Uloga Vojske RS u prekodrinskoj srpskoj drami

Vojska Republike Srpske ni u razdoblju svoje najvece "slave" nije dosezala ni osrednju vrednost u iole ozbiljnijim i objektivnijim analizama

Pise: Stipe Sikavica

Sta god da o njemu mislili i koliko god da je teska njegova haska optuznica za ratne zlocine, Ratko Mladic (eno ga, posto je tu skoro u beogradskom hotelu "Jugoslavija" proslavio sinovljevu zenidbu, bezbedno se banja u Rezevicima!), gotovo je sigurno, ne bi se onako poneo prema Biljani Plavsic kao sto se prema njoj poneo Pero Colic. Predsednici srpskog entiteta u Bosni ostaje vapaj u stilu i smislu one cuvene Cezareve samrtne recenice, jer je, u ovom slucaju, Bruta, to jest Peru Colica bas ona izvukla iz anonimnosti komandanta brigade "spakovanog" za penziju, "zakitila" ga generalskim liscem i posadila na mesto nacelnika Generalstaba, na kojem je polozaju do tada bio neprikosnoveni Ratko Mladic, cije se senke novi celni general nikako da oslobodi.

Covek je najpre rekao kako ce vojska podrzati predsednicu, odnosno da ce general i njegova armija, "sve dok ga ne budu smenili, postovati svog vrhovnog komandanta". A onda se, kao grom iz vedra neba, pojavljuje generalovo pismo upuceno "strogo poverljivim" kanalima na adresu Biljane Plavsic. Pismo je za ovu priliku zanimljivo samo utoliko sto Colic nekim vrludavim recenicama u spec- ratovskom maniru porucuje predsednici da ce joj on i vojska okrenuti ledja, jer da su "opasno zabrinuti zbog stanja koje je nastalo u Republici nakon odluka", sto ih je ona donela. Narednog dana, a posle susreta sa vrhovnim komandantom "u cetiri oka", nacelnik Generalstaba ponovo cini "salto mortale" i kroz stisnute zube saopstava novinarima - da on ostaje pri staroj svojoj odluci, to jest uz legalnu vrhovnu vlast.

E, pa, ko u tom galimatijasu da se snadje, ko da otkrije uz koga je zapravo Vojska Republike Srpske, uz dvojac: ilegalni Radovan Karadzic - kamuflirani Momcilo Krajisnik, ili uz legalno i legitimno izabranu predsednicu entiteta Biljanu Plavsic. Dilema ostaje "na snazi" i nakon izjave sarmantne mlade dame Ane Mitrovic, savetnice B. Plavsic i posrednice u njenim odnosima sa javnoscu "instalisane" u Beogradu, kako su "narod, vojska i medjunarodna zajednica na strani predsednice RS u njenom sukobu sa pojedinim strukturama vlasti".

Ako je verovati klasicima teorije ratne vestine, pre svih Karlu Klauzevicu, po kojima je sposobnost vojskovodje jedna od primarnih pretpostavki za pobednicki ishod u pojedinacnim operacijama i ratu u celini, onda bi vojska srpskog entiteta sa vojskovodjom Perom Colicem tesko mogla da se nada ikakvoj pobedi u eventualnim ratnim okrsajima. Svejedno da li su ga Radovan Karadzic i Momcilo Krajisnik, svakako uz podrsku od vojske mocnije policije, pokusali da ucene ili da potkupe (najverovatnije da je jedna od te dve varijante bila odabrana za "urazumljivanje" generala), Colic se legitimisao kao nepouzdan komandant, nedorastao ulozi koju mu je poverila Biljana Plavsic.

Ali, ni oruzana sila "najmladje srpske drzave", kako vole da isticu "patriote- nacionale", nije borbenim kvalitetom nadvisila svog aktuelnog celnog generala. Bez obzira na to sta su o njoj i o njenom ex-komandantu Mladicu ispredani junacki epovi, narocito u manufakturama srpskog nacionalistickog deseterackog pesnistva, Vojska Republike Srpske ni u razdoblju svoje najvece "slave" nije dosezala ni osrednju vrednosti u iole ozbiljnijim i objektivnijim analizama. Takticki, operativni i strategijski kljuc njenih "uspeha" nalazio se u opsadi Sarajeva: kad god su politicki i vojni paljanski establisment zapadali u krizu, kad god nisu znali sta da urade, naredjivali bi cesto mamurnim artiljerijskim posadama da zviznu plotunima po nesrecnom gradu, posle cega bi protivnicka strana obicno popustala i nalazilo bi se kakvo-takvo, dakako samo privremeno resenje.

Deblokadom Sarajeva, taj sistem se naglo raspada, pri cemu se mnogi i raznovrsni faktori pojavljuju kao katalizatori. Proces propadanja srpske prekodrinske vojske, koja je s Dejtonom ili bez Dejtona, svejedno, redukovana na nekih petnaestak hiljada uglavnom deprimiranih ratnika, tece uporedo sa propadanjem "drzave", jer samo se na ovim zalosnim prostorima dogadjaju cuda: da u trulim provizorijima zvanim drzave vojske bivaju zdrav, "kohezioni i stabilizirajuci faktor"!

Tehnika nije zanavljana sve od onih vremena kad se preko Drine sve krijumcarilo, mada na broju ima i topova, i tenkova, i oklopnih transportera vise nego sto Dejton dozvoljava. Ali, bez rezervnih delova i bez odrzavanja recimo, tenk je vise gomila gvozdjurije nego borbeno sredstvo. Vojnici i oficiri nemaju cim ni da se prehrane, a kamoli sta drugo. Oni su svedoci, na jednoj strani, enormnog bogacenja tankog sloja povlascenih (iz izvora sive ekonomije) koji pokusaj predsednice Plavsic da presece tokove kriminala u RS svrstavaju u podmetacinu pretezno "spoljnjeg neprijatelja" (cemu kao da je delimicno naseo i Colic), i na drugoj strani, gledaju (i na sopstvenoj kozi osecaju) nemilosrdnu pauperizaciju ogromne vecine stanovnistva! O kakvom borbenom moralu te vojske moze da se govori? Najposle, ko i da ostane u toj armiji? U ime kojih "svetih" i "svetlih" ideala? Utoliko je pre njihovo mesto u stroju Biljane Plavsic!

Da ipak ne ispadne ovde kako je "srpska gvozdena Ledi" presvukla svoju kosulju ekstremnog nacionaliste i preko noci se premetnula u demokratu. Biljana Plavsic je jdnostavno shvatila da narod u srpskom entitetu moze biti spasen ako se budu striktno postovala pravila iz Dejtona, pravila kojima se, istina, moze prigovarati i prigovarati, ali boljih za sada nema. U tom nastojanju, pomoc predsednici kolika god da je, i ne samo iz garnizona VRS, dobrodosla je.

Uostalom, Vojska RS vec je u nekoliko navrata tokom ovih pet-sest zlosrecnih godina ustajala protiv kolovodja "ratnog profiterstva" i njihove "pretorijanske garde", ali bez nekog povoljnog rezultata. Ovaj put, medjutim, ako bi predsednica Plavsic odnela prevagu u direktnom rvanju sa paljanskim dvojcem - sve bi, nakon kratkotrajnog zatisja, sve bi dakle, moglo da se izvrgne i u veliku medjusrspku tucu sa nesagledivim tragicnim posledicama (i mogucnoscu prelivanja rata preko granica entiteta), jer su ulozi u ovoj igri izuzetno veliki.

Ako u takvom, doduse, najcrnjem (a jednom od mogucih) scenariju Pero Colic i njegova vojska ne bi pokazali pamet i snagu, predsednica bi mogla da bude grubo eliminisana sa politicke scene, u kojem slucaju general i vojska ne bi bili dostojni ni prezira. Istina, ako Biljanu Plavsic ne sacuvaju mirovne snage medjunarodne zajednice, malo je verovatno da ce je sacuvati i Coliceva armija. Ali, ako se tvrdi da su general i armija zalegli iza svog vrhovnog komandanta, neka to bude i pouzdana istina, a ne da general manevrise: danas uz Banjaluku, sutra uz Pale. To isticemo uprkos opisanom stanju u vojsci, jer njena podrska ima primarno psiholosko dejstvo, a sto u sadasnjoj konstelaciji snaga i odnosa u entitetu niposto nije za potcenjivanje.

U raspletu prekodrinske srpske drame moguc je i kompromisni medjucin. Medjutim, jedva da je moguce i pretpostaviti da bi se drama mogla okoncati na miran nacin tako sto bi mocnici s Pala pokazali neophodnu kooperativnost, sto podrazumeva i izrucenje Tribunalu optuzenih za ratne zlocine. To bi vec bilo ravno porazu, ne samo Karadzica nego mozda i Milosevica, pa cemo se jos svega nagledati, na zalost, s malim izgledima za lepo i ohrabrujuce.