Dr Vladimir N. Cvetkovic o izbornim uslovima i sansama opozicije na predstojecim izborima

Raspad koalicije "Zajedno" smatram prirodnim i normalnim politickim cinom. Ideolosko drvo i gvozdje ne mogu ciniti neki postojani politicki projekat. Moram priznati da sam ovaj raspad ocekivao znatno ranije - jos za vreme zimskih setnji...

Dr Vladimir N. Cvetkovic, docent filozofije i vanredni profesor sociologije na Univerzitetu u Beogradu. Objavio knjige i vise desetina strucnih clanaka iz oblasti politicke filozofije, filozofije istorije i sociologije - posebno studije o fenomenu modemosti. Donedavno glavni i odgovorni urednik interdisciplinarnog casopisa za politicku teoriju - "Srpska politicka misao".

"Ono sto kao 'aktivni posmatrac' domace politicke scene mogu da primetim jeste cinjenica da je opozicija do sada uglavnom samo slepo sledila olimpijsko nacelo o 'vaznosti ucestvovanja' na izborima, dok joj do same pobede gotovo da i nije bilo zaista stalo. U suprotnome, ne bi stalno ucestvovali u igrama cija ih pravila vec unapred ogranicavaju i onemogucavaju trijumf. Po svemu sudeci, kako sada stvari stoje, i ovaj put ce vecina opozicionih partija vise nastojati da 'ostane u igri', a manje ce se skoncentrisati na pitanje stvarnog preuzimanja vlasti. Vec sada se sa prilicnom sigurnoscu moze reci da ce Srpska radikalna strnaka po svaku cenu i na svaki nacin ucestvovati na predstojecim republickim izborima, a da o nepreglednoj 'sitnoj politickoj boraniji' - koja izgleda samo zbog toga i postoji - i ne govorimo. Drugim recima, sve i da glavne opozicione stranke demokratske provenijencije ne izadju na izbore, vlast ce uvek imati nacina da legitimise dobijene rezultate pozivajuci se na fakticko stanje po kome je na izbore izaslo, u zavisnosti vec prema potrebama, recimo 'trideset stranaka i veci broj nezavisnih kandidata'", kaze na pocetku razgovora za NNB dr Vladimir N. Cvetkovic.

Zatim dodaje, "real-politicki" gledano, mislim ipak da izborni uslovi mogu biti koliko-toliko regularni (u potpunosti to sa postojecom strukturom vlasti ne mogu biti nikada) jedino ukoliko opozicioni prvaci ponude Seselju nesto vise nego sto to cine SPS i JUL. Tu nema mesta nikakvom samodovoljnom moralisanju, vec jedino goloj politickoj pragmatici. Samo u slucaju da "pridobije" Seselja (odnosno njegovih 15-ak procenta glasova) za ideju bojkota izbora ukoliko ne postoje fer uslovi, cela parlamentarna opozicija mogla bi da se izbori za manje-vise pravican izborni proces. Tako izlazi da se do pravednih izbora dolazi na jedan ipak eticki sumnjiv nacin - podrskom ili saveznistvom demokrata sa jednom ekstremno desnom politickom snagom. Medjutim, u politici je to tako: uzmi i ostavi! Paradoks je sto bi se u suprotnom, ponovila vec uobicajena farsicna promocija "pijanstva i kica" koja ce nas dodatno prilepiti za demokratsko dno Evrope - sve uz Hrvatsku, Bosnu, Albaniju i slicne zemlje "najvisih demokratskih sloboda".

Kako tumacite raspad koalicije "Zajedno" i da li mislite da su gradjani zreliji od opozicije?

Sto se "gradjana" tice, oni su kao pojedinci ipak samo politicki neartikulisana grupa nezadovoljnih i ogorcenih ljudi koji zele demokratske promene ali ne znaju kako da ih i realizuju. Utoliko je, makar samo i teorijski, neozbiljno govoriti o zrelosti nekog fantomskog drustvenog tela o kome se ne zna cak ni to ko ga reprezentuje.

Neposredno gledano, to je bio protest protiv kradje glasova, a u celini uzev - protiv korumpiranog i nesposobnog rezima. Medjutim, sve je bilo isuvise "protiv", a daleko manje "za". Biti za promene, samo po sebi, ne znaci bas nista. Zbog toga je, izmedju ostalog, citava stvar morala da splasne. Niti je vise bilo ideja, niti pak sposobnosti, a ponajmanje institucionalnih mogucnosti da se citava stvar dalje razvija. Zato, zimski gradjanski protesti u kojima sam i sam ucestvovao, bili su "zreli" samo u onoj meri u kojoj je bilo politicki organizovanih snaga da ih usmere. Svako naknadno lamentiranje nad tom cinjenicom u stilu "gradjani - cvece; opozicija - korov" jednostavno izlazi izvan vidokruga ozbiljnog politickog misljenja a pogotovo delovanja.

S druge strane, raspad koalicije "Zajedno" smatram prirodnim i normalnim politickim cinom. Ideolosko drvo i gvozdje ne mogu ciniti neki postojani politicki projekat. Moram priznati da sam ovaj raspad ocekivao znatno ranije - jos za vreme zimskih setnji. Moji prijatelji i ja smo se cesto salili na racun tada primirenih, i pokazalo se - samo privremeno ukrocenih strasti i ambicija pojedinih lidera iz te bivse koalicije. U svakom slucaju, sada su pozicije aktera mnogo prozirnije i ubuduce mozemo ocekivati cvrsce - progamske, a ne slabasne - tzv. tehnicke koalicije. Takodje, ocekujem da ce se za predstojece izbore, ukoliko ih uopste bude, formirati jedna jasna demokratsko-nacionalna koalicija koja objektivno ima najvece sanse za uspeh. U suprotnome, kolo ce i dalje voditi revitalizovani pseudopatriotizam leve koalicije s jedne, odnosno sirovi nacional-sovinizam radikala, s druge strane.

Nezrelost opozicije neki vide i u tome sto nije u stanju da se dogovori i izadje sa jednim kandidatom za predsednika Republike Srbije. Svog kandidata predlazu cak i neparlamentarne stranke?

Svakolika opozicija usled svoje heterogenosti jednostavno ne moze imati zajednickog kandidata za predsednika Republike. To nije nista sporno, cudno ili pak samo po sebi indikator "nzrelost". Stvarni problem opozicije jeste u tome sto jos uvek nije uspela da profilise realne demokratske snage koje bi svojom stranackom organizacijom i uticajem ucinile da se sistem promeni. Razume se, ne bilo kako - vec u pravcu demokratske ravnoteze i kontrole razlicitih socijalnih interesa. Opozicione stranacke organizacije su jos uvek postavljene na "ho-ruk" nacelima i na dobroj volji sumnjivih "sponzora". Dokle god to bude tako, sasvim je nevazno da li postoji ili ne postoji nekakav jedinstveni kandidat opozicije. U principu uzev, smatram takvu potrebu i politicku teznju samo izrazom infantilnosti ne samo stranaka, vec i citavog srpskog drustva. Ta suluda potreba za vodjom, tj. ocem nacije - porodice, ne samo da nije ostvariva, vec je i direktno pogubna za identitet jedne moderne politicke zajednice.

Odrzanje na vlasti obelezava vladavinu Slobodana Milosevica. Mnogi analiticari tvrde da je baveci se njome Milosevic napustio realnost i da je sve varijante odrzanja na vlasti isprobao i da je sada dosao do kraja. Ipak, kandidovan je za predsednika SRJ?

Pre svega Milosevic je politicar od karijere i kao takav mislim da je jos uvek sasvim "na zemlji" i da sve svoje adute jos ni izbliza nije potrosio. Kada to kazem onda mislim i na one poslednje olicene u otvorenoj i goloj sili. Ne smemo zaboraviti da je za njega i aktuelnu politicko-ekonomsku oligarhiju nasledjenu iz komunistickog autoritarizma pitanje vlasti zapravo pitanje kiseonika. Ipak, njihova glavna snaga je u nesposobnosti njihovih protivnika. Pri tom, vladajuca elita ima iza sebe celokupni drzavni aparat zemlje (uprava, vojska, policija, mediji) sto je u ne samo domacim uslovima vise nego dovoljno da se u principu beskonacno vlada.

Medjutim, trenutni predsednik Srbije danas po prvi put u svojoj karijeri dolazi u situaciju da "vlada" bez neogranicenih ingerencija na koje je navikao. Ukoliko zaista postane predsednik Jugoslavije, on ce prvi put stvarno iskusavati svoju realnu politicku moc - onu koja nije institucionalno obezbedjena vec se samo "podrazumeva". Mislim na onaj oblik moci koji danas ima Radovan Karadzic u Republici Srpskoj. To ce reci da cemo tek sada videti koliko je Milosevic zaista sposoban i uspesan politicar. Nazalost, to da je kao drzavnik potpuno neuspesan, cak rekao bih - fatalno neuspesan, vise nikome razumnom ne treba dokazivati. Uslovi u kojima danas zivimo, a pogotovo sudbina srpskog naroda s one strane Drine, o svemu tome najbolje svedoce.

Ovdasnji analiticari ocenjuju da je od momenta kada se plebiscitarna diktatura transformisala u otvorenu diktaturu, rezim funkcionisao na posebnoj ravnotezi straha. Da li je taj strah danas pobedjen?

Politika i strah se uzajmno hrane i nikada nije moguce sasvim odstraniti strah iz politickog delovanja. Zahvaljujuci 17. novembru i svim dogadjajima koji su ga pratili, mogli bismo reci da je danas u gradovima Srbije izboren gradjanski, i rekao bih - nacionalni identitet koji funkcionise izvan nasledjenih stereotipa puke raje i gospodara. Medjutim, to je tek prvi korak u formiranju demokratskog nacionalnog identiteta kod Srba. Potrebno je jos puno politicke volje i novoustolicenih politickih institucija koje bi ne samo cuvale gradjanska prava i slobode, vec i podsticale gradjansku hrabrost i identitet. Za to je, pored ostalog, potrebno jasno socijalno diferenciranje sadasnjeg amorfnog drustvenog tela - a to je proces koji je na Zapadu trajao vekovima. Upravo stoga, politicki strah, odnosno sumnja u odmazdu zbog politickog delovanja, jos ce dugo biti dominantan osecaj u nasoj zemlji i ja ne ocekujem tu neke bitnije promene.

Koliko su zbrci na relaciji "pozicija-opozicija", kao i unutar opozicionih redova doprineli nasi istaknuti intelektualci - cesti "savetnici" predsednika stranaka ili "ideolozi" partija?

Domaca intelektualna scena je politicki podeljena i to je logicno, cak i dobro. U zavisnosti od sopstvenih intelektualnih mogucnosti i interesa, ljudi se politicki angazuju i to nije nista sporno. Nezgode nastaju kada se politicke podele i sukobi pojavljuju kao argumenti u prostoru koji to nacelno ne trpi: nauka, umetnost, filozofija... Kada se to desava, a desava se tako reci neprestano, onda se tu, kako se to kaze "u malom", ali sasvim belodano, ogleda logika ukupnog drustvenog sistema u nas. Naime, postojeca apsolutna centralizacija celokupnog javnog prostora, bas kao i gotovo detinja potreba da se potpuno kontrolisu svi oblici drustvenog zivota, ucinili su da se i na makro, ali i na mikro nivou drustva pojavljuju, ne intelektualci ili moderni politicari, vec, rekao bih, posebna vrsta polutana izmedju nauke (kulture uopste) i politike - neka vrsta stvarnih ili potencijalnih pseudotirana koji - ili imaju vlast - ili nemaju nista. Nedostatak drugog polja vlastite legitimacije, tj. nedostatak profesionalnih, strucnih i drugih licnih kvaliteta, ucinio je da se ljudi koji se sticajem razlicitih okolnosti u jednom trenutku nadju na nekom rukovodecem polozaju u nas, u potpunosti identifikuju sa svojom "tesko stecenom" funkcijom. Istovremeno, oni se panicno plase svega onoga sto bi makar i samo u nacelu moglo da ih omete u toj perverznoj ljubavi sa izborenom funkcijom i perspektivom "daljeg napredovanja". Tako se stvara mentalitet paranoika koji iza svakog gesta, reci ili recimo, objavljenog naucnog clanka, vide politicku "zaveru" koja opet, dabome, nikada nije uperena tek protiv njih licno - vec protiv samog Sistema, pa onda i svega drugog sto se vec sa njim moze identifikovati.

Najgore u svemu jeste cinjenica da isti "sistem" zapravo motivise takvo ponasanje svojih reprezenata. Na taj nacin ne samo da te ljude dovodi u situaciju unutrasnje rascepljenosti koja ne retko zavrsava u nekom od oblika kriminala, vec istovremeno kompromituje vlastite osnove cak i u ocima onih koji su mozda do juce imali razumevanje za ovaj ili onaj "iznudjeni potez" vlasti - pocev od vrdanja u nacionalnoj politici, pa sve do aktuelnih socijalnih potresa. Nedavni slucaj grubog ukidanja ili cisto politickog "transformisanja" jednog naucnog casopisa u svemu tome sigurno nije odlucujuci ili krucijalan, ali je svakako indikativan i pokazuje simptome bolesti jednog drustvenog sistema koji vise nije u stanju da elegantno, ili bar bez mnogo buke resava iskrsle probleme. Bojim se jedino da to istovremeno ne simbolise i uvod u jos mnogo znacajnije drustvene i politicke represije. Pored toga, ocigledno je da sistem ne trpi bilo kakvu "neutralnost". Lakse se podnosi svrstavanje u "neprijateljske redove", nego li pak svesno zauzimanje pozicije "izvan" ili "pored". Upravo zbog te i takve doktrinarnosti aktuelni rezim naprosto vise ne uspeva da na svoju stranu privuce najuglednije domace intelektualce, dok je istovremeno uspeo da rastera i one koji su mu ranije davali makar intelektualni, ako ne i drugi legitimitet, odnosno opravdanje - razloge za postojanje.

Da li se slazete sa misljenjem Rastka Mocnika da intelektualci nisu polozili ispit i da se ne mogu nazvati intelektualcima?

Ne bih se mogao sloziti sa takvom tvrdnjom jer je ona zapravo oblik tipicne intelektualisticke mistifikacije koja podrazumeva da postoji neki konacni Autoritet, neki sveznajuci i bezgresni Profesor koji vam daje ocenu, tj. mogucnost pristupa, ili vas rusi na ispitu za "istinskog intelektualca". Taj profesor zna tajnu sifru intelektualaca koja se nalazi u nekom Velikom Principu koji se pise velikim pocetnim slovom, na primer - Istina, Um, ili Napredak, Sloboda, Jednakost itd. Uza sve postovanje spram njihovog znacenja, to su sve ipak samo danas vec uveliko potroseni i kompromitovani intelektualisticki proizvodi novovekovnog prosvetiteljstva. U njihovo ime je nacinjeno vec toliko zlocina i nepravdi da je potrebno veoma stedljivo i sa merom upotrebljavati ih. Dabome, posebna ironija istorije jeste u tome sto svi intelektualci po pravilu pocinju borbom protiv jednog konkretnog autoriteta, sve da bi zavrsili u obogotvorenju nekog drugog, njemu izvorno slicnom, samo iznova postavljenom na pijedestal savrsenog.

Mit o "nezavisnom intelektualcu" i bezmalo "jednoj savesti drustva", rodjen je sa nastupom modernog gradjanstva koje do danas ostaje rascepljeno izmedju javne savesti (javno mnjenje) i tajne privatnog interesa. Sve moderne utopije nastojale su da prevladaju taj i druge, slicne dualizme. Cak je i navodno politicki ispraznjena postmoderna, kao izraz otpora "totalitarizmu uma", do srzi natopljena datim dvojstvima. To je tako i tako ce jos dugo ostati. Famozna "republika ucenjaka" osamnaestog veka ili zajednica naucnika ovog veka, postavljali su visoke standarde misljenja i delovanja koji se kao takvi nikada nisu mogli stvarno realizovati. Naravno, uvek je moguce sebi laskati i ocekivati od svih drugih da doslovno i neizostavno praktikuju svete principe Kritike i Slobode. Nazalost, sto se vise uzdamo u njih i prizivamo ih u svojim mislima i delima, oni kao da se sve vise udaljuju rugajuci se nasoj umisljenosti.

Treba priznati da je tzv. pitanje intelektualaca svagda ipak samo "pitanje stomaka", odnosno egzistencijalnog prezivljavanja koje se pak presvlaci u razlicite ideoloske odore - uvek vec prema zahtevima vremena, odnosno onoga koji ima moc ili novac. Svi moguci "intelektualci", od vremena antickih retora, srednjovekovnih golijarda, preko humanista i renesansnih carobnjaka, pa sve do danasnih angazovanih mislilaca, raznih "eksperata" i njima slicnih, uvek su predstavljali samo maglovitu grupu individualaca - jedan socijalni buckuris od razlicitih slojeva koji su davali adekvatnu ideolosku oblandu onima koji su stajali na vrhu drustvene piramide ili su se neodoljivo peli ka tronu. Naravno, time se niposto ne zeli reci da su intelektualci "suvisni", "nepouzdani", ili sto bi scijentisticki pragmatisti rekli - "nekorisni". Valja znati da bez njih moderno gradjansko drustvo doslovno nije moguce! Stvar je do toga da sami intelektualci ne sire mit o sebi i svojoj nikad vidjenoj principijelnosti, vec da svojim radom u javnom prostoru omoguce zajednici da racionalno sagleda svoje mogucnosti i nedostatke. Sve izvan toga naprosto je nesvesni narcizam ili svesno laganje.