Put kojim se cesce ide

Jasna Sarcevic-Jankovic

Jedan mladi covek nedavno je najavio mogucnost novog egzodusa mladih ljudi iz Srbije. I to onih koji su ili ostali ovde, jer, kao i on, patriotizam dozivljavaju kao ljubav i privrzenost, ili onih koji su bili van zemlje, pa su se, zamajani dejtonskim mirom i inim (laznim) porukama, vratili.

Njihove oci uprte su u predstojece izbore, cije se odrzavanje pomera iz dana u dan, i sve izvesnije klizi ka isteku poslednjeg roka, kraju godine. Veruju jos uvek, kao da ne citaju novine, u snagu onih koji "zagovaraju demokratizaciju", a kojima je je bilo dovoljno da ih sa puta kojim se ovde zaista redje ide, skrene jedan reinkarnirani SPS kadrovik.

"Tu ce doci do problema", smatra mladi covek, "jer ce tada moci da odu samo najbolji", oni, koji , kao i on, dobiju stipendiju na prestiznim univerzitetima i deca najbogatijih ljudi. I?

"U tom slucaju ce opet doci do apatije, imacemo hiljade mladih koji ce ovde ziveti zivot koji preziru i nece znati sta da rade sa sobom", odgovorio je mladi covek.

I tu pocinje prica o Formanima i Kunderama, s jedne, i Menclima, s druge strane. Oziljci su jednako duboki, pitanje je samo za koliko vremena, na koji nacin i da li uopste zarastaju. U svakom slucaju, nacija je na gubitku, ukoliko se, kao u slucaju ovih umetnika, naknadno, ne utvrdi da se radi, zapravo, o velikom dobitku, ali bez velikog doprinosa onih koji su na oziljcima radili. Iza velike senke Formana, Kundere i Mencla nalazila se citava armija obogaljenih dusa, nemocnih da pruze bilo kakav otpor surovom poretku stvari.

Jer tamo, sa one strane granice, saznali smo, ima nemali broj onih koji misle da ih je sopstvena zemlja izdala, ona za njih vise ne postoji i odlucili su da i, pored pasosa koji skrivaju u dzepu, vise njoj ne pripadaju. Ima, naravno, i onih, koji su sebe proglasili apatridima, onih koji jednog dana planiraju da se vrate, a i onih koji, odande, lobiraju za nekakvu drugu Srbiju.

Za svaku zamlju, a cini se, samo ne za ovu, najpogubniji su oni prvi, oni koji vise niti zele da je vide, ni da cuju, ni da znaju za nju. Oni koji se svoje zemlje odricu.

Ko god bude ovde zavladao u nekom predstojecem periodu morace se prihvatiti posla da sa tim mladim svetom makar ozbiljno porazgovara, ukoliko, sto za sada zvuci utopisticki, ne uspe da ih ubedi da se vrate.

Problem je, medjutim, sto je ovde uvrezeno misenje da je bez onih koji odu lakse - vladati.