Dr Srbobran Brankovic, direktor Agencije za javno mnjenje "Medium"

Da li, medjutim, ima ikakvog smisla govoriti o izborima ako se prethodno ne utvrdi ko je sve odgovoran za kradju prethodnih i ako se ne izreknu odgovarajuce kazne? Ako su mediji prvi uslov izlaska na izbore, onda bi se ovaj uslov morao nazvati nultim jer bez njega se onaj ritual izlaska na "biralista" i zaokruzivanja brojeva ni ne moze nazvati izborima

Opozicione stranke su na sve prethodne izbore izlazile da ih izgube. Izbori koji predstoje se od prethodnih bitno razlikuju. Bude li promenjen izborni zakon i budu li ove stranke na te izbore pristale, one ce izaci ne da ih izgube, vec da nestanu sa politicke scene. NJihova katastrofa ce, naime, biti mozda ista, ako ne i veca nego na prvim izborima iz 1990. Posle toga ce morati da uslede ozbiljni lomovi na samoj opozicionoj sceni, jer bi opozicija tim svojim poslednjim dokazom neozbiljnosti (izlaskom na izbore) definitivno pokazala da, ovakva kakva je, nema nikakav razlog postojanja.

Ove procene temeljim na rezultatima najnovijih istrazivanja javnog mnjenja. Osnovni nalaz tih istrazivanja bi se samo uslovno mogao nazvati konsolidacijom rezima. Bio bi to negativni opis pojave, posto se ne radi o konsolidaciji koja je rezultat porasta popularnosti vladajuce stranke, vec o desperatnom osipanju onoga sto bismo mogli nazvati oponiranje rezimu. Na osnovu petogodisnjeg pracenja politickog raspolozenja gradjana Srbije, moglo bi se reci da je najefektnija konsolidacija rezima nastupila tokom proleca i leta 1994. (visoka popularnost vodecih licnosti, snazan porast poverenja u institucije, porast zadovoljstva ljudi). Bio je to period u kome je postalo jasno da ce se Avramovicev program duze odrzati i u kome su, posle inflatorne katastrofe, nastupili blagotvorni efekti stabilnih cena, bolje snabdevenosti, jacanja nacionalne valute.

Ako bismo ovu konsolidaciju mogli nazvati pozitivnom (ostvarena na pozitivnom politickom kursu), sadasnja konsolidacija se s pravom moze nazvati negativnom: ona se zasniva na temeljnom (samo)kompromitovanju alternative. Cak i ako politicka snaga statusa quo ostane samo na njegovom najtvrdjem jezgru (koje cini oko 20 procenata birackog tela), jasno je da bi uvodjenje prakticno vecinskog izbornog sistema, praceno politickim razjedinjavanjem i moralnim krahom opozicije, rezultiralo njenim potpunim porazom. Znatno bi ojacao Seselj, ali verovato ne toliko da bi mogao ozbiljno da ugrozi Milosevica.

Zrtva liderskih sujeta

Motive za ovakvo ponasanje je zaista tesko razumeti. Opozicioni lider koji je brze-bolje pohitao da istakne svoju kandidaturu jos pre nego sto je bilo i nagovestaja da ce se povesti pregovori o izbornim uslovima, ocito nema nikakve izglede u eventualnoj predsednickoj trci: ako bi i stigao do drugog kruga i ako bi se u drugom krugu nasao protiv Vojislava Seselja, Vuk Draskovic bi izgubio rezultatom 17 odsto : 33 odsto (50 odsto biraca bi se zahvalilo na takvom izboru, tj. ne bi izaslo na glasanje); ako bi se u drugom krugu nasao protiv kandidata SPS, izgubio bi sa 39 odsto : 20 odsto (41 odsto ne bi glasalo; rezultati su za Srbiju bez Kosova). Siguran sam da je doticnom gospodinu ovo savrseno jasno i jos sam sigurniji da on na te izbore niposto nece izaci, iako je istakao svoju kandidaturu. A posto je o motivima rec, bice da je to ucinio samo iz puste zelje da spreci uzdizanje onoga za koga mu se ucinilo da ga krupnim koracima pretrcava u umisljenoj trci za zalosno mesto lidera srpske opozicije. Izgleda da je i poslednji adut - ukrupnjavanje opozicije - pao kao zrtva sujete njenih lidera.

Sliku bezizlaza zaokruzuje grko saznanje da se Srbija malo cemu dobrom moze nadati dok se ne promeni rezim koji ju je uveo u najveca ponizenja i patnje. No, razmotrimo pitanje da li je politicka promena ipak moguca i pod kojim uslovima.

Mogucnost politickih promena

Osnovna stvar je, razume se, insistiranje na ispunjenju uslova za izlazak na izbore. Cini se da je jedna od najgorih crta naseg mentaliteta nasa tuzna navika da se sazivljavamo i mirimo i sa najvecim i najneverovatnijim nepravdama. Covek mora da ostane sokiran pred cinjenicom da nikome ni dlaka nije falila s glave za sve ono sto je pocinjeno posle izbora od 17. novembra 1996. Ako je jedno od fundamentalnih ustavnih nacela ono koje kaze da se vlast izvodi iz volje naroda izrazene na izborima, onda se prepravljanje izbornih rezultata i potom nekontrolisano i beskrupulozno koriscenje aparata prisile da bi se sprecilo konstituisanje izabranih organa vlasti, ne moze drugacije tumaciti nego kao drzavni udar. O brutalnim ubistvima i prebijanju ljudi ne treba ni trositi reci. Ne sokira toliko cinjenica da niko zbog toga nije kaznjen, koliko saznanje da od okoncanja protesta to gotovo niko vise nije ni spominjao. (Uzgred, poraz je zapoceo odatle: cim su opozicione stranke izgubilie inicijativu i dopustile Milosevicu da izadje iz defanzive, bilo je jasno kuda to vodi. Da li, medjutim, ima ikakvog smisla govoriti o izborima ako se prethodno ne utvrdi ko je sve odgovoran za kradju prethodnih i ako se ne izreknu odgovarajuce kazne? Ako su mediji prvi uslov izlaska na izbore, onda bi se ovaj uslov morao nazvati nultim jer bez njega se onaj ritual izlaska na "biralista" i zaokruzivanja brojeva ni ne moze nazvati izborima.

Opozicioni politicari su sad pozvani na razgovor o predstavljanju stranaka u predizbornoj kampanji. Formulacija "predstavljanje u kampanji" zvuci zaista zgodno i ako se na nju pristane, znaci da se zanemaruje to kako su opozicione stranke predstavljane pre kampanje. A one su upravo tako predstavljane da im ni potpuno okupiranje TV Srbije tokom kampanje ne bi mnogo pomoglo: njihovo dvonedeljno koprcanje bi samo ojacalo jedan akcenat sa te mracne slike, tj. potvrdilo bi uvrezenu predstavu da je njima jedino stalo da se domognu vlasti. To predizborno "predstavljanje" bilo bi, dakle, samo epizoda u permanentnoj kampanji vladajucih stranaka u drzavnim medijima.

Kad su mediji u pitanju, onda predmet razgovora o izbornim uslovima ne mogu biti nikakva predstavljanja stranaka u kampanji, vec monstruozna jednostranost medija i u kampanji i van kampanje. Uslov pod kojim se jedino moze pristati na politicku participaciju uopste je fundamentalna promena u drzavnim medijima: zamena sadasnjih partijskih poverenika na urednickim i direktorskim mestima nestranackim licnostima, rigorozna pravila ponasanja urednika i novinara i strogi nadzor nad sprovodjenjem tih pravila uz superviziju medjunarodne zajednice. O ostalim pitanjima (izborni sistem, pitanje poslanika s Kosova, finansiranju stranaka i sl.) imalo bi smisla razgovarati tek posto se ispune ova dva prethodna uslova.

Bojkot - jedino oruzje opozicije

Na tome temeljim procenu da opozicione stranke jos imaju sansu da se suprotstave stihiji koja ce ih oduvati. Ne budu li ovi uslovi ispunjeni i ne budu li u tim okolnostima opozicione stranke bojkotovale ono sto se u Srbiji naziva "izbori", te stranke ce dobiti upravo ono sto su i zasluzile. To ("izbore") ce, verovato, bojkotovati najveci broj biraca koji su ovim strankama da(va)li svoj glas. Jer, ako je u ovoj zemlji zaista nekaznjivo - dakle, dopusteno - prekrajanje izbora po svacijem slobodnom nahodjenju, cemu onda to sto se naziva "izbori"? Ili nam neko nudi i od nas trazi da novim upalama pluca, frakturama i ponizavanjima od do zuba naoruzanih "snagatora" placamo ono sto normalnim ljudima pripada po definiciji? Ako je tako, ako to "po definiciji" uvek budemo morali da placamo onolikom kolicinom uzaludno protracene socijalne energije, dogovor je kratak: neka, hvala!