni dan i to u punom smislu reci. Dan zbog izlozbe a dolazili su Gajo Vojvodic, Dusan Arandjelovic, Bogdan Dukic... i neprestano se nesto radilo, osmisljavali smo tekstove, pisali naslove, stavljali tacke i zapete, osmatrali slajdove... Kad bi posetioci izlozbi znali koliko ima posla i koliko traju pripreme za ovakve dogadjaje...!

Cetvrtak, 10. jul

Posle radnog dana, najzad slusam vesti. Opet Bosna. Stvari se komplikuju i dan dobija novu dimenziju, zlokobnu tezinu.

Petak, 11. jul

(Autor je akademski slikar)