NEIZLAZAK DEMOKRATSKE OPOZICIJE NA IZBORE IZAZVAO BI DRAMATICNU KRIZU VLASTI NA UNUTRASNJEM I SVAKI GUBITAK LEGITIMITETA NA SPOLJNOM PLANU

Svetislav Basara

Trebalo bi vodjima ovdasnje opozicije preporuciti da procitaju Malaparteovu "Tehniku drzavnog udara". Mozda bi tada shvatili da je njihovo delovanje usmereno u pogresnom pravcu. Cini se da opozicija hoce da preuzme upravljanje drzavom - sto je po prirodi stvari u redu - ali je pri tom prisutan otpor prema uvidu u cinjenicu da ovde drzava u najbukvalnijem smislu ne postoji, pa se otuda energija pobune traci u iscrpljujucim jurisima na vetrenjace. Opstepoznato je da je u komunistickom periodu doslo do srastanja partije i drzave sto je za rezultat imalo drustvo zasnovano na inerciji i simulaciji, drustvo u kome su tacke otpora bile podjednako lazne kao i centri moci. Otuda neuspesnost ovdasnjih pokusaja politickih prevrata: na one koji simuliraju moc nasrcu oni koji simuliraju volju za moc. Jednostavno i beznadezno. Znamo da je do globalnog sloma komunizma doslo u trenutku kada su partije do te mere prozele i razorile drzavu da je drzava prestala da funkcionise. Na rusevinama su ostali samo partijski aparati liseni bilo kakvih ideja, ideologije i strategije, bez bilo kakve unutrasnje kohezije osim instinkta odrzanja. Opozicija ovde nije - osim nekolicine usamljenih izuzetaka - insistirala na ponovnom konstituisanju drzave (ustavotvorna skupstina, ustav, referendum o obliku drzavog uredjenja) vec je krenula u krstaski rat protiv fatamorgana koje postkomunistickom establismentu sluze za skretanje paznje: dakle, na sredstva za proizvodnju magle. Pri tom je istoj toj druzini protiv koje se borila obilno pozajmljivala ideoloske matrice (nacionalizam, na primer) istovremeno sluzeci kao faktor zastrasivanja prostog puka ogrezlog u ksenofobiju. Tako se ovde, po tuznoj tradiciji, otislo korak dalje: od disfunkcionalne drzave ka funkcionalizaciji disfunkcionalnosti; od akcijaske odusevljenosti gradilistima ka medijskoj prezentaciji rusevina kao savremene drzave. Od stanja opste deregulacije ka procesima de-civilizovanja i povratka u plemensku zajednicu.

U osnovi, komunizam je primitivni solarni kult (donekle prilagodjen vremenu u kome se pojavljuje); njegov unutrasnji smisao i jeste decivilizovanje, dekulturacija i regresija na primordijalno, pagansko stanje rata svih protiv sviju, stanje kakvo danas imamo u Rusiji, Srbiji i Bosni. Komunizam nije politicka vec pseudoreligiozna doktrina. On se ne obraca razumu vec najdubljim, iracionalnim slojevima psihe.

Odsustvo uvida u prirodu pojave protiv koje se bori navelo je sprsku opoziciju - inace po mentalitetu veoma slicnu vlastima - na pogresan put, na pokusaj zauzimanja mesta vladajuce kakistokratije pri cemu se htelo uticati na razum, dok su postkomunisti svoje strelice tipa "Srbija se saginjati nece" mudro odapinjali u sigurne mete bazicnih, kod nas i inace zapustenih, slojeva kolektivne psihe slabe na velike prazne reci koje pothranjuju gordost. U svetlu takvog saznanja sasvim je logicno da se glasac SPS-a, nagnut nad kontejnerom, mogao osecati autenticno ponosan, uveren da trpi neprijatnosti u sluzbi velikog ideje.

Pristanak na pravila igre propisane od strane socijalista je istocni greh ovdasnje opozicije. "Vladavina" po tim pravilima, ma ko se nasao u situaciji da vlada, ne bi promenila nista i to svi instinktivno znaju. Tribalni duh olicen u modelu partijske drzave nije u stanju da se uzdigne do jednostavnog saznanja da opsti interesi moraju prethoditi partikularnim. To se jasno videlo u trenutku globalnog sloma komunizma. Lokalne ex-dzu boljsevicke vrhuske u panici su jednostavno "usisale" u svoje strukture sve sto je preostalo od drzavne moci i "napolju" je ostao prazan prostor, bez drzavne uredjenosti i institucija, prostor u kome se gotovo momentalno razbuktao plemenski rat bez osnova nazivan "gradjanskim" ili "verskim". Drzava je u svom izvornom smislu ratna masina, organizacija za odbranu odredjene teritorije i populacije i ona, uprkos svim istorijskim zatamnjenjima i aberacijama, ostaje to do dana danasnjeg. Ali ovde imamo privatizovanu "drzavu" koju je apsorbovala jedna partija i koristi je iskljucivo za odbranu odredjenog dela populacije koji za sebe prisvaja sva dobra. Suprotno uvrezenom misljenju takva "drzava" nije centralizovana; obratno: ona je u najvecoj mogucoj meri difuzna, fluidna, nalik na metastaze koje razaraju budno bice naroda. Srpska nacija se raspada u najdoslovnijem smislu i to raspadanje poprima privremena oblicja paradrzavica krajnje neodredjenog statusa poput Republike Srpske. Ne treba se zavaravati da ce se proces raspadanja zaustaviti na obalama Drine; on ce teci sve dok se ovde ne konstituise istinska umesto simulirane drzave.

U tom smislu su akcije usmerene na puko preuzimanje vlasti u svojoj kratkovidosti podjednako subverzivne kao i insistiranje SPS da vlast ne preda ni po koju cenu. Situacija je ovde mnogo komplikovanija nego sto se moze zakljuciti na prvi pogled. Mi smo suoceni sa etabliranjem jedne naopake tradicije u kojoj je nestabilnost stabilizovana; sa prihvatanjem ekstremno nenormalnih modela zivljenja kao normalnih ili cak jedino mogucih i ispravnih. Vladavina bezakonja i ustupanje licne slobode u zamenu za fakticku neodgovornost i sigurnost bioloske egzistencije prouzrokovale su stanje otupelosti u masama i fakticki zaborav kako izgleda slobodan gradjanski zivot utemeljen na jasnim odgovornostima i istim takvim pravima. Dosli smo u situaciju o kojoj je Monteskje zapisao: "Kada mu je Sula hteo vratiti slobodu, Rim vise nije bio u stanju da je prihvati."

Ovde se mora poceti iz pocetka. Osnovna pretpostavka eventualnog ozdravljenja ozbiljno bolesnog drustva jeste konstituisanje drzave, a preduslov za to je potpuno urusavanje sistema simulakruma na kojima pociva ovdasnji tribalisticki poredak. U tom smislu opozicija ne bi smela izlaziti na bilo kakve izbore jer samim cinom izlaska daje legitimitet, na neki nacin i realnost "levim snagama". Pitanje: 9 ili 29 izbornih jedinica je potpuno irelevantno; u naopakom sistemu svi koji ucestvuju u bilo cemu na bilo koji nacin predodredjeni su na neuspeh jer je sistem zasnovan na sistematizaciji neprestanog ponavljanja gresaka i zboru najgorih mogucih opcija. Strah da ce neizlazak na izbore znaciti "smrt opozicije" potpuno je neosnovan: SPS strepi od takve mogucnosti. Neizlazak demokratske opozicije na izbore izazvao bi dramaticnu krizu vlasti na unutrasnjem i svaki gubitak legitimiteta na spoljnom planu. I to je svima jasno. Ali izgleda da od istinske krize u kojoj bi se stvari konacno pokazale onakve kakve jesu podjednako strahuje i vlast i opozicija. (Autor je knjizevnik iz Beograda)