Dr Radovan Kovacevic: kako do izvozne privrede

Drzava jos nije napravila ni nacionalnu strategiju konkurentnosti, ni dugorocni izvozni program, a spremna je da devizama - odjednom za svagda prodate nacionalne imovine - podstice "rentabilan" izvoz, po sopstvenom, odoka izboru

Bojana Jager

Jugoslovenska privreda je i pre sankcija dozivela dva ozbiljna udara, od kojih se nije oporavila ni do danas. Prvi jos 1990. kada ju je prelaz na konvertibilnost udaljio od trzista Rusije i Istocne Evrope, a narocito domaci veliki sistemi nisu mogli da se preorijentisu na zapadna trzista, i drugi posle raspada zajednicke drzave, kada je stradao onaj deo industrije koji je plasirao robe u nekadasnje jugorepublike, a svoje kapacitete nije bio u stanju da zaposli u izvozu. Sankcije su samo drasticno smanjile prilagodljivost strukture domace ponude na bitno izmenjene uslove na inostranom trzistu, gde je u medjuvremenu promenjena traznja, pojacana konkurencija, a mesta jugoslovenskih izvoznika zauzeli su privrednici iz susednih zemalja. Nakon cetiri godine izolacije od svetskog trzista domaca privreda lici na medveda koji se probudio iz zimskog sna i nasao se u olistaloj sumi, u kojoj vise ne prepoznaje nijedno drvo. Pri tome to je jedan omrsaveli i olinjali meca. Ovako objasnjava realnu poziciju domaceg izvoza dr Radovan Kovacevic, direktor beogradskog Instituta za spoljnu trgovinu, dajuci istovremeno i odgovor na pitanje zasto su se sve zvanicne prognoze (lanjske, recimo, o dvostrukom rastu izvoza) rasprsile kao politicka sapunica. Izvoz je u prosloj godini bio vredan tek nesto vise od 1,8 milijardi dolara, sto je manje i od istovremeno ostvarenog spoljnotrgovinskog deficita u razmeni sa svetom.

Vlast je nudila razlicite spasonosne formule, postsankcijski bum, barter sa Kinom, pricu o velikim efektima zbog vracenih preferencijala od Evropske unije. Rezultati su, nedjutim, uvek bili mrsavi.

- Oni nisu ni mogli biti drugaciji, jer je domaca privreda postala dvostruko nekonkurentna - po proizvodnoj strukturi, dakle po onome sta i po kakvom kvalitetu nudi stranom trzistu, i po cenama, dakle po onome koliko kosta to sto je u stanju da proizvede. Tako su se i prigovori kineskih partnera odnosili upravo na to da im domaci proizvodjaci (kojima su inace bili spremni da pod istim uslovima daju prednost) nude robu nizeg kvaliteta, a sa cenama visim od svetskih. Pokazalo se da se ovaj jaz nije mogao preskociti, pa nije ni cudo sto nikada zvanicno nije objavljena analiza o ostvarenju ovog aranzmana u prosloj godini. Iz istih razloga ni dugo ocekivana rehabilitacija trgovinskog protokola sa EU nije jos dala efekte. Reagovali su samo oni izvoznici koji su i ranije odrzavalil kontakte sa partnerima iz evropskih zemalja. Najveci deo industrije, i pored minimalnih carina, medjutim, nema odgovarajucu robnu ponudu koju moze da preusmeri na trziste Unije. Za poljoprivredni kompleks, takodje, nije samo problem nepoznanica o tome koliko je jos prostora ostalo u zajednickim kontingentima za sve bivse jugorepublike, vec posto nema ni zahteva da im Savezna vlada u takvom sagledavanju pomogne, izgleda da su mnogi potencijalni izvoznici shvatili da bas i nemaju sta da izvezu u strogim uslovima evropskog trzista. Tako ispada da i smanjivanje carina za par procenata, sto bi inace u svetskim okvirima bio jak stimulans, kod nas predstavlja tup podsticaj koji ne moze da nadoknadi domace visoke troskove i neatraktivnost izvozne proizvodnje.

Vlada sada obecava novi stumulans u vidu deviznih kredita za izvoznu proizvodnju i ponovo se lansira prica o izvoznom bumu cim se u odabrana drustvena preduzeca upumpaju "Telekom-devize". Koliko je to realno?

- Na kratak rok ta sredstva mogu predstavljati osnovu za finansiranje izvoza i njegovo povecanje, sto se pre svega odnosi na dosadasnje izvoznike na zapadno trziste, koji ce zahvaljujuci tome moci da uvecaju proizvodnju ili da finalizuju onu koja je usporena zbog nedostatka obrtnog kapitala. Rec je pre svega o tekstilcima, manjem delu metaloprerade (recimo proizvodjacima masina alatljika), delu poljoprivredno-prehrambene industrije i slicno. Oni imaju realnu sansu da u izvozu postignu pozitivan neto devizni efekat. To, medjutim, ne vazi za ostale segmente privrede, kojima se takodje obecava koriscenje ovih kredita. Velika preduzeca, sa velikim brojem zaposlenih, koja ni do sada nisu imala ozbiljnije izvozne rezultate, malo je verovatno da ce odbaciti rentabilnu proizvodnju za izvoz. Cak i ako osiguraju fiktivne izvozne ugovore (sto uostalom nije veliki problem) kao pokrice za povlacenje ovih kredita, verovatno ce sredstva iskoristiti za proizvodnju koja nikada nece biti realizovana na stranom trzistu ili za pokrice ranije stvorenih duznickih obaveza i raspodelu dohodaka.

Sta bi po Vasem misljenju, imajuci upravo u vidu strukturu domace privrede, bio pravi izbor?

- Pre svega ulaganje u firme koje vec imaju kontakte sa inostranim partnerima i mogu da u kratkom roku proizvedu i izvezu robu. A zatim oprezno i polako usmeravanje ovih deviznih injekcija u mala i srednja preduzeca, koja vec rade ili ce tek nastajati, a koja mogu lako da nadju prohodnost do stranog kupca. To je sasvim druga dioptrija od spasavanja velikih sistema, koji istorijski obecavaju kule i gradove. U slucaju velikih preduzeca bilo bi dobro da se ovakvi krediti ne odobravaju za celinu njihove proizvodnje, jer to predstavlja rupu koja ce ih zasigurno progutati, vec da se kreditiraju one proizvodne linije ili delovi programa koji stvarno imaju prodaju u izvozu. Ostali deo preduzeca mora biti stavljen u poziciju da se snalazi na drugaciji nacin. Ovako bi se nacele i strukturne promene u realnoj sferi, a drzava bi se ukljucila u taj proces tako sto ce ekonomska politika podrzavati ono sto je zdravo i sto ima trzisnu perspektivu. Samim preduzecima istovremeno bi bio otposlat nedvosmislen signal da drzava nije prodala postu da bi im odrzavala glavu iznad ustajale vode.

U javnosti su vec plasirane price da ce se deo ovih sredstava potrositi i za infrastrukturu, pominju se autoputevi, lokalni putevi, zeleznica, veliki infrastrukturni sistemi...

- Nacelno je dobro ulaganje u infrastrukturu, jer to podize kvalitet ukupnog privrednog prostora. Ali, kratkorocno gledano, to bi bilo zarobljavanje ovih deviza i onemogucavanje da se one iskoriste za rast drustvenog proizvoda i proizvodnju koja ima kratak put do trzista i devizne zarade. Pitanje je da li je ovo bas pravi trenutak da se ta sredstva uloze u infrastrukturu i zamrznu na duze vreme, jer to samo uvecava objektivnu opasnost da se kapilarno raspu na sve strane i da efekat bude vise nego skroman.

Izvoznici se odavno zale da im sadasnji devizni kurs ugrozava rentabilnost izvoza. Vlada opet tvrdi da ce novi devizni krediti biti izrazito povoljni, sa niskim kamatama, i da ce to pomoci da se izvoz vise isplati. Moze li se ipak sve zavrsiti sa novim zahtevima za devalvacijom dinara.

- Najpre, mi uopste nemamo ozbiljnu analizu o rentabilitetu jugoslovenskog izvoza. Ako se stvar posmatra u trouglu - troskovi proizvodnje, izvozne cene koje se realno mogu postici i nivo deviznog kursa - poznato je da se dobar deo jugoslovenskog izvoza ostvaruje uz lose finansijske rezultate ili gubitke. Izvoznici su do sada rentabilitet postizali preko uvoza, odnosno prodaje uvozne robe po visim domacim cenama. Otvoreno je pitanje koliko ce dugo moci na ovaj nacin da se gradi "rentabilitet" izvoza, tim pre sto cemo na kraju ipak morati da liberalizujemo svoj spoljnotrgovinski sistem. U ovom trenutku korekcija kursa ne bi bitnije povecala isplativost izvoza, jer ce korisnici deviznih kredita morati i da ih vrate u deviznom obliku, a to znaci da nece vise moci da spekulisu sa kursom i inflacijom.

Do pritiska na devizni kurs, medjutim, moze doci po drugom osnovu, a to je konverzija ovih deviza u dinare, od strane i za potrebe preduzeca, kao i od strane drzave za potrebe socijale. To automatski znaci da Centralna banka mora da intervenise sa devizama na deviznom trzistu, kako bi parirala rastu novcane mase i sacuvala kurs. U ovom trenutku mislim da nema razloga da se govori o devalvaciji, jer su raspoloziva devizna sredstva dovoljna za intervencije na deviznom trzistu i za zadrzavanje kursa na postojecem nivou, ali se mora tacno znati sta je cena toga - trosenje deviza i nemogucnost uvecavanja deviznih rezervi iz zemlje.

Drugim recima, cak ako nas statisticari krajem ove godine usrece sa pokazateljima o nesto vecem rastu izvoza i u tom smislu osiguraju izborni marketing za rezim, to nece biti odraz dugorocnog oporavka privrede, niti izgradnje njenog izvoznog profila. Prema nekim izjavama, prosecno jugoslovensko preduzece morace u buducnosti da barem polovinu svoje proizvodnje plasira u izvoz. Kako do toga stici?

- Siri talas strukturnih promena domace proizvodnje i izvoza moze se dogoditi samo u ambijentu liberalizacije domace spoljnotrgovinske politike, uz razumnu zastitu privrede i ulazak u Svetsku trgovinsku organizaciju. Naravno da je to proces od desetak godina, sasvim sigurno bolan i da on podrazumeva da se neka preduzeca i proizvodnje u celini moraju suociti sa snaznim delovanjem spoljnjeg trzista, koje nece priznati ni njihovu strukturu proizvodnje, ni viskove zaposlenih, ni troskove, ni nagomilane probleme. Objektivno taj proces mora da krene od samih preduzeca, na drzavi je da stvori pomenuti okvir, i da ozbiljno pokaze spremnost da gradi ono o cemu prica: malu, otvorenu privredu, povezanu sa svetom. Ne mozemo se stalno izgovarati na spoljni zid sankcija i odlagati strukturne promene. Takodje, nije dovoljno samo reci da se kroz vlasnicku transformaciju i novi srpski zakon o privatizaciji stvara povoljan okvir za promene privredne strukture i za dodatno angazovanje stranog kapitala. Drzava na sirokom frontu mora da podstice interes stranih ulagaca i da stvori cvrst makroekonomski okvir kao garanciju za povoljne efekte nekih buducih stranih ulaganja.

Kad se slusaju domaci politicari puna su im usta upravo takvog delovanja. Sta se dogadja u praksi?

- U ovom momentu ja ne vidim operacionalizaciju takvih razmisljanja, niti radikalniji pristup u formiranju razvojne i izvozne politike. Drzava jos nije napravila ni nacionalnu strategiju konkurentnosti privrede, pa da se na osnovu toga dizajniraju mere zastite i politike podsticaja izvoza i izgradnje efikasne privrede sposobne da komunicira sa svetom na bazi rastuceg izvoza u drustvenom proizvodu. Svi znaju da to mora biti polaziste u razgovorima za ulazak u STO, koji ce nuzno opredeliti moguci nivo zastite domace privrede kroz koncesije koje cemo morati da damo stranim partnerima. Medjutim, vec prvi inicijalni predlog o carinskoj tarifi naisao je na jak otpor privrede i pod njenim pritiskom povucen je na dalje razmatranje, bojim se na razvodnjavanje.