Pismo iz Sarajeva

Pise: Gorcin Stojanovic

Grad u kotlini, razasut po obroncima, skutren oko reke, sireci se u polje, treperavo svetluca u plavicastoj sumaglici poslednjeg svetla pred noc. Sunce vrelog dana sada je ispod horizonta. Smiraj pred smrknuce izostrava pogled, grad je dole, i blizu, pod rukom. Sve se vidi jasno, sa ovih cuka sve se uvek videlo jasno. Potreban je pozorisni dvogled da se vidi rezanac u domacinovom tanjiru juhe. Moze se hitnuti kamen, ne odvec jako, na najblize kuce. Istocni prilaz gradu, ovaj okolni, preko obronaka, prikazuje panoramu kao turisticku perverziju: odavde se, kroz ovu spaljenu sumu, tuklo i przilo, ubijalo i sakatilo iz metalnih zdrela, sada sklonjenih.

Putnikova pesma pred noc, kada bi je bilo, ne bi se sluzila pesnickim slikama, mogla bi - smela bi, morala bi! - koristiti se iskljucivo faktima, brojkama, statistikom. Duzina vazdusne linije odavde do srca grada pomnozena brojem ispaljenih granata, podeljena brojem poginulih, plus hiljadusesto (broj poginule dece) - eto formule za izracunavanje jacine Pakla, megatona uzasa, metraze zlocina. (Merna jedinica moze imati internacionalno ime: jedan limonov, na primer).

Putnikov dugi silazak ka gradu okoncava sa nastupanjem noci. Mrak skriva oziljke. Tek sutra, pod jarkim svetlom, videce se posledice one, napred opisivane, blizine, kratke zracne linije, nisandzijske pogodnosti.

Dani koji slede ne ostavljaju vremena za voajerisanje posledica uzasa. Putnik, ovaj o kojem je ovde rec, nikada nije razgledavao ovaj grad. On je tu ziveo, onako kako to sada cini drugde, u svakodnevnoj normalnosti. Putnik se ponasa normalno jer tako nalaze vedrina s lica onih koji su Pakao ostavili za sobom. Pa ipak, ta normalnost, stravicna u svojoj jednostavnosti, pogadja jace od pogleda na rusevine. Na vrhu brega u sredistu grada, decaci igraju fudbal. Igraju odlicno. Putnik zastaje da gleda, ali mu se u vidokrug uvlace neobicno prosireno staro gradsko groblje i okolna brda s kojih se prilazi gradu. Sumrak je. Decaci, oznojeni, preplanuli, uzarenih ociju i grla, posve normalno igraju fudbal, uvek su to cinili na ovom mestu, na ovom poljancetu na uzvisini, na kojoj se spajaju rezidencijalna cetvrt i ciganski slam. Putnikova pesma pred noc bila bi natopljena "larvama suznih zlezda", kada bi mogao pevati.

Razdaljina izmedju ljudi iz ovog grada i onog iz kojeg je putnik stigao nikada nije bila veca. Prvi su prosli kroz temeljna iskustva svog boravka na zemlji, drugi su jos u vecitom limbu. Prvi su krenuli put normalnosti, drugi se jos varakaju nadanjima. Prvi ne mogu objasniti drugima svoje iskustvo, drugi ga ne mogu shvatiti cak i kada bi hteli. Razlika je potpuna. Putnikova pesma pred noc ovde, u gradu u kotlini, kada bi je bilo, bila bi cista, kao haiku. U gradu iz kojeg je stigao, njegova pesma lomi se, cepa i rascetvoruje, zacinje se u grlu, izlazi kroz zube.