Razlaz ratnih drugova

Finale nagomilanih nesuglasica u vrhu rukovodstva bosanskih Srba "sto je netom izaslo iz njihovog malog dvorista" nije neocekivano. Rec je, zapravo, o prirodnom sledu dogadjaja, poput, uostalom celokupne bosanske situacije koju je jedan od mnogih dobronamernih mirotvoraca iz belog sveta nazvao "hodanjem na rukama". To je nesto na sta se samo cekalo, sad je prokljucalo, a opstenarodni problem je utoliko veci sto je sve zakasnelo i sto ga puk jos ne razume u dovoljnoj meri

Dragan Banjac

Posle svega valjalo bi krenuti od pocetka "srpskog samoorganizovanja", tacnije osnivanja Srpske demokratske stranke stvorene, kako je u to vreme govorio tvorac "samosvesti" dr Radovan Karadzic, "da bi bosanskim Srbima ukinula strah" (Trebinje, stadion "Leotara", 14. jula 1990. godine), iako se jos prilikom osnivanja SDS BiH u Sarajevu dogodio rascep konzervativne struje, koju zastupao Durmitorac i, kazu, liberalne za koju se tada zalagao Vladimir Srebrov. Ostali su se slozili sa zamislima neuropsihijatra razbarusene kose (za koga i ovih dana jedan Romanijac rece da je "bogom dan za ovaj narod"), dugo bili u interesnoj slozi, uz nesto ograde kada je u pitanju pokojni Nikola Koljevic. Naime, jos od pocetka svog delovanja, Koljevic je, sto je nekoliko puta javno priznao (da li zbog cinjenice da se nasao medju ljudima kojima, istina obrazovanja nije nedostajalo, ali nesto pitomosti svakako jeste), hteo biti neka vrsta savetnika. Kao univerzitetski profesor, sekspirolog i tada jos zakleti anglosaksonac po pogledu na svet, Koljevic je bio za to da, narodski receno, pametuje, ali nije da vuce "jake" poteze, potpisuje nesto rdjavo i slicno. Ali Karadzic, koji je godinama, dok mu se trener Srba Markusevic nije zahvalio, mislio da je psiholog fudbalera sa Koseva, to nije dozvolio i pokojni profesor je, nije to nikakva tajna, tokom rata potpisao neke artije za koje je nakon stisavanja sukoba na tlu BiH smatrao da su (pre)opteretile njegov tas.

Nekako usred rata doslo je do novog sukoba, ovog puta vise zbog koncepcije vodjenja rata, a sve je eskaliralo u Banjaluci ("septembar 93"), kada su na ulice izasla borna kola i tako oklopnjaci najdirektnije zapretili onima koji nisu za ono - u sta se krenulo. Ostalo je jos uvek dosta nerazjasnjeno jesu li u septembarsku banjalucku stvar 1993. godine vise prste umesali radikali ili partija koja ce se ubrzo, do SKPJ, preobraziti u udruzenu (jugoslovensku) levicu. Sve je izgladjeno i svi su nastavili u jednom sedlu.

Istina, postojala je samo jedna partija i samo jedna (idealna) ideologija olicena u SDS i svi koji se nisu slagali morali su otici. Najcesce su se menjali premijeri. Prvi predsednik Vlade Branko Djeric, pa i njegov naslednik Vladimir Lukic imali su nakanu da resorni ministri budu pre svega strucnjaci, a tek onda, ako moraju, poslusnici. To nije bila garancija neprikosnovenom doktoru i na njegov predlog doveden je Dusan Kozic, rodom iz Ljubinja (Hercegovina) nekadasnji direktor jednog "Sokolovog " pogona, dotad poznatog po proizvodnji trafika za stranacko novinsko marketinsko preduzece ("Javnost") i spektakularnom hapsenju koju godinu ranije u Bileci (i oslobadjanju u Niksicu, ako se jos ko seca Jutela) zbog rasturanja oruzja za hercegovacke stranacke Srbe. Time je samo osigurano Karadzicevo misljenje o svemu, a problemi ce stici tek pojavom Rajka Kasagica.

Prvi njegov kiks bice odlazak na konferenciju u Rim, kada je sa predsednikom Milosevicem (do septembarskih izbora prosle godine "referent bosanskih Srba pred medjunarodnom zajednicom") na rimski samit putovala i supruga Mira. Ona ce Kasagica, prema licnom iskazu, okarakterisati kao uljudnog i pitomog coveka "facu koja izgleda evropski" i "odudara od ostalih", a ubrzo posle toga Kasagic je, cija je kancelarija bila odmah do vrata na kojima su visile table sa imenima Karadzica, Koljevica i Plavsiceve, sve interesantniji za svetske posrednike i cest sagovornik vaznih vojnih i politickih licnosti iz sveta. Prema onome sto je dolazilo iz paljanskog vrha Kasagic je "precenio" svoju ulogu ("mislio da je svet stvoren za njega", kako je rekao jedan Karadzicev saradnik), ali vise od bilo cega kostala ga je samo jedna rec - reintegracija. A zapravo je rec o Kasagicevom pokusaju da se za bosanske Srbe uzme nesto od pozamasnog kolaca sto ga je jos u ono vreme nudila medjunarodna zajednica i, svakako, vise usesca u zajednickim organima u Sarajevu, sto je bio startni preduslov i shvatanje da svet nece dozvoliti da se "pored turskog" gradi i srpski dalekovod, pruga, put...

Proslogodisnjim septembarskim, "prvim posleratnim i demokratskim" izborima strategija jedne (pobednicke) partije, isla je vise na to da narod glasa za ideologiju, a ne za licnosti koje su ipak bile tada manje sporne. To je ovih dana ponovio, po ko zna koji put Momcilo Krajisnik, govoreci da se narod odlucivao za stranku, a ne za imena, u sta su se uverili neki koji su napustili SDS i nastupajuci u novim politickim organizovanjima "nisu dobili ni cio poen".

Biljana je prosla, iako je zamisao bila da se (prethodno se razmisljalo da to budu ili Momcilo Krajisnik ili Aleksa Buha), suspenzijom Karadzica zapravo izgradi sistem u kome ce bivsi predsednik i dalje vladati iz senke, a formalno rukovodstvo da ne tezi samostalnom vec timskom radu. U trenutku kada je narod sve vise ziveo u posleratnoj bedi, s nikakvom perspektivom ukoliko se i dalje sve drzi u samoizolaciji, Biljana Plavsic najpre seli u svoj banjalucki kabinet i tu, u Banskom dvoru, sprema strategiju da, konacno, nesto uradi - za narod. Dugo najavljivani obracun "s drzavnim lopovlukom" predsednica je najavljivala jos proletos, ali su joj jos u startu na put stali premijer Gojko Klickovic i na izvestan nacin ministar unutrasnjih poslova Dragan Kijac. Kompaktniji paljanski deo optuzuje predsednicu da ne zarezuje bazu koja ju je kandidovala, odnosno promovisala (SDS) i da s njom, zapravo, vladaju "savjetnici sa strane".

Cudno je i to da se predsednik, uz sve glasnije predloge da se ostavi posla, poziva da se vrati na Pale ("u centar drzave") i s ostalima - radi zajedno. A to zajedno, otprilike, znaci, i ne cackanje u dve firme pod nadzorom drzavne bezbednosti kroz koje su se mnogi obogatili, a fondovi i dalje ostaju prazni. Za bolje poznavaoce prilika najnoviji banjalucki slucaj nije neocekivan i zbog cinjenice da je najveci krajiski grad imao prezir prema Palama kao "metropoli" i da se radi o necem sto se moze svesti na sukob ruralnog i urbanog. To je za mnoge i jedan od glavnih razloga ukupnog bosanskohercegovackog problema i startna prednost Biljani Plavsic.

Zasad je uz predsednicu dobar deo nezadovoljnog, osiromasenog i laznom ideologijom prevarenog naroda, nekompletna opozicija i svetski politicari koji u ovom potezu vide znacajan korak u ostvarenju onog sta su oni Bosni spremili. Je li to dovoljno, tesko je reci. Dok se politicari svadjaju narod bi mogao razmisliti o nedavnom podatku RFI (francuskog radija) da je vec 20.000 stanovnika srpskog - zatrazilo azil.