Ima li tajne u velikim uspesima jugoslovenske kosarke

Kosarka je u Jugoslaviji nikla bukvalno "ni iz cega" ali je kao malo sta u ovoj zemlji umela da raste, uci, usavrsava se i opstaje u svakim uslovima i svakim vremenima. Osnova svega je u ljudima koji su "udarili temelje" 1945. a do "pokrivanja kuce" doslo je 1961. posle prve od danasnjih 29 medalja na reprezentativnom planu

Vladimir Stankovic

Danas je lako reci i zvuci vrlo prosto: najbolji smo (u kosarci, naravno) zato sto imamo najbolje igrace i trenere. Nista tacnije od toga, ali otkud ili otkad nam najbolji igraci i najbolji treneri? Zasto ih imamo bas mi a ne neki drugi od kojih smo svojevremeno ucili kosarku i koji oduvek ulazu u basket mnogo vise nego mi? Kako je i zasto i ova "skracena" Jugoslavija pokazala da bar u necemu ima puno pravo da bude naslednik one stare cijem su se raspadu mnogi poradovali verujuci da ce sa osamostaljenim, rascepkanim, osiromasenim i posvadjanim jugo- republikama lakse izaci na kraj u mnogo cemu, pa i u kosarci ili sportu uopste. Sto se ovog poslednjeg tice, u mnogo cemu su bili u pravu, ali sa nasom kosarkom jos uvek ne mogu. Povratak posle trogodisnjih sankcija bio je trijumfalan, Evropsko prvenstvo u Atini 1995. se ne zaboravlja. Olimpijske igre u Atlanti potvrdile su da su ispred nasih asova zasad samo jos Amerikanci iz NBA, a Barselona '97 je bila logican nastavak dominacije "plave" cete.

Pre svega ljudi...

Bilo je mnogo pionira, mnogo manje ili vise zasluznih, ali cetiri "sveca" jugo-basketa bili su i ostali do danas Aleksandar Nikolic, Bora Stankovic, Radomir Saper i Nebojsa Popovic. Igraci, treneri, savezni kapiteni, funkcioneri, organizatori, izvestaci sa prvih turneja i turnira u inostranstvu, vizionari, poliglote... Sva cetvorica su, na svu srecu, zivi, zdravi i vrlo aktivni i dan-danas. Poceli su zajedno, i danas su zajedno. U sluzbi kosarke.

Prosle nedelje u Barseloni, gde je primio "Orden za zasluge" FIBA za vise od 50 godina u sluzbi kosarke (to najvise priznanje od Jugoslovena ima samo jos profesor Aca Nikolic), Nebojsa Popovic je na temu "politicari na celu sportskih organizacija" pricao:

- I mi smo u svoje vreme dobili "politickog predsednika", Danila Knezevica, ali je on, za razliku od mnogih drugih politicara koji su mislili da su bogom dani da zavode red u nasem sportu, u startu rekao: 'Ja nemam pojma o kosarci, ali stojim iza vas. Vi radite a ja cu odgovarati. Zovite me samo kad imate neki problem, kad vam trebaju pare ili kad vadite pasos". Kasnije je i sam mnogo naucio i mnogo pomogao, ne propustam priliku da istaknem njegovu ulogu u razvoju KSJ.

Paralelno sa Beogradom nicali su drugi kosarkaski centri u ondasnjoj Jugoslaviji, u Zagrebu, Ljubljani, Zadru, nesto kasnije u Splitu, u Srbiji je jedan Proleter iz Zrenjanina sa "zonglerom" Vilmosem Locijem 1955. prekinuo dominaciju Crvene zvezde i postao prvak Jugoslavije da bi se postepeno titula "decentralizovala" i presla u Ljubljanu, pa u Zadar, potom u Split pa u Sarajevo i na kraju, tek 1982. u Zagreb. U bivsoj SFRJ samo je sedam gradova imalo pravke, ali ako se zna da je Beograd dao cak cetiri dolazimo do 11 timova koji su bili sampioni, tome treba dodati centre kakvi su bili Cacak, Sibenik, Valjevo, Skoplje, Rijeka, ranije Karlovac ili Zrenjanin, eto potvrde teze o ravnomernom razvoju kvaliteta.

Pametni ljudi vode pametnu politiku, kosarkaska organizacija lansirala je devizu "kosarka kosarkasima" i to nije bila fraza. KSJ je uvek bio jedinstvenija organizacija od drugih sportskih saveza, o politickim vrhovima i da ne govorimo. Kada se 1967. donela odluka o prelasku na kalendar jesen-prolece umesto igranja leti na otvorenim terenima, u zemlji je postojala jedna jedina prava sportska dvorana - danas vec vremesni zrenjaninski "Medison". Beogradski timovi igrali su na Sajmu dok su udarani temelji dvorane na Novom Beogradu, Lokomotiva (preteca Cibone) igrala je u dvorani zvanoj "Kutija sibica" u kojoj nije bilo mesta za vise od 1.200 ljudi, Ljubljana je svoj "Tivoli" dobila tek za Svetsko prvenstvo 1970. Ali, igralo se. Mnogi timovi bili su domacini u gostima dok im se dvorana nije izgradila, ali se istrajalo, kasnije su sportski centri nicali na svakom koraku i omogucili uslove za mnogo laksu i brzu reprodukciju igraca.

U jugoslovenskoj kosarci nikada nije bilo "drafta" ali nekada se moglo (neki ce reci "cisti centralizam") da Predsednistvo KSJ, u interesu nivelisanja kvaliteta, odluci o tome gde ce igrati Mirza Delibasic. Buduci as, ponikao u Tuzli, bio je blizi Partizanu ali je te 1973. Partizan vec dobio Kicanovica i na sednici je jasno receno da drugi biser generacije koja dolazi mora u Sarajevo, u Bosnu, u kojoj je Bogdan Tanjevic poceo od Druge lige. Rezultat? Sest godina kasnije Bosna je bila prvak Jugoslavije i vec u prvom pokusaju aprila 1979. u Grenoblu osvojila Kup sampiona savladavsi Injis iz Varezea. Da li bi to uspela bez genijalnog Delibasica?

Jedna od kljucnih odluka bila je uvodjenje TV-kamera u dvorane. Dok su drugi sportovi, narocito fudbal, bezali od televizije tvrdeci da ona "tera gledaoce", kosarkasi su nudili najbolje sto su imali. I znalo se, subotom u pet popodne derbi kola, najbolje sto kosarka ima bilo je nudjeno milionima ljubitelja sporta. Hiljade klinaca pozelelo je da igra basket gledajuci virtuoze u najboljim jugoslovenskim ekipama ili reprezentaciji.

Olimpijske igre

Zlato: Moskva 1980.
Srebro: Montreal 1976, Seul 1988, Atlanta 1996.
Bronza: Los Andjeles 1984.

Svetska prvenstva:

Zlato: Ljubljana 1970, Manila 1978, 
	Buenos Aires 1990.
Srebro: Rio de Zaneiro 1963, Montevideo 1967 
	San Huan 1974, Madrid 1986.
Bronza: Kali 1982.

Evropska prvenstva

Zlato: Barselona '73, Beograd '75, Lijez '77, 
	Zagrewb '89, Rim '91, Atina '95, 
	Barselona '97.
Srebro: Beograd '61, Moskva '65, Napulj '69, , 
	Esen '71, Prag '81.
Bronza: Vroslav '63, Torino '79, Atina '87.

... slede i treneri

Mnogo imena, mnogo razlicitosti ali na osnovama iste trenerske skole, one koja se danas u Evropi prepoznaje i priznaje pod blizom odrednicom "srpska". Rodonacelnik trenerske struke na ju-prostorima, profesor Nikolic, prvi je u Evropi shvatio znacaj americke kosarke za razvoj evropskog basketa. Rimska Olimpijada, sa prvim americkim "drim timom" predvodjenim Oskarom Robertsonom i Dzeri Vestom, bio je senzacija za Evropu. Mnogi su, pa i nasi tadasnji najbolji igraci na celu sa Koracem i Daneuom, tada prvi put videli dodavanje kroz noge, iza ledja, dok se gleda na drugu stranu... Svima su se odjednom otvorile oci, ali da bi se vidjeno prenelo trebalo je da prodje vreme. Profesor Nikolic je 1963. otisao na sest meseci u Ameriku i vratio se osamucen onim sto je video. Sva njegova saznanja o "modernoj kosarci" bila su srusena. Tada se zakleo da za Olimpijske igre u Tokiju 1964. nece pokusati da primeni nista od onoga sto je video jer je vreme za pripreme bilo kratko, ali nije izdrzao. Pokusao je da od igraca koji su u Japan otisli kao favoriti za medalju jer su godinu dana ranije u Rio de Zaneiru postali vicesampioni sveta, izvuce nesto od svojih "americkih iskustava" ali je rezultat bio porazan:

- Nisu mogli da me prate, bila je to moja velika greska i uvek sam se osecao krivim za to peto mesto. Da nisam nista menjao mozda bismo se dokopali medalje - pricao je mnogo puta profesor Nikolic.

Umesto da "teoretski" uci svoje igrace, Nikolic je resio da ih vodi na lice mesta mada je prvu turneju po Americi 1966. realizovao njegov naslednik i dugogodisnji pomocnik Ranko Zeravica. Otada pa sve do pocetka 80-tih godina znalo se: prvenstvo se zaustavlja u novembru na dve ili tri nedelje, reprezentacija (i poneki klubovi) ide u Ameriku na takozvanu "skolsku turneju". Rezultati su bili sareni, od ubedljivih pobeda do katastrofalnih poraza, na jednom turniru u Cepel hilu 1979. Jugoslavija je igrala sa americkom studentskom reprezentacijom u kojoj su bili Leri Bird i Medzik Dzonson i izgubila sa samo 6 poena razlike, ali rezultati nisu bili vazni. Svi porazi naplaceni su kasnije u Evropi sa debelom kamatom.

Od sredine 60-tih godina kosarka je vec bila vise nego solidan produkt, sposoban za samoobnovu i dalje usavrsavanje. Kuca kojoj su 1945. udareni temelji bila je dogradjena 1961. postavljanjem "krova" u vidu prve medalje na Evropskom sampionatu u Beogradu (srebro), ali nije bila dovrsena. Preostali su mnogi "unutrasnji radovi", doterivanja i uredjenje do perfekcije. Moglo bi se reci da je sve bilo gotovo u Ljubljani 1970. kada je osvojena prva zlatna medalja posle dve srebrne na svetskim prvenstvima, jednog olimpijskog srebra, tri evropske vicesampionske titule i jedne evropske bronze, sve to od 1961.

Kosarka je tada definitivno "eksplodirala" kao sport. Na svakom drvetu, u svakom parku, gde god je bilo moguce, nicao je kos a ispod kosa su se radjali novi asovi... Lanac je bio savrsen, nesto kao "perpetuum mobile: kosarka osvoji trofej, televizija popularise basket, igraci su idoli, klinci pocinju da igraju kosarku, stasaju novi asovi, stizu nove medalje i tako unedogled. Od 1961. pa do danas...

Velika je, nezaobilazna uloga trenera. Ucili su jedni od drugih, stasavali jedni uz druge, bili pomocnici jedni drugima... Dusan Ivkovic i Boza Maljkovic su jos sredinom 70-tih, kao mladi treneri-pocetnici, delili sobu mesec dana po Americi putujuci i uceci. Pomocnici su postajali selektori i sa delimicnim izuzetkom 1983. u Limozu i Nantu (Djerdja) uvek smo na kormilu reprezentacije imali prave strucnjake i pravu politiku. Nikolica je nasledio Zeravica i doneo pregrst medalja, ovoga Novosel i odmah evropsko zlato (1973. u Barseloni), sa cetvoricom novih asova (Kicanovic, Dalipagic, Slavnic, Jerkov), vracali su se kad je trebalo (Nikolic za Lijez '77, Manilu, '78, oba zlata), Zeravica i Novosel zajedno (za moskovsko zlato) ili pojedinacno za bronze u Kolumbiji 1982. ili Los Andjeles 1984. Posle je Cosica, koji je 1987. u Atinu odveo klince Kukoca, Djordjevica, Radju i Divca, nasledio Ivkovic, ovoga Obradovic. U medjuvremeu, jos od odlaska profesora Nikolica u Italiju, jugoslovenski treneri postali su sinonim za kvalitet, cenjeni i trazeni u celoj Evropi. Danas su na celu najboljih evropskih klubova i to je realna opasnost za buducnost nase kosarke, veca nego stalni odlazak najboljih igraca. Ako ima trenera, bice i novih igraca. U protivnom... I jedan zanimljiv podatak koji govori o dve stvari - hrabrosti trenera i talentovanosti igraca: od 54 kosarkasa sa prostora bivse SFRJ koji su osvojili vise od tri medalje na svetskim i evropskim prvenstvima i olimpijskim igrama, samo su cetvorica debitovala u reprezentaciji posle 22. godine. Bili su to Trajko Rajkovic, Drazen Dalipagic, Zoran Slavnic i Zoran Savic.

"Malo" i o igracima

Svemu treba dodati prirodnu talentovanost za sve igre sa loptom, kao i fizicke predispozicije. Na nasim prostorima uvek je bilo visokih a spretnih ljudi, kao stvorenih za ovaj sport. Neki od nasih strucnjaka tvrde da i nacin ishrane ("jela sa kasikom") imaju i te kakav znacaj za fizicki razvoj igraca, a potom dolaze oni takozvani subjektivni elementi poput motivacije, spremnosti na odricanje od mnogo cega, samopozrtvovanje...

Medjutim, brine pomisao sto ce, po svemu sudeci, uskoro doci vreme kada ce se o svemu dobrom sto je podizalo jugoslovensku kosarku govoriti u proslom vremenu. Nije najbitnije da li smo danas prvaci Evrope i da li cemo sutra mozda biti prvaci sveta ako ova sjajna generacija uspe da pobedi i americki "drim tim IV" kao sto "namerava". Problem je sto su svi ovi igraci, ili gotovo svi, produkt starog sistema, stare organizacije, stare Lige, jednom recju produkt starog rada. Perspektiva Lige bez najboljih trenera i igraca, sa malo publike, bez prave medijske podrske, nije sjajna. I zato se ne zavaravajmo. Posle vise od 50 godina trajanja, nasa kosarkaska kuca bice uskoro zrela za renoviranje ali je problem sto ce novi "materijal" biti neuporedivo slabijeg kvaliteta od starog. Vremena su takva i pitanje je koliko ce trajati cinjenica da nam je kosarka, kao i sport uopste, neuporedivo bolja i popularnija od drzave.