PROSIRENJE NATO I BIVSA JUGOSLAVIJA

SRJ, Hrvatska i Bosna nisu nista, osim deklarativnih izjava, uradile da se priblize NATO

Aleksandar Djordjevic

Protekle nedelje NATO je krupnim korakom zakoracio na istok i Evropa je usla u novi period svoje istorije. Danas vise nije sporno da su bivsi hladnoratovski suparnici postali saveznici, ali je otvorena nova polemika da li ulazak Ceske, Madjarske i Poljske pod skute SAD i zapadnih saveznika znaci izgradnju nove 'gvozdene zavese" na starom kontinentu ili rusenje svih podela i pocetak istinske kolektivne bezbednosti o kojoj se prica od 1989. godine.

Za Jugoslovene, sadasnje i bivse, najveca posledica Madridskog samita je definitivan i trajan dolazak najjace vojne sile na svetu na njihove granice. Takodje, jos jednom se pokazalo da su trojica ratno-mirnodopskih lidera Srbije, Hrvatske i Bosne "enfants terribles" evropskog kontinenta i da osim kada ih treba ostro upozoriti da moraju da sprovedu ono sto su u Dejtonu potpisali, ni na jedan drugi nacin ne pripadaju bilo kojoj od evropskih integracionih porodica. Sa Madjarskom, Italijom i Grckom u NATO, Makedonijom, Slovenijom, Austrijom, Bugarskom, Rumunijom i Albanijom u Partnerstvu za mir i Evroatlantskom savetu za partnerstvo, moglo bi se reci da je oko problematicnog balkanskog podrucja napravljen sanitarni kordon koji treba da spreci izlivanje problema u druga podrucja gde takodje postoje etnicke tenzije.

Zbog preciznosti, treba reci da se SRJ, Hrvatska i Bosna, osim deklarativnih izjava da ulazak u NATO jeste jedan od njihovih spoljnopolitickih ciljeva, nisu ucinile mnogo da se tom cilju politicki i priblize.

Bosna je de fakto vojno-politicki protektorat zapadne vojne alijanse, na njenoj teritoriji je oko 30.000 vojnika i gotovo sve sto se desava u ovoj bivsoj jugoslovenskoj republici je pod budnim okom Brisela. Iako su bosanski lideri (ne racunajuci Srbe) vrlo ozbiljno trazili ulazak svoje zemlje u NATO s argumentom da bi to bio najbolji nacin da se spreci "nova agresija", zapadni saveznici na to nisu reagovali i jednostavno su se opredelili da vojnim prisustvom na terenu obezbede mir.

Hrvatska je posle letnje "Oluje" na Krajinu pre dve godine, ponesena uspehom, sebe shvatila kao nezaobilazni faktor stabilnosti na Balkanu, najjacu, najbolje opremljenu i najsavremeniju vojnu silu u regionu i racunala je da joj je mesto medju zapadnim saveznicima. Zapad to odusevljenje nije delio, jos manje je bio odusevljen zlocinima koje su hrvatske trupe napravile po Krajini. Politicko dzilitanje Zagreba koje je usledilo na svaki pomen povratka Srba u krajeve iz kojih su izbegli u leto 1995, svrstalo je Zagreb na poziciju balkanskog "nevaljalog momka".

Za Beograd je tesko reci da ispunjava bilo koji od kriterijuma za clanstvo u NATO, mada treba priznati da ulazak u alijansu ni za jednu politicku opciju koja je na sceni u SRJ ne spada u prioritet. Prica o NATO, tacnije Partnerstvu za mir, prvi put je lansirana nakon Dejtonskog sporazuma, kada je zemlja, predvodjena drzavnim medijima, bila zahvacena euforijom "kljucne uloge", "nezaobilaznih faktora stabilnosti", "zive diplomatske aktivnosti", "konacnog proboja istine u svet", "povratka u medjunarodne organizacije"...

Nova demokratija je tada izletela sa sugestijom da za SRJ prikljucenje Partnerstvu za mir moze biti laksi put za povratak na medjunarodnu scenu i ulazak u "civilne" integracije. Negde u isto vreme oglasio se i komandant jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva general Ljubisa Velickovic, s tezom da bi clanstvo u NATO moglo biti dobro za SRJ.

Kada su na beogradski aerodrom u zimu 1996. sletela tri americka transportna aviona sa pedesetak vojnika i dvadesetak dzipova Prve oklopne divizije, jedan deo javnosti bio je revoltiran, dok je drugi procenjivao da je SRJ ozbiljno krenula u pravcu povezivanja sa svetom. U Beograd je tada - prvi put u istoriji - dosao vojni zapovednik NATO, americki general Dzordz DZulvan, ali se ubrzo ispostavilo da je dolazak Amerikanaca samo dosledna primena odredbe Dejtonskog sporazuma po kojoj su drzave potpisnice obavezne da svoju teritoriju stave na raspolaganje alijansi za prebacivanje trupa u Bosnu.

Americki inzinjerci su se u tom trenutku koprcali u blatu savske obale kod Zupanje, pontonski most nije bio gotov, a preko Beograda u Vlasenicu je otisao izvidjacki tim za izgradnju baze na teritoriji Republike Srpske.

Poslednje pominjanje SRJ u NATO culo se proslog meseca kada je u Beograd dosao grcki ministar odbrane. Njegov domacin Pavle Bulatovic je na pitanje novinara o jugoslovenskom clanstvu u NATO lakonski odgovorio da to "za nas nije tabu tema". Kao sto je i ministar poznat po svom nemesanju u posao, takvu sudbinu dozivela je i njegova izjava.

Generalno gledano, nijedna od ovdasnje tri potpisnice Dejtonskog sporazuma ne ispunjava ni vojne ni politicke kriterijume da se nadje u drustvu NATO.

Jugoslovenska armija, iako njeni celni ljudi ozbiljno govore o depolitizaciji, i dalje je ideoloski prebliska tzv. "levoj opciji". Problem nije u opciji nego u bliskosti bilo kakvom politickom programu. Jedan od kljucnih kriterijuma za ulazak u alijansu je jasna civilna kontrola nad generalima, u cemu su Madjarska, Poljska i Ceska isprednjacile. Cinjenica da su se u Poljskoj na vlast vratili bivsi komunisti nije ni jednog trenutka znacila pokusaj povratka na stare obicaje kada su u pitanju odnosi vladajuce partije i vojske.

Za VJ se, naravno, mora reci da je prosle zime uspesno polozila prvi test iz depolitizacije, kada je javno saopstila da ne dolazi u obzir da bude izvedena na ulice i ubacena u obracun s ucesnicima gradjanskih demonstracija, za sta je dobila takodje javnu podrsku iz Brisela. Ali dokle god generali budu sedeli na kongresima samo jedne partije, sastajali se samo s liderima jedne partije, bez obzira koje, prica o depolitizaciji ostace prazno slovo na papiru.

S cisto vojnickog stanovista VJ, iako se o tome raspravljalo, nije krenula u pravcu ozbiljne profesionalizacije svog borbenog sastava, sto je poslednjih godina preovladjujuci trend u svim evropskim zemljama. Regrutnu armiju pocela je da napusta i Francuska - rodonacelnik opste vojne sluzbe - jer se ispostavlja da iako je to najjeftiniji nacin popune jedinica, ne omogucava visok nivo obucenosti i strucnosti za savremeni nacin ratovanja koji podrazumeva dugu i specijalizovanu obuku za komplikovanu tehnologiju.

Postdejtonska konstrukcija Bosne je takva da uopste nije jasno ko bi usao u NATO, kada bi se o tome raspravljalo. Srpski entitet u NATO ne vidi prijatelja, a i muslimansko-hrvatski je sve manje odusevljen zapadnim trupama na svojoj teritoriji. Vojska Republike Srpske je u mirnodopskim vremenima izgubila ostricu, najveci deo njene tehnike je pretvoren u gomilu neuptrebljivog gvozdja i osim nekoliko specijalnih jedinica koje su bliskije policiji nego vojsci ovoj armiji je prvenstveno potreban novac da bi joj to ime i dalje pristajalo.

Hrvatsko-muslimanska armija bar ce po tehnici biti bliska NATO, jer to dobija kroz americki program "opremi i obuci". S ideoloskog stanovista, trupe Rasima Delica imaju ozbiljne probleme, a jos ozbiljnije imaju zbog svog jednonacionalnog sastava. Za hrvatsku i bosansku armiju treba imati u vidu da ih obucavaju bivsi americki generali iz konsultantske kompanije "Militardz Professional Resources Inc." (MPRI), sto ih bar u cisto profesionalnom smislu priblizava standardima NATO.