Bivsi austrijski ministar spoljnih poslova Alojz Mok o raspadu Jugoslavije i odgovornosti Hrvatske za srpske izbeglice

Da je "Velika Srbija" podrazumevala da se demokratskim putem privuku Srbi koji zive u susedstvu, bilo bi to onda nesto drugo, ali vojno-imperijalistickim pristupom taj se legitimitet pokvario. Ukoliko se Hrvatska ne bude pridrzavala svojih obaveza prema srpskih izbeglicama, Savet Evrope treba da bude hrabar i obrazuje komisiju koja bi ispitala da li Hrvatska postuje ili ne postuje manjinska prava

Dragan Bisenic

Nekadasnji austrijski ministar spoljnih poslova Alojz Mok nedavno je objavio knjigu "Balkanski dosije" u kojoj se po prvi put pojavljuju neki od dokumenata i svedocanstava austrijskog Ministarstva spoljnih poslova povodom jugoslovenske krize. "Ovo nije knjiga poput one koju je objavio drugi Austrijanac, moj poznanik, pisac Peter Handke, u kojoj se na jednostrani nacin opravdavaju potezi srpske strane", kaze pored ostalog, u razgovoru za "Nasu Borbu" Alojz Mok.

Ta knjiga, s Mokovog stajalista prezentira srpsku zelju za dominacijom i vodecom ulogom na Balkanu iz cega su proizlazili drugi konflikti i sukobi na ovom podrucju. I pored toga, u objasnjenju sloma komunizma, a time i nekadasnje Jugoslavije, Alojz Mok centralni znacaj daje izboru kardinala Vojtile za papu Jovana Pavla Drugog.

Alojz Mok kao izdavac odlucio je da od svake prodate knjige 10 silinga uputi kao pomoc Banja Luci. Iako vise nije na vodecoj spoljnopolitickoj poziciji Austrije, nekadasnji ministar spoljnih poslova ocuvao je zivo interesovanje za Balkan. Sedeo je u prvom redu, zajedno s Kurtom Valdhajmom prilikom predstavljanja knjige "Srbija u senci" koja je odrzana u austrijskom parlamentu pre nekoliko meseci, u prisustvu americke ambasadorke Sveni Hant.

Alojz Mok je i dalje politicki veoma angazovan. Clan je austrijskog parlamenta, predsednik je Evropske demokratske unije, medjunarodne organizacije demokratskih i demohriscanskih stranaka u kojoj su britanski konzervativci, nemacki demohriscani i druge evropske stranke slicnog profila. Mok je, osim toga, pokrovitelj neformalne organizacije "Evropski akcioni savet za mir na Balkanu". U tom svojstvu on je zajedno s Butrosom Galijem.

Dok razgovaramo u "poljskom salonu" austrijskog parlamenta, osvrcemo se na pocetak, tok i sada, cini se, kraj jugoslovenskog sukoba, u kojem je tadasnjem austrijskom ministru spoljnih poslova pridavana narocita uloga.

- Mnoge od tih stvari koje su objavljivane u novinama, samo su deo konfliktne propagande. Za nas se tada postavljalo pitanje hocemo li da sprecimo rat u Jugoslaviji ili necemo. Pri tome, za taj cilj bilo je dobro upotrebiti sva sredstva koja su stajala na raspolaganju. Danas se najbolje vidi sta bi se desilo da nije bilo rata u Jugoslaviji, da li bi bilo tolikih zrtava, prognanih, ranjenih i unesrecenih. Gde bi danas bila Srbija, gde je ona danas, pita se Alojz Mok, i nastavlja: "Prvobitno nisam ocekivao raspad Jugoslavije. Nije se moglo zakljuciti na osnovu nekih signala da premijer Markovic nece moci uspesno da resi politicke probleme, iako je postigao pocetne ekonomske uspehe. On nije mogao da pronadje nacin na koji je jedan jednopartijski komunisticki sistem pretvara u demokratiju s trzisnom privredom. Na te probleme "kalemi" se Milosevicevo zalaganje za "Veliku Srbiju". Za jednu lomljivu strukturu, kakva je bila tadasnja Jugoslavija, to je bilo vec previse. Dolazi do prvih borbi, mrtvih, masakara. Zajednistvo je unisteno. Sada imamo cetiri - pet samostalnih drzava s narodima koji su svesni tog suvereniteta i koji taj suverenitet zele da ojacaju. Bio je to zakasneli nacionalizam u vreme kada je nacionalizam u Evropi sasvim razgradjen. Videli ste do cega je doveo taj nacionalizam. Da bi se dalje saradjivalo, mora se svakom narodu priznati pravo na vlastiti put. Kada ih Beograd prizna, onda moze da pocne i otklanjanje postojecih predubedjenja. Beograd je u tome posebno vazan i znacajan. On treba da pokaze da je shvatio pouke iz istorije i da ce svakome dopustiti da ide za svojim uverenjem.

Spomenuli ste "zakasneli nacionalizam"

- Istorija je tu da bi se od nje ucilo. Ona se, na zalost, u politici veoma cesto zloupotrebljava. To je ucinjeno renesansom nacionalizma poslednjih godina. Zbog mnogih razloga, agresivni nacionalizam doneo je Evropi puno nesrece. Evropa je, u stvari, kontinent ratova i ti ratovi ponekad se preseku godinama mira. Najvazniji cilj evropske politike jeste da se narodi zblize, da tehnicki ne mogu jedni protiv drugih da vode ratove, cak i ako bi to zeleli.

Kako Vam se sada cini - da je san o "Velikoj Srbiji" okoncan?

- Shvatio sam da su u poslednjih sto godina polomljeni svi veliki snovi. "Velika Nemacka", "Velika Srbija". Mogao bih da pomenem i druge stvari. Istorija uci, ali ima malo ucenika. Nemci i Francuzi su puno naucili posle Drugog svetskog rata. Verujem da je vecina ljudi na Balkanu u poslednjih pet godina izvukla pouke, mada nisam sasvim siguran. Nacionalizam ima veoma veliku moc. Napravio je mnogo strasnih stvari u Evropi. Trenutno je u padu, ali ne verujem da je mrtav. Nacionalizam nema puno zajednickog s patriotizmom. Nacionalizam znaci "ja ne prihvatam drugog", patriotizam kaze da sam ponosan na kulturna dostignuca moje drzave, na njenu istoriju, ali priznajem i uspehe druge zemlje. Kada prihvatis svoju istoriju, onda to nema nikakve veze s nacionalizmom. Agresivni nacionalizam bio je bitan u jugoslovenskim odnosima, ali nisam siguran da li je on mrtav.

Smatrate li sa sadasnjeg stanovista da je, mozda, cela prica o "Velikoj Srbiji" bila preterivanje?

- Postojao je politicki pravac za uspostavljanje dominacije jednog naroda. Govorilo se: "Ne treba mi manjinsko pravo za Srbe, jer tamo gde su Srbi, to je Srbija". Sta mislite, kada bi Nemci rekli "Gde se govori nemacki, to je Nemacka". Sta bi se onda desilo s Belgijancima, Svajcarcima ili Austrijancima? To bi licilo na Drugi svetski rat i niko to ne bi prihvatio. Da je "Velika Srbija" podrazumevala da se demokratskim putem privuku Srbiji oni koji zive u susedstvu, onda bi to bilo nesto drugo. Vojno-imperijalistickim pristupom taj legitimitet se pokvario.

Sada, medjutim, nema vise Srba u Hrvatskoj. Hrvatska je nacionalno cista drzava. Govorete li o tome s hrvatskim predstavnicima?

- Ja sam u Vukovaru, u jednoj izjavi gde sam napao Vladu u Beogradu, rekao da Hrvati moraju da budu velikodusni, odnosno moraju da pokazu velikodusnost kako bi se Srbi vratili u istocnu Slavoniju. Posle rezolucija Saveta bezbednosti treba da uvere Srbe da ne treba da se plase, da im se pruzi sansa. "Budite velikodusni i pokazite da Srbi ne treba da se plase", kazao sam. Da li ce to da uspe, drugo je pitanje. To Hrvati moraju da pokusaju, inace nece moci da budu deo Evrope. Verbalni konflikt izmedju Madjarske i Slovacke doneo je obema zemljama stete, mada je bio samo verbalan, a ovaj sukob stetio bi Hrvatskoj. Mnogi se plase da ce izgubiti zemlju ako su pazljivi prema manjinama.

Hrvatska, ipak, ne zove Srbe da se vrate u Krajinu.

- Zato sam rekao da budu velikodusni. Tesko je to reci. Jedni tvrde da oni mogu da dodju, ali se boje. Bio bi pokazan isti revansizam, kao i Srba prema Hrvatima. Ima sto razloga koji nam to cine teskim. Ako se ne bude pridrzavala tih obaveza, Savet Evrope mora da bude hrabar i obrazuje komisiju koja bi ispitala da li Hrvatska postuje ili ne postuje manjinska prava.

Da li ste zadovoljni drzanjem Hrvatske?

- Da sam zadovoljan, ne bih rekao da budu velikodusni.

Vi ste pocasni doktor u Zagrebu...

- U Osijeku.

... Uzivate posebno postovanje hrvatskog vodjstva. Kako oni reaguju na vase primedbe?

- U osnovi, oni reaguju pozitivno. Ali, znate politiku. Mozete pozitivno da reagujege, a prakticno da ne budete aktivni. Uveren sam da je vecina za to, ali veoma je tesko ubediti onoga kome je neko stradao u porodici. Moze se to, medjutim, uraditi.

Ima mnogo ljudi u Evropi i svetu koji kazu: "Srbi su to i zasluzili".

- Ne. Ne moze se automatski tako reci. Samo oni koji su odgovorni za ubistva, ako se to dokaze, moraju da odgovaraju. Ne moze se neko kolektivno okriviti zbog politickog misljenja i nikome ne mozete da uzmete njegova prava i dom. Ako izbeglice ne uspeju da se vrate, Savet Evrope mora da oceni tako vazne stvari.

Znate li za predlog predsednika Tudjmana za ustavnu zabranu povezivanja sa SRJ koju je izlozio povodom americke SECI inicijative.

- Trebalo bi ostvariti mnogo projekata, poput skolskih eksperimenata, sve uciniti da ljudi budu zajedno. A o tome nismo govorili.

Evropska demokratska unija (Medjunarodna organizacija demohriscanskih i demokratskih stranaka Evrope, prim. autora) na svojim sednicama diskutovala je pre raspada Jugoslavije o priznavanju njenih republika?

- Da, svakako. O tome smo vise puta diskotovali. Ne znam tacno sta je bio sadrzaj tih diskusija, ali kada jedan narod kaze "da" onda mora da se postuje, bez obzira da li to nekom odgovara ili ne odgovara.

Imate li spomenik u Hrvatskoj? Pisalo je da ga imate Vi i gospodin Genser?

- Ne. Pisalo se u beogradskoj stampi da imam kucu na Brionima i da smem svake godine u njoj koliko god zelim da letujem. To su besmislice.

Kako gledate na to da su gotovo svi ljudi koji su stvorili nezavisnost Slovenije, danas van politike, van vlasti?

- To su mehanizmi demokratije. Iz toga se ne moze zakljuciti da je odluka o nezavisnosti bila pogresna. Cuje se kritika licnosti, ali ne i odluke. Hocu da naglasim dve stvari. Vreme posle Drugog svetskog rata bilo je vreme integracije. Ja sam veoma angazovan za evropsko jedinstvo. U komunistickim zemljama, nakon zbacivanja komunizma, pojavila se jedna praznina, dosao je nacionalizam. Bili su sateliti Moskve i hteli su najzad da sami odlucuju o sebi. Bili su podlozeni nacionalizmu. Morali su da prodju kroz tu kratku fazu da bi usli u integraciju. Nisam uveren da je zajednicki put konacan za celu Evropu. Postoji opasnost zaokreta. Ljudi kazu da se to moze obrnuti. Raspad SSSR-a stran je integraciji, ali je objasnjivo jer je bio u pitanju drugi drustveni sistem. U nekim delovima Evrope o pitanjima suvereniteta vise nema dileme. Bivse komunisticke zemlje imace sada novu fazu kada ce videti da zajednistvo donosi vise.

Velike zemlje sada su mnogo vise podlozne pritisku prava. Komunkacije su omogucile da je svakoga dana vidljivo gde se sta desava. Pre 20 godina u Ruandi je ubijeno isto toliko ljudi, ali niko o tome nije govorio. Radio i televizija menjaju stvari. Reakcije postoje i prvi sudovi donose se o prekrsajima ljudskih prava. Svako mora da zna sta cini jer je posmatran, kao drzavnik, vlada ili partija. Niko vise nije nezavisan i ne moze da radi sta god hoce. Vreme ce pokazati da je nova saradnja bolja za sve, od Sarajeva do Ljubljane.