SKICA ZA PORTRET

Sreten Ugricic, pisac: Verovanje u nesto sto ne postoji

Sreten Ugricic rodjen je 1961. u Beogradu. Od 1991. na Pristinskom univerzitetu radi kao asistent na katedrama za estetiku i etiku Filozofskog fakulteta. Objavio tri knjige: zbirke prica "Upoznavanje sa vestinom" i "Neponovljivo, neponovljivo" i roman "Maja i ja i Maja". U stampi roman "Infinitiv", u izdanju "Stubova kulture". Dobitnik knjizevne stipendije "Borislav Pekic" za 1997. godinu, za projekat romana "Hartije od vrednosti"

STIPENDIJA

Nije retorika - nagrade, kao sto je knjizevna stipendija "Borislav Pekic", ne dobijaju se vec se zasluzuju. Nagrada je uzorna u umetnickom smislu. Podvlacim njen moralni momenat, zato sto je Pekic za mene ziv u tom smislu. Vrednosti koje on simbolise buducnost su ne toliko ove knjizevnosti vec ovog naroda. To je pozicija gradjanskog intelektualca, koja podrazumeva kriticku distancu, ali sa odredjenih pozicija koje ovde tek treba da se zadobiju.

NAGRADE

Mislim da bi trebalo da vazi za sve nagrade ovo sto sam rekao. Kada se dobije nagrada to je slucajnost. Kada se zasluzi to je nuznost. U principu, trebalo bi da ih dobijaju mladji ljudi. Ljudima koji su etablirani nagrade nista ne doprinose. Kod mladjih ima pozitivni akcelatorski momenat koji je uzasno vazan, posebno u knjizevnosti, disciplini koja po definiciji zamire u promenama civilizacijskih i kuturnih paradigmi gde se sve vise prelazi na tzv. hladnoekransku kulturu. Pisana rec odlazi na margine i kao da postaje geto nekih sekti.

PARALELE

Knjiga stvarno korespondira s Pekicevim delom, pre svega s "Vremenom cuda". Obe knjige se bave Hristom. To je najzahtevnija tema za bilo kog pisca naseg civilizacijskog kruga. Pekic je postavio jednu strogu distancu i jednom potpuno razornom ironijom se upustio ukostac s tom temom. A meni je izazov bilo suprotno: da pokusam da pisem o Hristu bez ironije, a da se ne bude patetican i trivijalan. I da to ne bude prazna retorika. Moja uspomena na Pekica me je dodatno motivisala jer je pred kraj zivota govorio u obliku intimnog pokajanja, da tako kako je on pisao o Hristu u "Vremenu cuda" ne bi trebalo da se pise. Hrist je u knjizi samo knjizevni lik koji je izvanredno upotrebljen da bi se iznela kritika i minuciozna dekonstrukcija ideoloske manipulacije ljudima. Ostala je moralna dilema da li je Hrista, kao topos smisla u ovoj kulturi, uopste moguce upotrebljavati kao sredstvo za bilo sta, a ne ostaviti ga da bude krajnji cilj.

HARTIJE OD VREDNOSTI

Prica o coveku koji u jednom trenutku poveruje u Boga. Da li se to nekom u zivotu desi ili ne, jedan je od kljucnih narativnih momenata problema. Otac od tog coveka zamisljen je kao uzasno bogat covek, i svojim nasledstvom sinu ne ostavlja nista. Pitanje je smisla vrednosti: sta su vrednosti, sta su testamenti. I u tom razresavanju prema ocevom testamentu on razresava i svoj odnos prema drugom testamentu - Bibliji, tj. Bogu. Sopenhauer je kao vrednosti jedino priznao mladost, zdravlje i slobodu, ali da ih nismo svesni dok ih ne izgubimo. Cini mi se da to moze da se prosiri na vrednosti uopste. Vrednosti su nesto cega smo svesni tek kada ih izgubimo. Pekic, Hrist, recimo, bilo sta. Takav je i smisao. Smisao je neka istina koja ne postoji. Zato me i intresuje ta tema, jer ja imam licni problem odnosa prema Bogu. Po meni, moze se verovati samo u nesto sto ne postoji. Verovati se moze samo u nesto sto nije predmet naseg iskustva pa je tu potreban duhovni podvig, taj drugi tip komunikacije, ne spoznajni. Zato je, po meni, definicija Boga nesto sto ne postoji.

FORME

Naslov korespondira s formom - to je veoma dugacak niz veoma kratkih fragmenata. Tekstovi ne prelaze jednu stranicu. Imam oko 300 takvih stranica, hartija od vrednosti koje se slazu jedna na drugu. Umecuci nove i nove hartije na odgovarajucim mestima razliciti aspekti price se razvijaju samostalno ne narusavajuci celinu. Umetanje je karakteristcno i za Pekica.

Ja volim da citam takve knjige. Ne volim da citam "cigla" knjige u kojima su sitnim gustim slovima ispunjene stranice od vrha do dna i tome nema kraja. To me zamara.

POETIKA I TOPOS GDE SMISAO IMA SMISLA

Ne bih zeleo u ovoj trivijalnoj, da kazem raspolucenosti knjizevne scene na navodne postmoderniste i tradicionaliste da se svrstavam, jer su me tu unapred svrstali kriticari. O samoj postmoderni izjasnjavao sam se kada je to imalo smisla, pre deset godina, kada se uopste nije znalo za to.

Cini mi se da je umetnost ostala jedini topos u kome smisao ima smisla. Da li je neko realista, postmodernista, da li govori iz zavicajnog ili urbanog miljea, manje je presudno. Presudna je vestina da se smisao konstituise. A konstituise se kada se uzroci pretvore u razloge, a posledice u svrhe. U trivijalnom svetu osusenog smisla koji mi zivimo uzroci su uvek ispred posledica - u ovoj drugoj sferi, osiromasenoj, za kojom svi vapimo i bez koje nam nema opstanka svrha ide pre razloga. Pravi pisac je onaj koji ume da napravi rokadu. Pravi umetnici su ljudi kojima je dato da konstituisu smisao u ovakvom svetu u kome odavno smisla nema ne upadajuci u patetiku, ispraznost i retoricnost.

FILOZOFIJA I KNJIZEVNOST

Sve knjige koje sam objavio jesu prozimanja tih dvaju aspekata jedne iste stvari. I cini mi se da je to neki izlaz iz corsokaka: da se knjizevnost priblizi diskurzivnosti, a da se teorija priblizi knjizevnosti. Kada je Liotar objavio kraj svih prica, sve teorije postale su pripovesti. Za nas svet postoji jedino kao prica, a prica je ispred istine. Ako ne bude imala deo vertikale koji nadilazi svakodnevno, literatura ce biti samlevena jer ce uci u neravnopravno takmicenje sa ostalim vidovima potrosnje slobodnog vremena.

SRPSKA KNJIZEVNOST I PRIMITIVNA SCENA

Postoje izvanredni pisci, kao sto su David Albahari ili Ivan V. Lalic. Kao scena to je sve vrlo primitivno. Primitivizam dolazi sto od naseg provincijalizma - kulturnog, opsteg - sto od objektivnih okolnosti - malo trziste, nepismenog naroda.

Jedna od posledica je sto nema jasnih zanrovskih granica. Ninov ziri ima na uvid 100 romana godisnje, i one koji se pisu kao podlistak "Bazara" do vrhunskih estetskih dela. To je krajnje pogresno jer se stvara zbrka na recepcijskoj strani. Onda ljudi razgovaraju relevantno poredeci Arsenijevica i Albaharija. Arsenijevic je napisao knjigu koja treba da se prodaje u samoposlugama, da je tinejdzeri kupuju kao sto kupuju CD i kasete. I on je to uradio odlicno. Ali ne vidim opravdanja da se ona meri jednim tekstom koji ima estetske ambicije, kakav je Albaharijev. I to su stvari koje mi najvise smetaju u savremenoj srpskoj knjizevnosti.

Mislim da je slatka utopija nase zanosenje da smo prva ili druga literatura u Evropi.

VREDNOSTI

Stvar je jednostavna: nema ih i za njih niko ne mari, u kojoj god hoces sferi zivota. To je nesto sto je besmisleno. Pre svega kod nas, ali moze da se govori i sire. Mi smo narod koji odumire i bioloski i vrednosno. Citao sam nedavno Konstantinovica, koji kaze da zivimo vreme u kome, da bi bio covek moras biti ocajnik. Ako ni ocajanje ne osecas onda si mrtav. Paradoksalno, jedino jos ocajnici imaju sanse da nesto spasu, jer jedino jos oni imaju autentican i ziv odnos prema vrednosti. Drugi su vec mrtvi. Njih je vec pojeo mrak. Zive zivotom koji je smrt.

POLITIKA

Niko posebno ne zasluzuje da se pominje. Moje iskustvo s Kosova mi mnogo govori. Uspeo sam da opstanem zahvaljujuci tome sto sam sve sto se dogadjalo posmatrao kao bioskop, samo se film menjao pa je nekada bio farsa, politicki triler, melodrama. Kosovo se moze posmatrati kao primer svih nasih problema. Nasa situacija je tragicna zato sto nema resenja. Kako nema dobrog resenja za Kosovo, tako nema uopste resenja. Mi smo napravili takvo stanje - sta god uradili nece valjati, bice jos gore nego sada, a sada je najgore sto moze biti.

R. S.

Posaljite nam vas komentar! Izbor vasih reagovanja i misljenja objavljujemo.
© 1997 Yurope & ,,Nasa Borba" / Sva prava zadrzana /