NATO i kriza u RS

Umesto "uhapsi ako sretnes, ali se pazi da ne sretnes" kako je donedavno interpretiran mandat Sfora, sada je na snazi pravilo "potrudi se da sretnes i uhapsis"

Mirko Klarin

NATO je konacno presao sa reci na dela i poceo doslovno da interpretira i ostvaruje svoj mandat u pogledu optuzenih za ratne zlocine, ne zato da bi "iskoristio" trenutni politicki sukob i haos u vrhu Republike Srpske, a jos manje da bi direktno pomogao jednoj od strana u tom sukobu.

NATO, EU, visoki predstavnik, vodece svetske sile na celu sa SAD, istina, podrzavaju Biljanu Plavsic u njenom antikorupcionaskom pohodu na ideolosko- svercerski tandem Krajisnik-Karadzic, ali ne zato sto su, u principu, pristalice politike "cistih ruku", vec zato sto u predsednici Republike Srpske vide jedinu realnu i relativno racionalnu politicku snagu tog entiteta koja je spremna da saradjuje u ostvarivanju Dejtonskih sporazuma. To je jedino sto ih interesuje, i jedino zbog toga su spremni da joj progledaju kroz prste za ono sto je poslednjih godina zastupala, pa i ono sto je u cetvrtak izjavila povodom prijedorske operacije. Bitan je, jedino, Dejton.

Prelazak NATO sa reci na dela i najave zapadnih saveznika da ce i dalje stezati obruc oko optuzenih za ratne zlocine, su druga strana iste medalje. Mada im je trebalo dosta, saveznici su, napokon, shvatili da je privodjenje optuzenih medjunarodnoj pravdi, kako je to pre otprilike dva meseca u Briselu formulisao Robert Frovik, sef misije OEBS u Bosni, "conditio sine qua non ostvarenja Dejtona", sto ce reci uslov bez kojeg nema mirne Bosne. Nakon takve dijagnoze stanja mirovnog procesa, date u Frovikovom razgovoru sa Savetom NATO, bilo je samo pitanje vremena kada ce se primeniti odgovarajuca terapija i kada ce Sfor poceti da doslovno primenjuje svoj mandat.

Sto se to dogodilo upravo u jeku ostre politicke konfrontacije u vrhu Republike Srpske je, po svemu sudeci, puka koincidencija, mada ce ljubitelji teorija zavere svakako tvrditi da to "nije slucajno", te da je kriza na relaciji Pale- Banja Luka mozda i izazvana spolja, da bi se lakse, "u mutnom", lovili ratni zlocinci. Medjutim, mnogo vise su na takvo tempiranje "Operacije tango" - kako je nazvan prepad britanskih komandosa na dvojicu optuzenih za prijedorski genocid - uticala dva dogadjaja koja nisu u direktnoj vezi sa trenutnom krizom u Republici Srpskoj. Prvi je Samit NATO u Madridu, a drugi je godisnjica pada Srebrenice, 11. jula 1995. U uvodnicima koje je jucerasnja evropska stampa posvetila prijedorskoj operaciji, po pravilu nije propustano da se podseti na tu sramotu tzv. medjunarodne zajednice, koja pre tacno dve godine nije uspela da spreci masakr nad hiljadama srebrenickih civila, a nakon toga nije imala smelosti i politicke volje da privede pravdi dvojicu poznatih optuzenih za najtezi ratni zlocin izvrsen u Evropi posle II svetskog rata. Bilo bi pogresno potcenjivati efekte koje je na zapadne lidere, okupljene na Madridskom samitu, imala svetska kampanja "Uhapsite odmah!", koju je povodom druge godisnjice nekaznjenog zlocina u Srebrenici pokrenula mocna koalicija medjunarodnih organizacija za ljudska prava (Hjumen rajts voc, Amnesti internesenel, Helsinski komiteti, Medjunarodna federacija za ljudska prava, Lekari bez granica...). Juce gotovo nije bilo ugledne svetske novine koja nije objavila kriticki komentar nekog od uglednih predsednika tih organizacija, najcesce uz fusnotu u kojoj se objasnjava da je to napisano pre prijedorske operacije, koja je znak da je nesto, ipak, pocelo da se krece.

Presudan je, ipak, bio Madridski samit NATO, gde pitanje s kojim su se suocili sefovi drzava i vlada "sesnaestorice" nije vise glasilo da li delovati da bi se uklonili oni koji su po opstim ocenama glavna prepreka ostvarivanju Dejtonskog sporazuma, vec - kako je to definisao jedan od atlantskih zvanicnika - "mozemo li sebi priustiti luksuz da ne delujemo?" Zakljucili su, ocito, da vise nemaju prava na takav luksuz, pa su dali zeleno svetlo za doslovnu interpretaciju mandata Sfor. Ne, dakle, "uhapsi ako sretnes, ali se pazi da ne sretnes", kako je taj mandat donedavno interpretiran, nego "potrudi se da sretnes i uhapsis." A za to, "sretanje", i nije potreban neki narociti trud, buduci da su se cak i oni koji znaju da su optuzeni za ratne zlocini, u medjuvremenu toliko opustili i osokolili da se i ne kriju od sforovaca. A jos je i lakse sa onima koji i ne znaju da su optuzeni, pa smatraju da nema ni potrebe da se kriju. Portparola haskog Tribunala! Kristijan Sartije nam je juce, tim povodom, rekao da "tajnih optuznica ima jos", kao i da ce ih "jos biti", jer se nova strategija tuzioca Luiz Arbur pokazuje uspesnijom od prethodne, kada su javne optuznice i nalozi za hapsenje sluzili samo kao upozorenje optuzenima i podsticaj njihovim vlastima da ih zastite, a ne uhapse.

Ako je NATO presao sa reci na dela i postao ozbiljan u pogledu svog mandata u odnosu na ratne zlocince, ucinio je to pre svega zbog sebe. Jer, u pitanju vise nije samo Bosna, vec i sam NATO, cija ce ukupna kredibilnost u znacajnoj meri zavisti od uspeha ili neuspeha njegove bosanske operacije, planirane da se - barem u sadasnjem obliku - okonca u junu 1998. A jasno je da zapadni savez, u trenutku svoje istorijske ekspanzije na Istok, ne moze da dozvoli da njegov vojni i politicki kredibilitet dovodi u pitanje sacica begunaca od medjunarodne pravde, lokalnih mafijaskih i svercerskih bosova, koji svoju moc i uticaj koriste da bi podrili mirovni proces i kakvu-takvu stabilizaciju dejtonske Bosne. Jer znaju da u uslovima relativne stabilnosti i normalnosti, te uspostavljanja kakve-takve vladavine zakona, za njih vise ne bi bilo mesta u Bosni. Vec samo, i to pod uslovom da budu srecni, u Hagu.

Karakteristican je, s tim u vezi, clanak koji je na dan Madridskog samita u londonskom "Tajmsu" objavio bivsi britanski ministar odbrane Majkl Portilo. Ne samo po tome sto je konzervativna vlada, ciji je on bio uticajni clan, ispoljavala malo ili nimalo entuzijazma za misiju haskog Tribunala, dostavljanje obavestajnog materijala njegovom tuzilastvu i, posebno, za doslovnu i proaktivnu interpretaciju mandata Sfor u odnosu na ratne zlocince. Portilo, naime, Bosnu proglasava "najvecim neposrednim izazovom za NATO", gde je zapadni savez, istina, do sada bio uspesan, "ali nije gotovo dok ne bude gotovo." NATO, smatra Portilo, "ne moze ozbiljno razmisljati o napustanju Bosne dok su optuzeni ratni zlocinci jos na slobodi... Ako se NATO povuce, ostavljajuci Karadzica sa kontrolom nad Srbima, kao i uslove u kojima bi rat mogao brzo da se obnovi" (od kojih posebno pominje promenjenu vojnu ravnotezu na stetu bosanskih Srba, zahvaljujuci americkom programu obucavanja i naoruzavanja Federacije BiH) posledice po zapadni savez - upozorava bivsi britanski ministar odbrane - "bile bi razarajuce... a Bosna bi ponovo mogla da postane uzrok podela medju saveznicima i simbol nemoci NATO."

Pitanje "mozemo li sebi priustiti luksuz da ne delujemo?" se, dakle, ne odnosi toliko na samu Bosnu ili medjunarodnu pravdu olicenu u haskom Tribunalu, koliko na buducu stabilnost i kredibilnost samog NATO.