Nedeljna, 6. jul 1997.

Dnevnik

Metropola bez "La Boema" i gorgonzole jadna je metropola

Moze li se u dnevniku o danasnjem vremenu govoriti o dogadjajima od pre nekoliko godina? Mislim da moze utoliko pre sto pripadam onom soju ljudi koji dnevnikom nazivaju pisanje o dusi, emociji, radosti, patnji i strahu. A ove bazicne karakteristike coveka kod mene su ovog petka iste kao i svakog petka prosle, pretprosle godine. Dusa truli, emocije usahnjuju, radosti niotkuda, patnja i strah sve veci.

Ovde bi se, po mom dubokom uverenju, mogao i zavrsiti ovaj dnevnik, ali postujuci fenomen argumenta, da bar donekle objasnim svoju rezignaciju.

Nedelja, 29. jun

Nepravda je sto u ovim dnevnicima "Nase Borbe" subota nekako uvek biva zapostavljena. Poslednje subote, na Vidovdan, desio se jedan veoma vazan dogadjaj koji je okupirao moju paznju narednog dana pa "i sire". Te subote, naime iz elitnog Sava-centra gledali smo direktan prenos Sabora SPO - jedne od nasih najmocnijih opozicionih stranaka. I jeste to bila moc. Nesto manje od 4.000 svecano odevenih delegata i gostiju (impresivno su delovale pripadnice lepseg pola u crnim balskim haljinama) kao "iz jednog grla" pozdravili su voljenog lidera u transu za koji sam mislila da voli samo predsednik nase drzave. Uzgred, kad smo kod prenosa, preporucujem predsedniku Upravnog odbora Studija B da se pozabavi onim kadrom ispred sale u trenutku Vukove pripreme za ulazak i odgovor na salve odusevljenih podanika. U tom kadru nesto nije u redu.

Moguce je, medjutim, da sa mojom glavom nesto nije u redu kad ne mogu da nadjem ni truncicu razlike izmedju ovog opozicionog skupa i bezbroj skupova vladajuce partije, pa ni sa onim iz tako ocrnjenog Brozovog vremena. Sve je tu: kult, kontroverzna supruga, obozavaoci.

Ponedeljak, 30. jun

Nedelju sam provela u dubokoj ganutosti sto je Dana Draskovic ispala iz Glavnog odbora i u dilemi da li je ona tako htela ili nije (bice ipak da jeste), kad u ponedeljak ujutru stize nova vest od kolega. Grupi od 29 radnika RTS, koja tuzi ovu kucu za nezakonito izbacivanje s posla pod izgovorom da su to prinudni odmori zbog sankcija - Okruzni sud je po cetvrti put ponistio presudu i vratio proces na pocetak.

Kako nase pamcenje doseze do jucerasnjeg zalaska sunca (nadam se ne i citaocima ovog lista), nesto svojih preostalih emocija ulozicu u ovaj slucaj. Januara 1993. ukazom tadasnjeg ali sadasnjeg pomocnika SPS, Milorada Vucelica - Vucele, na prinudni odmor je oterano preko 1.000 radnika RTS. Bio je to manevarski potez ovog kombinatora da se oslobodi 50-tak novinara, inzenjera i ostalih profesionalaca koji su mu prilicno zagorcali zivot pokusajima da sprece njegovu ultranacionalisticku i ratnohuskacku uredjivacku politiku. Ucinak takve politike nikako se ne moze nazvati malim jer, ne treba dokazivati - prvi metak ispaljen je sa TV ekrana. Paket brutalno izbacenih uz policiju i kalasnjikove, sastojao se od prve ekipe novinara informativnog programa i, sto je bilo upadljivo, od gotovo svih clanova rukovodstva prvog Nezavisnog sindikata u zemlji koji smo osnovali sad vec davne 1990. Kakav Nezavisni sindikat, kakve trice i kucine - napolje s njima - odrezao je vojnik Partije i mirno nastavio da vodi rat. Nije nam vredelo ni pisanje protesta, niti demonstracije pred TVB - kolege su okretale glave od nas a opozicioni lideri koji, uprkos proklamacijama nikada nisu povukli pravi potez ka slobodi medija, mislim najvise zato sto ne razumeju problem, nisu tada ni reagovali. Ostao nam je Sud na kojem smo i danas, nakon pune cetirit godine. Tri puta je donesena presuda u nasu korist i tri puta je tu presudu ponistio visi sud koji u poslednjem obrazlozenju zahtva da se ispitaju svedoci. Milorad Vucelic - Vucela i Dragoljub Milanovic ciji nadimak nisam imala cast da cujem. Mozete li da zamislite situaciju u kojoj privode Vucelu da svedoci o nekom tamo poharanom i zaboravljenom novinaru. Ta on se vise ne seca ni ko smo mi i zato cu ga podsetiti - ja sam ona koja je njegov intervju sa Slobodanom Milosevicem ocenila u stampi kao neprofesionalan, ulizicki i treperav (mucavost od straha), a njegove komentare za TV Novi Sad briljantnim ratnohuskackim stivom. Sa ovom ocenom se, pretpostavljam slozio i sam predsednik kad ga je onomad, bez obrazlozenja zbrisao kao oluja. No, sad su druga vremena.

Ispostavilo se, u medjuvremenu, da je najveci broj od onih 1.000 radnika vraceno na posao, mali broj njih je otisao u penziju i ne mali broj njih smo ispratili na Novo i ostala groblja. Ostalo je nas dvadesetak koje TV mocnici i dalje uveravaju da je rec o radnom procesu. Treba biti dovoljno drzak i strasno mocan pa na mesta proteranih neposlusnika dovesti po dva, tri nova, obavezno nepismena novinara. Zato je njihova laz prepoznatljiva a upornost duga onolilko koliko i njihove privilegije koje sticu drzeci nas po strani, tacnije pod rigoroznom zabranom za ulazak u nasu bivsu kucu. Verujete li da nam nije bilo nikada dozvoljeno da uzmemo privatne stvari iz stolova i znate li da je Draganu Nikitovicu to uspelo ali u pratnji obezbedjenja i uz pretres. Bila je to najveca i najperfidnija politicka cistka nepodobnih novinara cijom ekskomunikacijom se plan o Velikoj Srbiji mogao neometano odvijati. Jedno vreme - posle je propao po prirodi stvari.

Utorak, 1. jul

Uprkos tvrdnji (mozda i upozorenja) jednog vrsnog kosarkaskog strucnjaka i zvanicno najboljeg trenera Evrope, Zeljka Obradovica da je utakmica sa Hrvatima na Evrobasketu ista kao i svaka druga samo je treba dobiti, to za nase mladjasne sugradjane nije znacilo nista. Ili je znacilo sve. Jer, kad ne znas kakva ti je buducnost, kako i gde ces zaradjivati za hleb nasusni, da li ce ti roditelji kupiti od svojih plata NIKE, hoces li na more ili u neki beogradski kafic da te upucaju; najzad kad polazes prijemne ispite u krajnje ponizavajucim uslovima poput konclogora u kojima se sa glasnogovornika javlja glas od kojeg zavisi tvoja sudbina (jer su tvoji prethodnici krali testove i ministar nema kome da veruje) dakle samo tada i samo tako je moguce posle slabe igre i tesne pobede nad hrvatskom kosarkom izaci i tzv. "bengalskim vatrama" gadjati zgradu Hrvatske ambasade uz povike "Srbija je najmocnija".

U cemu smo mi to najmocniji pile moje?

Ti glasovi i te oci ovih mladica. Te bejzbol palice u rukame nekih drugih mladica koji gotovo svake noci prebijaju, lome ruke crnoputim radnicima Gradske cistoce. Ti koncerti novokomponovanih pevaca ili pevaca novokomponovane muzike, sasvim svejedno. Da li je to ono sto svaki narod u svetu naziva svojom buducnoscu. Naravno, ne optuzujem mladost, ne nikako. Optuzujem rezim i njegov precizno izveden pakleni plan da oblikuje copor, unisti individualnost i od svih vrlina kojem mlad covek moze da tezi (pametan, skolovan, vredan i bogat) ponudi samo jednu; da bude Srbin. Kako ni samim mladim desperadosima nije ni izbliza dovoljno da budu samo Srbi, oni postaju agresivni Srbi.

Oduvek sam zelela da misaoni Rade Konstantinovic ne bude u pravu. NJegova briljantna analiza "duha palanke" ne samo da je tacna vec se pokazuje "tesnom" da obuhvati nove karakteristike ovog bednog okruzenja. Nadam se da ce je doraditi.

Sreda, 3. jul

Pada mi na um jedna teza za dasnjni dan ovog dnevnika. Politicki primitivizam. Sta kazete? Opasno i tesko. Jeste, ali mi u pomoc priskace savezni ministar policije i njegovo nebulozno padanje s Marsa na najobicnije pitanje novinara: sta se dogodilo predsednici Republike Srpske, Biljani Plavsic. Cuje se da je hapsena, privodjena, da joj je oduzet pasos. Sta je od svega istina? "Ne znam nista, nije tacno da je hapsena" pa onda "sta" pa opet "sta" pa "u kom smislu", pa opet "necu da kazem sta o njoj mislim" pa onda "poternica za Arkanom je izmisljena". I tako je, nedolicno jednom ministru, zamajavao novinare a brukao rezim i svoju profesiju. Pa sta je tacno druze ministre - da li to sto vi necete da kazete sta mislite o njoj, da li to sto ne znate nista ili da je poternica za Arkanom izmisljena. Kako onda znate da nije hapsena i da je otisla kuda je zelela? U citavom slucaju moju paznju ne zaokuplja privodjenje ili hapsenje, za ovu nedelju, aktuelne predsednice susedne drzave vec cinjenica da je bahati primitivizam zasnovan na goloj sili, osnovna karakteristika naseg drustva. Ali ne samo na goloj sili. Nasa ministarska elita odlikuje se, osim silom i ogromnim neznanjem i neobrazovanjem. Tako je, na primer samo kod nas mogucno da ministar prosvete u samo jednoj recenici (jer vise ne progovara za medije) napravi tri gramaticke greske - "rekao sam u kameri" i tako stalno. Samo je ovde mogucno da jedan novinarski analfabeta postane ministar za informisanje koji je, buduci inaugurisana, digla pola svetskih i sve domace medije svojim "prijeznim radom na novom Zakonu o informisanju. U njemu je, secate se, htela da obelezi zutom trakom sve medije u Srbiji koji dobijaju pomoc iz inostranstva ali i da podeli mapama gledaliste i odredi svakom regionu koji ce kanal da gleda. Bio je to idealan projekat i nisu mi poznati razlozi zbog kojih, danas cujem, taj najdemokratskiji i najliberalniji od svih zakona nece ugledati svetlost dana do jeseni. Mogucno da g-djicu Milentijevic u ovoj raboti (mislim na zavrsavanje Zakona) sprecava prenosenje mita o Slobodanu Milosevicu sirom sveta - od New Yorka do Azanje.

Cetvrtak, 4. jul

Stize vest. Filip David ne moze vise da pise kolumne za "Nasu Borbu" jer to isto radi i za nedavno izasli list Danas. Na kojim smo mi to stranama kad "crne liste" koje su bile osnovni razlog naseg bunta 91, 92, 93 - evo zive i u ovim "nasim, nezavisnim medijima"? Zasto jedan ugledni knjizevnik ne bi mogao da pise u dva, tri, pet dnevnika i casopisa ako je to sto pise dobro i korisno? Kao odgovor stize, za ovaj dnevnicki cetvrtak kao i za sve prethodne, prica o surevnjivosti, neslozi i odsustvu kolegijalne volje da se radi na istom ali jakom projektu bez obzira da li je rec o novinarima, radiju ili TV. Svi smo mi najbolji i sami sebi dovoljni. Svi smo mi glavni i odgovorni urednici, direktori i svi imamo svoje kolumne i svoje emisije. Zato je vise nego imperativ osnovati sto vise svojih novina, radijskih i TV stanica. Kvalitet danas nije mnogo vazan utoliko pre sto ce nas uskoro ukidati, sto vlastodrzac vec cini po mnogim gradovima u unutrasnjosti. Onda ce se onih 30 odsto nepismenih u Srbiji i osam odsto visokoskolaca vratiti pod okrilje RTS i Politike. To je ta prica sa tuznim zavrsetkom.

Petak, 5. jul

Ceznem da govorim od duhovnosti, kulturi, umetnosti. Ne mogu jer u tim sferama vodi se lazan zivot, bez hrabrosti, bez snova, bez kritickog misljenja. Mentalni nered i novokomponovana kultura nose nas, neminovno u provincijalizam, bahatost i banalnost. Kad se ne zna sta je u kulturi vredno a sta ne, kad se kultura nadje u ponizavajucem polozaju a pod problematicnim vrednostima - onda pravimo spektakle od Cosicevih, Pavicevih i Arsenijevicevih izdanja. Metropola u kojoj se ne izvode Pucinijevi "La Bohemme" i nema gorgonzole - jadna je metropola. Znam zasto ih nema i znam ko je tome kriv, ali ne znam kako to da popravi. Brine me, medjutim, sta ce zenski deo populacije raditi kad se uskoro zavrsi Kasandra. Kome li ce svoje vreme i svoje suze posvetiti? Ciju amnestiju ce traziti?

Autor je novinar RTS na prinudnom odmoru

Posaljite nam vas komentar! Izbor vasih reagovanja i misljenja objavljujemo.
© 1997 Yurope & ,,Nasa Borba" / Sva prava zadrzana /