Aleksandar Djordjevic, najbolji kosarkas Eurobasketa '97.

Ime Aleksandar koje je dobio sasvim slucajno, nije mu ni najmanje pomoglo da postane neprikosnoveni suveren evropske kosarke. Svi koji su pricali o "tatinom sinu" potonili su pre nego sto je "El grande Sasa" naterao sve na svetu da nauce da izgovaraju njegov nadimak. "Trilogija" nije pocela na Bosforu, "mozak s jajima" Djordjevic je pokazao jos kad je imao 17 godina, cinicno bi bilo reci da je sve posle repriza. Barselona 97. bila je mozda po necemu neizvesna - izvesno je, kazu svi naknadno, da ce Jugoslavija biti prvak Evrope i da ce Djordjevic biti najbolji igrac. "Istorijska" trojka protiv Hrvatske, u istom smislu, nije bozja pomoc iako Sasa u Boga veruje - to je samo treci nastavak "trilogije" koju je Djordjevic zapoceo kad je imao samo 17 godina.

Zoran Pavic

U sportskim relacijama "daleke" 1984. Partizan i Crvena zvezda igrali su jednu od onih tesnih utakmica, u zavrsnicu su usli "egal" rezultatom. Trener crno- belih bio je Moka Slavnic i dva minuta pre kraja u igru je uveo 17-godisnjeg Aleksandra Djordjevica. Malisa je uzeo loptu, napravio dva-tri driblinga i bez imalo skrupula sutnuo i pogodio trojku. Kos koji je resio utakmicu.

Nove omladinske novine vec posle nekoliko dana objavile su tekst sa nadnaslovom "Zapamti ime...", veoma brzo pokazalo se suvisnim jer je Sasa posle te trojke iz "dubka" neprestano "iza njega" maksimalno stajao. Odmah posle toga svima je bilo jasno da je rodjen vodja. Mozda je i presudno za jednu blistavu karijeru bilo bas to sto je Moka Slavnic, legenda sa istancanim culom "mirisa" jednostavno osetio da mali ima upravo dovoljnu dozu i inteligencije, i nerva, i "bezobrazluka", sto je po mnogim teorijama materijal od koga se prave najbolji plejmejkeri. "Osetiti", kasnije se pokazalo za cudo od deteta bilo je sasvim dovoljno. Posle toga Sasa je stvar uzeo u svoje ruke gde se i lopta oseca najsigurnije.

Talenat kakav je nesumnjivo bio, po sopstvenim recima, razvijao je paklenim radom. Otuda i njegov zakljucak da svako moze da ubaci loptu u kos ili je zakuca, ali malo ko moze da izdrzi dril hiljade treninga na kojima se meka ruka i "vodjeno" dodavanje upravo i stvaraju. Sasa je na treninzima uvek ostajao i posle zavrsetka. Bio je apsolutno svestan da je pomoc drugih neophodna ali i da mora i te kako i pomoci sam sebi, radeci uvek prekovremeno. Za njega jos od tada nije bilo fakultativnih termina za vezbanje, svaku priliku koristio je da po stotinu puta proturi loptu kroz obruc.

Nedavno zavrseno Evropsko prvenstvo po mnogo cemu bilo je i dosadasnji "dajdzest" jedne sjajne karijere. Cinjenica da je Djordjevic proglasen za najboljeg igraca (i Evropa je prihvatila NBA termin MVP-Most valuable pladzer) bila je prilicno ocekivana. U konkurenciji su mu na kraju bile reprezentativne kolege Bodiroga i Rebraca, bivsi saigrac iz Bolonje Majers i Gregor Fucka, dobio je sest od 12 mogucih glasova i vecinsko misljenje medju prisutnim novinarima u Barseloni bilo je da je to malo. To nikako ne znaci da je Djordjevic pruzio najbolje partije u karijeri, mnogo toga bilo je protiv njega, u sportu uopste to "mnogo" kolokvijalno znaci jednostavno - povredu. Vecem delu javnosti nepoznato je da ni pred spanski plej-of Sasa nije trenirao, povreda butnog misica bila je "hronicna" i dosadna. Punih mesec dana nije isao u teretanu, "to je pogubno za ritam u kome igram", utakmice su se nizale a svaka je bila docekivana po principu - samo da Sasi krene. Spanci, Katalonci su posebno veliki sportski fanatici, igrati u Barseloni ujedno znaci i igrati se "sa zivotima" miliona ljudi. Djordjevic je u prvoj sezoni u dresu "Barse" bio presudni igrac za osvajanje titule prvaka Spanije, trofeja koji na Pirinejima, verovali ili ne, vredi vise nego zvanje klupskog prvaka Evrope. Odmah po kraju sezone stigao je na pripreme reprezentacije, odmor je bio i previse kratak. Sve je drzalo vodu do cetvrtfinala i utakmice sa Litvanijom, butni misic poceo je da "skripi i place" kako kaze Sasa. Zbog toga je bio 30 odsto sporiji, nije bilo mesta slalomu na protivnickoj polovini na cemu bi mu i Stenmark mogao zavideti, bazirao je igru na asistencijama i retkom sutu. Igrao je sa jednom nogom i polufinale i finale, ipak je to bilo dovoljno za zlatnu medalju i MVP titulu.

Najnoviji biser u niski cuda koje je napravio bila je "trojka 005" koju je postigao protiv Hrvatske. Cifra nema veze sa spijunskim filmovima, elektronika je omogucila da saznamo da je "El grande Sasha" kako ga zovu Spanci taj pobedonosni kos postigao izbacivsi loptu iz ruku tacno pet stotih delova sekunde pre kraja. Malo je reci da je pretio poraz, protivnici su doduse vodili sa poenom razlike, svi u hali, svi na kontinentu, ma svi uopste znali su da ce cetiri sekunde pre kraja on uzeti loptu koja je bila verovatno i najvreliji krompir njegove karijere. Posle prolaska tri-cetiri kapije u poluokretu je sutnuo, najpre se cula sirena, lopta je potom prosla kroz obruc. Verovali ili ne, osim od ljudi iz hrvatske reprezentacije sasvim normalno, ni od koga u dvorani u Badaloni i oko nje nismo culi da je u pitanju sreca.

"Bozje ruke" Sase Djordjevica, bio je naslov posle "trojke" koju je u Istanbulu na fajnal-foru '92. u finalu protiv Huventuda doneo Partizanu titulu prvaka Evrope. Sut iz "azijskog dela" Istanbula koji je zavrsio u "Evropi" imao je mozda i presudni uticaj na ono sto je Djordjevic danas, sasvim sigurno sto ce biti i sutra. Privatno, kako kaze veruje u Boga, veruje i u njegovu pomoc, ali nije bas siguran koliko u "nebeskim trojkama" onaj od gore i on na parketu procentualno imaju ucesca. Na Bosforu trener mu je opet bio "plejmejker" Zeljko Obradovic, jedini koji je posle pobede nad Huventudom izjavio da Djordjeviceva trojka nije bila slucajna. "Djordjevic se ceo zivot priprema da ucini bas to, sreca u sportu je potrebna, ali zasto je to uradio bas on. Bilo je to mnogo vise od lutrije" - pricao je Obradovic posle istanbulskog finala.

Posle prve reprize na utakmici sa Hrvatskom pre desetak dana u Badaloni, nas prvi trener bio je mnogo eksplicitniji. - Ne mogu da pricam o sreci, pa postalo je normalno da Djordjevic daje istorijske trojke, bas normalno i uobicajeno. Otvoreno je posle te utakmice priznao da kos nije video bas najbolje, sutnuo je rutinski- pomenusmo li mi negde na pocetku trening.

Od kosarke je, kako sam kaze, mnogo dobio, ali je u nju isto tako mnogo ulozio. Biti realan i gledati stvari sa vise strana izgleda je i preduslov za fenomenalan pregled igre. Opis poslova - pre svega igrati za druge - mogu izdrzati samo jake licnosti, sto Sasa Djordjevic jeste bez svake sumnje. Dokazao je to najpre se boreci protiv tvrdnje da prolazi kao "sin poznatog tate", potom su problem bile odbrane mesecima spremane protiv njega, sada valjda ozbiljni protivnik "Aleksandru Velikom", kako ga je 82. nazvala turska stampa, moze biti samo on sam, a njemu to kao sto se iz prilozenog vidi, nije ni na kraj pameti.

Sasa ne podnosi politiku, jedino sto mu je na pameti je pozitivni patriotizam koji zraci do zaraze. Ovo poslednje zlato iz Barselone bez trunke skrivanja posvetio je svom narodu, u njegovoj interpretaciji to nema ni trunke negativnog prizvuka. Na konferenciji za stampu nekih sat i po posle finala na pitanje nemackog novinara da li slavljenje sa "tri prsta" znaci da je on simpatizer opozicije odgovorio je vidno iznerviran, ali i dovoljno stalozen - Jugosloveni su od nas ovo zlato ocekivali s pravom. Postali smo prvaci Evrope jer smo najbolji, tri prsta su znak naseg veselja, u nasoj zemlji to je pozdrav pobede, mi se tako radujemo. To nema veze sa politikom, to je cisti patriotizam. Verujem da ova zlatna medalja mnogo vise znaci svima u zemlji nego nama koji smo je osvojili, mada je nama to bio melem na ranu. Mislio je sasvim ozbiljno znajuci da osim toga sto je glavni "krivac", ostaje i najveci pozitivac u "filmovima" koje svi zajedno najvise volimo da gledamo.

Na proslavi u restoranu "La barka Salamanka" potpisnik ovih redova pitao je Djordjevica da li dezurnom MVP predstoji smena. - Smena, ma sta ti je. Ja tek treba da igram, mislice svi da je fraza, jos nisam pruzio najbolje sto mogu. Nikad nisam bio lazno skroman, nikad nisam bezao od uloge favorita kao ni sad u Barseloni. Ako je istina da smo se svima smucili, nasa reprezentacija i ja u njoj jos gore cemo svima drugima ugroziti zdravlje. Barselona '97. je proslost, Mundijal u Atini 98. je jos jedan pravi izazov.

Aleksandar bi ocigledno da nadmasi svog slavnog prethodnika plave krvi.