Momir Bulatovic uz beogradsku logistiku siri repertoar manipulacije

Poslednje Bulatovicevo "lukavstvo uma" izrazeno u zahtevu za vanrednim kongresom znak je da je politika izazivanja vanrednog stanja zatvorila pun krug. Prethodni kongres, koji je Milosevic trazio kao preduslov za brzo dostizanje svedskog standarda, zavrsio je sa "varvarima na vratima civilizacije"

Pise: Radovan Colevic

Da li, konacno, antibirokratska revolucija posle pustosi koju je ostavila iza sebe dozivljava svoj sunovrat ili, mozda, ocekuje svoje ponovno vaskrsnuce?

Pretpostavke za ostvarenje prvog su sasvim realne i po svemu sudeci izvesne, ali ne iskljucujuci iracionalnu dimenziju koju je sobom nosila, ne treba zapostaviti njenu snagu regeneracije i obnavljanja konteksta prilagodjenog obrasca delovanja.

Kao i u prethodnim fazama nastupanja, i ovoga puta su na vreme otkriveni jahaci apokalipse, okupljeni oko Mila Djukanovica, koji moraju biti onemoguceni u realizaciji svog paklenog plana. U proverenoj igri skrivanja pravih namera, postojecem konfliktu ne daju druga znacenja od stvarnog sto nuzno zahteva vanredna resenja i vanredne mere sve dok se, kao i na pocetku, nije stiglo do vanrednog kongresa. Jer, situacija se uvek zaostrava do mere koja zahteva radikalne korake da bi se zamaglila i ostavila po strani sustinska pitanja spora.

Novina koju, medjutim, Momir Bulatovic sa i ovoga puta pripavnom beogradskom logistikom nudi, je prosirenje repertoara manipulacije, koji se pokazuje gotovo neiscrpan i za ucvrscivanje diktature nebrojeno puta potvrdjen. Ovoga puta mehanizam manipulacije primenjuje se brutalno i do krajnjih konsekvenci da bi tehnologija ocuvanja vlasti, sto je pravi cilj, delovala sto uverljivije. Naime, da bi sprecio promociju i sadasnju prevagu modernizacijskih snaga u crnogorskom rukovodstvu, koji su osporili do sada vladajucu paradigmu oslobadjajuci novu energiju spremnu za temeljne reforme i demokratski preobrazaj, Bulatovic u prvi plan, kao optuznicu, istura zabrinutost za ljudska prava i gradjanske slobode koje ugrozava nekontrolisana tajna policija i socijalnu sigurnost gradjana najednom osiromasenih nacinom privatizacije i kriminalizacijom privrede izvrsenom pod vladinim pokroviteljstvom.

Upotrebom kategorija poput ljudskih prava za obracun sa politickim protivnicima, odnosno za odbranu uzdrmanog trona, u konkretnom slucaju potvrdjuje se zapazanje americkog teoreticara Frensisa Fukujame i izazovnoj studiji "Kraj istorije i poslednji covek" da ce "cak i nedemokrate morati da govore jezikom demokratije da bi opravdali svoje odstupanje od jedinog univerzalnog standarda". Ukoliko je, pak, taj standard samo paravan kao sto jeste, jer bi se i inace iskoristio u ranijem periodu kada je za to bilo mnogo vise razloga, ponavlja se vec vidjeni scenario borbe za vlast u bivsim socijalistickim u kojima su demokratija i reforme cesto bili dvosekli mac u rukama onih koji nisu njihove stvarne pristalice. Fukujama to objasnjava cinjenicom da "u odsustvu opsteprihvacenog mehanizma vlasti, takmicari su stalno u iskusenju da igraju na kartu reforme kao sredstva poboljsanja svog polozaja. Ali, igranje na ovu kartu znaci gotovo neizbezno oslobadjanje novih drustvenih snaga koje se onda otmu kontroli manipulatora".

Naravno da obrti i apsuri kao sastavni deo domaceg politickog inzenjeringa nisu neocekivani ali se zna da je upravo na njima kao formuli utemeljen model politickog nastupa i racionalizovani njegovi ucinci. Tako se odbranom Jugoslavije moglo opravdati njeno razbijanje kao sto se i danas pod vidom zastite istoimene tvorevine onemogucava rasprava o njenom karakteru i ustrojstvu cineci je, kao i prethodnu, nedovrsenom drzavom sa otvorenim prostorom ili za nove konflikte ili za prikrivenu diktaturu po meri jednog coveka. Posto su manipulatori potrosili dzoker Jugoslavije i emocije koje je ranije izazivala, okrenuli su se unutrasnjim neprijateljima koji vise nisu samo u opozicionim redovima nego i u gotovo svim drzavnim institucijama. Stoga je kao oslonac za produzetak vladavine odabrana pauperizovana radnicka klasa toboze opljackana privatizacijom, koje do sada u pravom smisli nije ni bilo, a njeni interesi isturaju se u prvi plan kao protivteza politickim protivnicima koji ovoga puta dolaze iz vlastitih redova. U toj ravni Bulatovic se ne odmice od demagoske brige za radnistvo koju je u periodu merkantilizma, od koje i nasa realnost nije daleko, demonstrirao argentinski "vozd" Huan Peron u pismu cileanskom predsedniku davne 1953. u kome ga savetuje kako da izbegne zamke politicke nestabilnosti:

"Pruzi narodu, narocito radnicima sve sto je moguce Kada ti izgleda da im dajes isuvise daj im jos. Videces rezutlate. Svako ce pokusati da te zaplasi baukom ekonomskog kolapsa. Ali sve je to laz. Nista nije elasticnije od ekonomije koje se svako plasi jer je niko ne razume".

Mada je izgledalo da ce se ovde zadugo tesko sta razumeti, posebno kada je u pitanju vlast koja proizvodnju nereda koristi kao svoju prednost, crnogorski guverner je prevideo da je pre svega njegov pokrovitelj iz Beograda u Crnoj Gori izbugio auru neprikosnovenosti ostavljajuci tako svog sticenika zapletenog u sopstvenoj birokratskoj hobotnici koju su zajedno ispleli. I dok Milosevicu preostaje jos manevarskog prostora u Srbiji, Bulatovic je prinudjen da u Crnoj Gori stalno izbacuje velike parole iza kojih skriva, cak i od sebe niske motive svoje poslusnosti, istovremeno prikrivajuci niske motive vlasti koju je personifikovao. Zaklanjanjem iza fasade neceg velikog, Bulatovic to veliko iznova otkriva iza pojma Jugoslavije dodajuci tome ljudska prava i suprotstavljanje kriminalu kao sto u jednom Havelovom eseju piljar u Pragu skriva svoj strah iza ideologije stavljajuci izmedju luka i mrkve parolu "Proleteri svih zemalja, ujedinite se".

Poslednje Bualatovicevo "lukavstvo uma" izrazeno u zahtevu za vanrednim kongresom znak je da je politika izazivanja vanrednog stanja zatvorila pu krug. Prethodni kongres, koji je Milosevic trazio kao preduslov za brzo dostizanje svedskog standarda, zavrsio je sa "varvarima na vratima civilizacije"

Da li se ista matrica moze ponoviti ili ce Bulatovic biti, bivsi kako je sam jednom rekao, nevoljni saucesnik haosa koji ga je i politicki stvorio i koji moze zajedno sa njim nestati.