Dr Ognjen Pribicevic, naucni saradnik Instituta drustvenih nauka

Ni jedna od ovih sadasnjih, uslovno receno, politickih grupacija nece dobiti toliku podrsku na izborima da bi u republickoj skupstini presla bonus parlamentarne vecine od 126 mesta. To znaci da se mora praviti nekakva koaliciona vlada. Iz sadasnjih okolnosti nazire se koliko ce to tesko ici sto navodi na zakljucak da ce vlada, odnosno vlade, biti nestabilne i bez jake podrske u parlamentu

Velimir Ilic

Sumirajuci svoju knjigu "Vlast i opozicija u Srbiji" (izdavac B92,1997) dr Ognjen Pribicevic, naucni saradnik Instituta drustvenih nauka u Beogradu, izmedju ostalog, ocenjuje da je "poraz Miloseviceve politike, pre svega, rezultat nerazumevanja politicke situacije u bivsoj Jugoslaviji i neshvatanja sirine i dubine promena koje su se desile u Evropi nakon sloma komunizma. Takodje, on nije dobro procenio sta znaci imati protiv sebe najmocnije sile sveta. Shvatio je to prekasno, tek kad su avioni NATO bombardovali Srbe u Bosni." S obzirom na problematiku kojom se bavi u knjizi prvo pitanje u razgovoru za NNB bilo je da li, ovakvom tvrdnjom, zapravo sugerise zakljucak kako opozicija proteklih godina nije mogla postici nista vise od ovog sto jeste do danas.

- Mozda je mogla ali, svakako, ne mnogo vise. Ogranicenja opozicije se nisu ticala samo spoljnih vec i unutrasnjih faktora, odnosno cinjenice da - iako je uveden visestranacki sistem - Srbija i dalje nije zemlja za koju se moze reci da ima parlamentarnu demokratiju jer postoji isuvise ogranicenja koja je nametnuo rezim.

Znaci li to da opozicija, u stvari, nije bila pravi korektiv vlasti?

- Nije mogla da bude, ni zbog sopstvenih slabosti ali ni zbog mnogih institucionalnih prepreka.

Sta su, po vasem misljenju, razlozi zbog kojih je Srbija, odnosno Jugoslavija, prakticno jedina zemlja u Evropi gde su na vlasti bivsi komunisti?

- Toj cinjenici je najvise doprinela nacionalisticka politika vladajuce partije i politicki pragmatizam Slobodana Milosevica s jedne strane i pogresno politicko pozicioniranje opozicije s druge strane. Drugim recima, cinjenica je da je opozicija sve vreme Socijalistickoj partiji Srbije ostavljala prazan, prakticno ceo, politicki prostor levo od centra koji je u Srbiji, iz mnogo razloga, siri nego prostor desno od centra. Fakticki, u tom periodu opozicione stranke su se medjusobno tukle da pridobiju tridesetak odsto biraca prepustajuci tako socijalistima oko 4o odsto birackog tela.

Da li se i koliko taj aritmeticki odnos u birackom telu promenio posle novembarskih izbora prosle godine kada je prvi put vladajuci rezim ozbiljnije ugrozen ishodom glasanja?

- Tesko je precizno reci koliko se taj matematicki odnos poremetio ali mnoga istrazivanja, medju kojima i istrazivanje Instituta drustvenih nauka, govore da jeste promenjen. Medjutim, ono sto je mnogo bitnije jeste da je upravo 17. novembra 1997. poceo proces delegitimizacije vladajuceg rezima i to upravo kradjom izborne pobede opozicije. Bio je to skolski primer pocetka delegitimizacije jednog rezima i siguran sam da ce se taj egzemplar naci u svim studijama koje se budu bavile tranzicijom od autoritarnih ka demokratskim sistemima. Nas "doprinos" je u tome sto je ovdasnji rezim uspeo da objedini sve najvaznije faktore koji se u teoriji uzimaju kao najbitniji za delegitimizaciju jedne vlasti a to su: izborna kradja, ekonomski slom i poraz u ratu.

Istorijski posmatrano, taj proces pocinje kada se na sceni pojavi bilo koji od ova tri faktora. Oni su u nasem slucaju uzajamno korespondirali utoliko sto svi zajedno predstavljaju tragican rezultat Miloseviceve vladavine. Prema najnovijim istrazivanjima Instituta drustvenih nauka u Beogradu Socijalisticka partija je pala na nivo od 16 odsto sto je do sada apsolutno najnizi rejting socijalista. Cak i uprkos svemu sto se dogadja sa koalicijom "Zajedno" mislim da bi trebalo da se desi pravo cudo pa da se SPS vrati na nivo pre 17. novembra.

Koliko i kako opozicija moze ubrzati taj proces delegitimizacije?

- Mislim da su greske rezima neuporedivo vece nego greske opozcije. Cak i ako budu isle pojedinacno na predstojece izbore opozicione partije ce, mislim, ostvariti dobar rezultat. Svoj optimizam, uprkos propasti koalicije "Zajedno", zasnivam na cinjenici da i izvan ove koalicije postoje znacajni demokratski potencijali. Ovde pre svega mislim na Demokratsku stranku Srbije. Pokazalo se da je predsednik DSS bio u pravu kada se protivio ulasku ove stranke u Koaliciju govoreci da se koalicije mogu praviti samo izmedju programski bliskih partija. Verujem da ce vec na predstojecim izborima ova doslednost biti adekvatno verivikovana od strane biraca.

Istovremeno, istrazivanja pokazuju da je u velikom usponu i Srpska radikalna stranka.

Znaci li to da predvidjate politicku buducnost Srbije u kojoj ce vlast u dogledno vreme biti desno, odnosno isuvise desno od centra?

- Ne. Mislim da ce u naredne dve-tri godine perspektiva Srbije biti potpuna nestabilnost parlamenta. Ni jedna od ovih sadasnjih, uslovno receno, politickih grupacija nece dobiti toliku podrsku na izborima da bi u republickoj skupstini presla bonus parlamentarne vecine od 126 mesta. To znaci da ce morati da se pravi nekakva koaliciona vlada. Iz sadasnjih okolnosti nazire se koliko ce to tesko ici sto navodi na zakljucak da ce vlada, odnosno vlade, biti nestabilne i bez jake podrske u parlamentu.

Da li su, posmatrano u tom kontekstu, moguce nove koalicije i koje partije bi ih mogle formirati?

- Skoro je sasvim sigurno da socijalisti ne mogu osvojiti vecinu u parlamentu sto vazi i za demokratsku opoziciju. U takvim okolnostima ce SPS verovatno pokusati da posle izbora napravi koaliciju sa nekom od opozicionih stranaka. Ono sto smatram bitnim je - iako ima indicija o sklonosti rukovodstava nekih partija opozicije tom resenju - da bi ulazak u takvu koaliciju bilo koje stranke opozicije bio i njen kraj. Zasto? Zato sto je linija podele izmedju vlasti i opozicije suvise ostro povucena pa bi takva saradnja bila neprihvatljiva za bilo koju od opozicionih stranaka. Jer, sve partije opozicije toliko ostro kritikuju rezim da bi bilo tesko objasniti koaliciju sa vladajucim socijalistima. Drugim recima, posle ovih izbora sledi period nestabilnih vlada jer je ni jedna stranka ne moze samostalno formirati.

Koliko takvom stanju, na sopstvenu stetu, slabljenjem vlastite partije doprinose socijalisti?

- Poslednjih meseci SPS pravi nekoliko krupnih gresaka. Prvo, nakon novembarskih izbora socijalisti su odlucili da ponovo aktiviraju Seselja i radikale, nudeci lideru SRS nastupe na svim vaznijim drzavnim medijima za napade na demokratsku opoziciju. Medjutim, bila je to sasvim pogresna procena jer je Seselju poceo da raste rejting ali ne na racun demokratske opozicije vec na stetu socijalista. Tako se pokazalo na delu ono sto i pocetnici u politickim teorijama znaju - da se SPS i SRS bore za manje-vise isto biracko telo koje je sklono autoritarnim liderima i nedemokratskim, populistickim rezimima.

Druga greska socijalista je povratak na nacionalnu politiku olicenu, recimo, izborom Vucelica na mesto visokog i uticajnog partijskog funkcionera. Veliko je pitanje kakav kredibilitet moze imati nacionalna politika partije koja je prakticno dovela do egzodusa Srba iz Hrvatske i ucinila da stanje na Kosovu bude gore nego pre deset godina a Srbiju maltene izolovala od celog sveta. Da ironija bude veca ta nacionalna politika iznova je promovisana skoro istog dana kada je Tudjman odrzao govor u porusenom Vukovaru. Dakle, takvom politikom socijalisti ne mogu ponoviti "uspeh" iz 1992. i 1993. godine.

Treca greska je - stvaranje JUL-a. Naucnicima i politikolozima je od samog pocetka bilo jasno da jednom zemljom ne mogu upravljati dve politicke organizacije. Ulazak JUL-a na glavnu politicku scenu delovao je zbunjujuce i obeshrabrujuce na pristalice i funkcionere SPS jer im je bilo tesko objasniti zbog cega oni odjednom moraju da dele vlast sa jednom politickom organizacijom koja realno nema vise od dva do tri odsto podrske u birackom telu. Uprkos tome JUL je dobio vise od cetvrtine mandata u Vecu gradjana saveznog parlamenta, ostvarivsi to na racun SPS. To samo obeshrabruje i unosi konfuziju medju socijaliste.

Teoreticari tvrde da izbore vrlo cesto resavaju glasovi neopredeljenih biraca. Kako se u sadasnjim okolnostima - raspadom koalicije "Zajedno", padom rejtinga socijalista, konfuzijom u redovima opozicije - izboriti za neopredeljene?

- Neopredeljeni sada cine najmanje trecinu birackog tela i opozicija mora da stekne njihovu naklonost ukoliko zeli da dobije izbore. Raspad Koalicije ce znatno otezati ostvarenje tog cilja jer ce jedan deo biraca svoje nezadovoljstvo i razocaranost ishodom posle gradjanskog protesta verovatno izraziti apstinencijom.

Osim neopredeljenih postoji i, uslovno receno, levi centar, to jest, deo biraca koji su bili uz socijaliste. Ako zeli pobedu na izborima opozicija mora da zagrize i taj deo birackog tela. Zato mislim da je, u stvari, kljucno to pomeranje prema politickom prostoru levo od centra. Opozicija pri tom ne treba i ne sme da insistira na temama poput podela na cetnike i partizane ili monarhiste i republikance jer je to vrlo stetno i veoma kontraproduktivno. Umesto stvaranja takve konfuzije u predizbornom nadmetanju neminovno je postaviti samo jedan cilj a to je - promena vladajuceg rezima.