Srbi prihajajo!

Jasno je ko je pobedio u nadmetanju izmedju srpske panike i slovenackog "gledanja svog posla"

Teofil Pancic

U obilju senzacionalnih i skandaloznih stvari, bica i pojava - koje je odavno postalo nasa svakodnevica - prilicno nezapazeno je prosao jedan simbolican kulturno-politicki dogadjaj: u Ljubljani je svecano otvorena prodavnica nosaca zvuka i slike PGP RTS. Ovom cinu prisustvovali su mnogi, kako se to obicno kaze, "kulturni i javni delatnici" iz Slovenije, uvazeni gosti iz Beograda, predstavnici srpske manjine u Sloveniji, te ambasador SRJ u Hrvatskoj Veljko Knezevic, koji je "presekao vrpcu". Rezimska glasila u Beogradu su celoj stvari pridala izvestan stidljiv publicitet, ostala ni toliko. Ipak, to je bio jedan od dogadjaja meseca; ne zato sto ce Slovenci moci od sada da slusaju Balasevica i Bajagu, jer su to mogli i do sada, ni zato sto ce tamosnji Srbi moci da uredno hvataju prikljucak s vrhuncima savremene srpske umetnicke bastine gnojeci usi novim duhovnim dostignucima Cece, Mire ili Zivkice, jer su se i do sada nekako snalazili za folk-provijant. Radi se o tome da je jedna eminentno drzavna kuca (ima li u ovoj drzavi icega drzavnijeg od RTS?) reaktivirala svoj prodajni prostor usred prestonice ovdasnjem rezimu tako omrazene dezele sa suncane strane Alpa, i da je tome pridat cak i diplomatski znacaj. Tako je ekonomska (i kulturna!) razmena izmedju Srbije i Slovenije, koja je jos 1989. famoznom odlukom o bojkotu slovenacke robe gurnuta u podzemlje sverc-komerca, ceremonijalno legalizovana, najavljujuci da ce mozda do pocetka sledeceg veka biti uspostavljeni cak i diplomatski odnosi izmedju dveju drzava. Naravno, ako Bracni Par do tada uspe da zaleci svoju dusevnu bol i oprosti im sto su udarili na Tita, Stafetu, obavezni vojni rok, monopol Partije, drustvenu svojinu i ostale svetinje. Razume se, treba i Mihalj Kertes da nadje snage da oprosti pok. Jozi Smoleu sto je, onomad, dopustio da se organizuje nekakav festival pedera u Ljubljani, na opste zgrazavanje zitelja revolucionarne Backe Palanke. Bracika, velicina je u prastanju...

Sudeci po tretmanu te vesti u glasilima pod kontrolom Bracnog Para, postoji neka zelja da se krene u otvaranje prema podalpskoj republici, ali krajnje oprezno. Rezim bi prvo da zamoci nozni palac u vodu, da vidi sme li da se bucne. Iz takvog - iscasenog - ugla gledanja na stvar, nije bilo nista neobicno da svecanom cinu u Sloveniji, u nase ime, prisustvuje ambasador SRJ u Hrvatskoj: mi diplomata u Sloveniji nemamo. Zakaj pa ne? Kako to da smo uspostavili gotovo normalne odnose sa susednom Hrvatskom, s kojom smo nekoliko godina ratovali, kojoj smo hteli da odgrizemo poveliko parce njene teritorije (i da, s oprostenjem, s obliznje planine piskimo u njeno more kad god nam se prohte), koja je proterala tolike Srbe i o kojoj smo dosledno gradili imidz zemlje divljih koljaca u poredjenju s kojima SS-ovci deluju kao engleski dzentlmeni iz najcenjenijih klubova za gospodu? Kako to da nismo mogli makar takve i tolike odnose da uspostavimo s jednom malom, mirnom i udaljenom zemljom, s kojom po prirodi stvari ne mozemo imati teritorijalnih sporova, koja dosta dobro tretira nasu imigrantsku manjinu, koja ekonomski dobro stoji i na pragu je ulaska u najozbiljnije evropske integracije?

Vec i oni poslovicni vrapci po beogradskim i zagrebackim parkovima dobro znaju da su se Milosevic i Tudjman uvek lepo razumeli, cak i onda kada je medjusobno ubijanje njihovih zagrizenih pristalica bilo na vrhuncu; njihova zajednicka deviza vazda je bila: "ljudi smo, dogovoricemo se", sa slatkim malim tajnim aneksom: "narocito ako tako mozemo da zeznemo nekog treceg". Notorna je stvar i to da su srpski i hrvatski rezim braca rodjena, da bukvalno prepisuju jedan od drugog nacine demagoskog manipulisanja masom i metode represivnog delovanja prema neposlusnima, kao i kreiranje mutantne, pljackaske ekonomije, bilo klasicno etatisticke ili "pretvorbene". O slicnosti glede kulta licnosti da i ne govorimo.

Tako dolazimo do pravih, centralnih problema na relaciji Slovenija-Srbija: pare i ideologija. Sto se novca tice (Slovenci odavno imaju imidz srebroljubaca, a Srbi imidz onih koji se nevesto prave da to nisu), radi se o famoznoj sukcesiji, a ta trakavica ce trajati jos godinama, mozda i decenijama; cak ce i "Kasandra" da se zavrsi, a neki buduci Kosta III Mihajlovic ce se jos cenkati s Janezima! Taj problem ce SRJ imati i s drugim zemljama-naslednicama SFRJ. Dolazimo, dakle, do "ideologije" u najsirem, "svjetonazornom" smislu te reci, kao prave tacke sukoba. Do pocetka osamdesetih, jedini nesporazumi izmedju Srbije i Slovenije bili su oni oko stepena (de)centralizacije drzave, a to je normalna pojava u svim slozenim drzavama. Onda je dosla 1981, velika albanska pobuna na Kosovu i nevidjena srpska panika koja je nastala kada su shvatili da su, kao najbolji i najpriljezniji ucenici titoizma, decenijama zmurili i ignorisali narastajuci kosovski problem. Ni pojedinci ni narodi se u panici ne ponasaju preterano razlozno, te su tako i Srbi proveli osamdesete trazeci: a) krivca za nacionalno ponizenje; b) nacin da, makar sedeci na bajonetima, sacuvaju ono sto su, sustinski, vec izgubili; c) Vodju koji ce da imenuje i a i b. Na kraju su ga prepoznali u navalentnom aparatciku Slobodanu Milosevicu... the rest is histordz. Slovenci su za to vreme gledali svoja posla i odozgo mudro savetovali Srbima da se manu corava posla. Ta mudrost nije dolazila otud sto su pametniji i bistriji usled urednog ispijanja "alpskog mleka", nego otud sto covek o tudjoj muci uvek trezvenije sudi nego o svojoj. Srbija je, izborom Milosevica i "carstva nebeskog", resila da sacuva Kosovo da bi izgubila sve ostalo, a Slovenci su, sta ce, ogranizovali festival pedera. Posle dva dana zevzecenja po Ljubljani, pederi su se vratili kuci, a srpski problemi su ostali, narastajuci do himalajskih dimenzija.

Skoro punu deceniju nakon ozvanicenja srpsko-slovenackog raskola, komparativni bilans je apsolutno porazan po Srbe: "zapadni" Srbi su sto izginuli, sto proterani, sto gladni, zedni i bedni, a oni iz "matice" su odjezdili prema Trecem svetu, sve vristeci od smeha zbog "ludih Slovenaca" i njihove parole "Evropa zdaj". Od cele Evrope, ostali su nam jos samo kosarkasi da dokazuju da smo prisutni: za sve ostalo, potrebna nam je viza. Anno domini 1997, Slovenci i dalje gledaju svoja posla, slusaju srpske rokere, gledaju srpske kosarkase, putuju sa slovenackim pasosom i rade u nemackim firmama. A Srbi sede dole na Kosovu, zuljaju ih oni bajoneti na kojima nije ugodno sedeti; poneki bistriji se upita da li je sve to vredelo cele gungule koja je stvorena, a onda se uplasi od vlastitog pitanja, zato sto odavno zna odgovor. Zato uzme jos jedno pivo iz frizidera, da zaboravi na sve; sa vrata ledare ga glupavo gleda, izgrebana ali neunistiva, markica "Gorenje"...

Srbin opsuje i potegne dugacak gutljaj.