Reditelj Goran Rebic o svom prvom igranom filmu "Jugofilm"

To je prica o ratu vidjenom spolja, iz ugla gastarbajtera i nas dece gastarbajtera koji smo ceo zivot proveli idealizujuci bivsu Jugoslaviju, identifikujuci se s njom, ceznuci za njom i ziveci i rastuci svi zajedno - Srbi, Hrvati, Slovenci...

Danka Nikolic

Na konferenciji za stampu ekipe filma "Jugofilm", dela koje je prikazano u zvanicnoj konkurenciji Medjunarodnog filmskog festivala u Karlovim Varima, prvi put sam videla reditelja Gorana Rebica. Sedeo je pored Ljubise Samardzica (bilo je ukupno pet clanova ekipe), po sebi vec sitniji i manji od njega, ali i nekako skupljen, kao da ga je jos smanjila neka uocljiva skromnost. Odgovore na mnoga pitanja prepustao je Samardzicu, a kad je govorio na tecnom engleskom - cinio je to tiho, gotovo s nelagodnoscu.

Dovoljno ste mladi da mi nije neprijatno da Vam priznam kako ne znam nista o Vama. Otkuda, dakle, Vi u Austriji i kako ste tamo dosli do filma?

- O mnogo cemu od toga kako sam i gde sam proziveo dosadasnji zivot nisam sam odlucivao. Rodio sam se u Vrscu, a nije mi bilo ni godinu dana kada su roditelji resili da odemo iz Jugoslavije i da zivimo u Austriji. Tamo sam (u Becu) ucio skolu, studirao na Filmskoj akademiji i do sada napravio dva dokumentarna i ovaj, prvi igrani film. Oba dokumentarna filma bila su, u stvari, asocijacije na Jugoslaviju i tamosnja dogadjanja, ali sam ih snimao u drugim zemljama. Prvi, kratkometrazni, radio sam 1990. u vreme kraha Causeskua i nereda u Rumuniji i tada sam, na putu za Rumuniju, kruzeci kamerom po Vojvodini, gde su po poljima stajali ukopani tenkovi prekriveni snegom, postavio pitanje: "A sta ce se dogoditi ovde?" Posle uspeha tog filma, dobio sam priliku za drugi dokumentarni, ovog puta dugometrazni film. To je vec bila 1991. i 1992. godine snimio sam ga u Gruziji. Ta zemlja i ti ljudi veoma su slicni nama i tamo je, takodje, izbio rat. Snimao sam, dakle, rat u Gruziji, a naglaseno isticao asocijacije na Jugoslaviju.

Moja istina o ratu

- Jer je u tim vremenima mnogim ljudima u Evropi bilo veoma vazno ko ste, ciji ste i koje ste nacionalnosti. Meni je zapisano da sam Srbin, sto mene licno uopste ne interesuje, svejedno mi je sta sam. Ali kakav god pristup da sam imao u dokumentarnom filmu snimljenom na jugoslovenskim bojistima, pratio bi me podatak o mojoj nacionalnosti. Ali moja zelja i, vise od toga, moja potreba da ispricam svoju istinu o tom ratu bila je ogromna. Shvatio sam da to mogu da postignem igranim filmom. Moj austrijski producent sa kojim sam radio i prethodne dokumentarne filmove, podrzao me je u tome. Tako je nastao "Jugofilm". To je prica o ratu, ali o ratu vidjenom spolja, van rata, iz ugla gastarbajtera i nas dece gastarbajtera, koji smo ceo zivot proveli idealizujuci tu bivsu Jugoslaviju, identifikujuci se sa njom, ceznuci za njom i ziveci i rastuci svi zajedno - Srbi, Hrvati, Slovenci... svi, svi. A onda je nastao lom, raskol, sve je pocelo da se slama, razilazili smo se, propadala su prijateljstva, raspadali se brakovi, tukli smo se po kaficima, po parkovima, ulicama... Jugoslavija je propala, odjednom, tako brzo. A nestala je istom brzinom i ta nasa, gastarbajterska Jugoslavija u malom u kojoj sam odrastao, formirao se, postajao covek.

Kakva je to Vasa istina o ratu koju pominjete, kako ga Vi vidite?

- U filmu pricam o tragediji jedne gastarbajterske porodice izazvanoj svim tim nesrecnim dogadjajima. Moje duboko ubedjenje je da su glavni krivci za taj rat nasi ocevi. Spale su im odjednom maske i otkrila se prava lica. Preko noci su izdali sve nase i svoje ideale o slobodnom, multinacionalnom drustvu. Pokazalo se da je sve to bila velika zabluda, da je to, u stvari, bilo jedno rigidno, partijarhalno drustvo, bez istinskih individualnih sloboda. Film sam pravio s velikim besom zbog ogromne prevare, besom na oceve, na sve oceve, koji su nas zloupotrebili, gurnuli nespremne, zavedene, u ceo taj haos.

Ali nisu bas ni svi ocevi podjednako krivi i podjednako odgovorni. I neki ocevi su ubijani, a neki su ubijali.

- Ne, ne, ja ne ispitujem u ovom filmu politicku pozadinu rata. To nije moja tema. Moja tema pociva na arhetipskom obrascu sukoba oceva i sinova. I u mom filmu otac, na izvestan nacin, ubija sina.

Koliko ima Vaseg autenticnog zivota u tom delu, posto ste sami pisali i scenario?

- U samoj prici nema nicega autenticnog, ali je ona sastavljena od detalja i slicica tog gastarbajterskog miljea koji tako dobro poznajem, od detalja iz naseg tamosnjeg zivota uoci i za vreme rata.

Pozivi iz Jugoslavije

- Nisam video nijedan od tih filmova, ali sam cuo za Vinterbotomov i moram reci da se ne slazem sa njegovim postupkom. Praviti igrani film sa sezdeset posto dokumentarnog materijala, sa najdrasticnijim kadrovima masakra (cega se i televizija cuvala), praviti film sa lesevima i pricu u kojoj su junaci - duhovi, mrtvi ljudi! Ne, ne, sa tim se ne slazem... Mada, izvinjavam se, nemam pravo da govorim o delu koje nisam video, to svakako nije u redu.

Ovde je u Karlovim Varima svetska premijera Vaseg filma. Sta mu predstoji dalje?

- U Austriji ce se uskoro odrzati festival austrijskog filma pod nazivom "Dijagonale" i tu ce biti jedan program u okviru kojeg ce biti prikazano sve sto je u Austriji snimljeno o ratu u Jugoslaviji. Tu ce biti i moj film. Ceo taj paket filmova bice posle festivala prvo prikazivan po nekim vecim austrijskim gradovima, a zatim u Sarajevu, mozda u Zagrebu i Sloveniji. Sto se tice SR Jugoslavije, "Jugofilm" je vec dobio poziv za festivale na Palicu, u Herceg Novom, Vrnjackoj Banji, Nisu, a zatim ce se prikazivati u Novom Sadu i Beogradu.

Da li mislite da ce Sarajevo, recimo, moci da prihvati Vas film sa tezom o generacijskom ratu, o zajednickoj krivici oceva, ili Hrvatska? Da li uopste razmisljate o tome kako bi mogao da dozivi Vasu pricu neko ko je prosao kroz rat neposredno, koga su zasipali granatama, ko je prisustvovao masakrima?

- Sasvim sam svestan da ne mogu ocekivati od ljudi u Bosni da se identifikuju sa mojom pricom u kojoj nema 1993. i 1994. godine, u kojoj uopste nema tog strasnog rata koji oni znaju... Ali, to je moja istina o tom vremenu, ono je meni takodje bilo tesko i strasno, i tu su se dogadjale tragedije druge vrste. Sto se tice Hrvatske, takodje ne znam kako bi tamo mogao da bude primljen film. Ali ja cu kod nas, u Austriji, pokusati da okupim nase Hrvate, da napravim neku vrstu skupa ljudi okupljenih u bolu i da im pokazem svoje vidjenje naseg tragicnog razlaza. I duboko verujem da ce me razumeti. Jer, onaj prvi i veliki talas mrznje je mislim prosao, sada svi mi tamo vec krecemo dobrim stopama.