Diktaturom haosa do zeljenih rezultata

Ne moze se prenebreci da je politickoj krizi u Republici Srpskoj prethodila ista u Crnoj Gori. Ne moze, takodje, da se ne uoci da je bio isti povod u oba slucaja - smena sefova policije. Obojica, i crnogorski i prekodrinski, jesu Milosevicevi ljudi. Posto rezim u Srbiji najbolje funkcionise u krizama, tako je osvojio vlast u drugoj Jugoslaviji, ova kriza je izazvana da bi se zadrzala vlast u trecoj Jugoslaviji

Pise: Gordana Susa

Da revolucija jede svoju decu potvrdjuje i slucaj Biljane Plavsic, predsednice Republike Srpske, kojoj preti opasnost da bude izbrisana iz svih fajlova politicko- finansijske oligarhije, ali ce joj za utehu, sudeci prema reagovanju velikog dela javnosti, ostati obezbedjeno mesto srpske Jovanke Orleanke.

Da se Biljana Plavsic poput ostalih predsednikovih predsednika nije mesala u svoj posao - verovatno, kao jedan od tvoraca svesrpskog nacionalnog programa, koji se, avaj, sveo na svercersko-mafijasku drzavu - ne bi postala i njegova zrtva. Ali ona je postupila suprotno, zamerivsi se i svom i svim svojim predsednicima i malom procentu novobogatasa, bivsih trgovaca nacionalnim osecanjima, koji su lako odlucili da je odstrane iz svojih krugova. Sve to u uverenju kako bi neometano nastavili delotvornu proizvodnju "opijuma za narod" koja se u poratnim godinama konkretizovala u trgovinu lakim i teskim drogama.

Taman kada se "nebeska Srpkinja" prizemila pod bremenom izuzetnih unutrasnjih i spoljnih teskoca i kada je uz novostecenu drzavnicku mudrost postala kooperativna u medjunarodnoj komunikaciji usledio je udarac, kako je sama primetila, od bivsih saboraca s Pala "u sprezi sa Beogradom".

Naglasavajuci da je unutrasnja situacija u Republici Srpskoj postala haoticna posle potpisivanja Sporazuma o specijalnim i paralelnim vezama sa Saveznom Republikom Jugoslavijom, ona se usudila da udari na sam bastion vlasti: "Republika Srpska je postala partijska drzava... Sve vaznije odluke se donose iza zatvorenih vrata, pa cak i one o ekonomiji. Ucena i pretnje postale su metod kojim se postize cilj, a Skupstina masina za dizanje ruku... Medjunarodna zajednica nece dugo cekati da uspostavimo pravnu drzavu, oni su se zamorili i pre nego sto odu napravice nesto za njih najjednostavnije a za nas pogubno. Utopice Republiku Srpsku u Bosnu i Hercegovinu s obrazlozenjem da nismo u stanju da stvorimo drzavu... Iskoristicu sva prava, najavila je Plavsiceva, da to sprecim jer je za ovu zemlju palo 17.000 ljudi".

Gospodja Plavsic je neosporno u pravu kada kaze da je svetu dozlogrdilo krckanje u bosanskom loncu i da zuri u primeni Dejtonskog sporazuma. U tom kontekstu svakako je u bliskoj vezi i promena strategije Haskog tribunala koji ce u buduce zbog odsustva saradnje s vlastima, uz pomoc sopstvenih specijalaca hapsiti i privoditi optuzene za ratne zlocine. Taj trend, razumljivo, unervozio je feudalne kabadahije politickog establismenta, jer ne samo sto im preti oduzimanjem bogatstava, vec i strahom da ce se po "paloma sistemu" (papirnati ubrusi koji izvlace jedan drugog) i sami naci na optuzenickoj klupi. Stoga po oprobanom receptu pribegavaju projektovanju krize kako bi iz krize izasli jos mocniji i snazniji i sto je najvaznije relevantni u njenom raspletu.

Ne moze se, naime, prenebreci da je politickoj krizi u Republici Srpskoj prethodila ista u Crnoj Gori. Ne moze, takodje, da se ne uoci da je bio isti povod u oba slucaja - smena sefova policije. Obojica, i crnogorski i prekodrinski, jesu Milosevicevi ljudi. A posto rezim u Srbiji najbolje funkcionise u uslovima krize, uostalom tako je osvojio vlast u drugoj Jugoslavij, ova kriza je izazvana da bi se zadrzala vlast u trecoj Jugoslaviji. Stoga onaj ko se nada da sadasnja srpska vlast moze biti faktor stabilnosti na Balkanu grdno gresi. Na to upucuje ocena grupe strucnjaka koji su jos 1992, analizirajuci uzroke rata u Bosni, zapisali i sledece: "Rat se pokazao kao najbrzi i najefektniji proces socijalnog i politickog prestrukturiranja, raspada starog i nastajanja novog drustva s novom piramidom na cijem je vrhu i nova politicka elita. Etnicki princip ili nacionalni interes javio se samo kao paravan za sveopsti rat svih protiv svih, zapravo vladavinu takozvanog udruzenog autoritarizma iz bivse Jugoslavije, a u Bosni i Hercegovini raspadom na pojedinacne nacionalisticke autoritarizme koji su prerasli u diktaturu haosa. Time ove elite postaju neposredni faktor nestabilnosti drustva", kaze se u ovoj analizi koju u punom smislu potvrdjuju najaktuelniji dogadjaji i retorika oko njih.

Prema Gebelsovom uputstvu ne govori se da bi se nesto reklo nego da bi se postigao odredjeni efekat. Reci, dakle, usmeravaju ponasanje koje treba da izazove delovanje u pozeljnom pravcu, a pravac koji je signalizirao savezni ministar policije u razgovoru s novinarima direktan je i jasan: "Pitajte Biljanu Plavsic, veli on, sta je radila u Londonu. Ona je ocigledno pobrkala neke svoje obaveze, pa umesto da je srpski Vidovdan slavila u Sarajevu, otisla je na londonski Vidovdan. Sada joj je zato potrebno nekakvo objasnjenje i ona ga trazi u nekim neistinama". Ako se zna da prema pravilima totalitarne ideologije i njenog govora postoje cetiri modela politickog jezika - prvi, jezik jurisa, drugi, jezik anateme, trec,i jezik "svetlih tradicija" i cetvrti, jezik psovke - onda je uocljivo da je ministar Sokolovic stedro koristio sve modele isticuci i svetle vidovdanske tradicije i anatemisuci Predsednicu koja brka stvari i govori neistinu. To znaci da je odnos vlasti koju personifikuje Sokolovic prema "balkanskoj celicnoj ledi" skroz ozbiljan i da ona ne samo sto ne uziva njeno poverenje, nego ce je ta ista vlast i rusiti.

Raspustanjem Skupstine Republike Srpske ta mogucnost je trenutno odgodjena. Imajuci u vidu dosadasnje efekte narecene politicke propagande, mali su izgledi da ce Biljana Plavsic, iako je na njenoj strani veci deo vojske i opozicije u RS i Srbiji, opozicioni mediji u RS, medjunarodna zajednica - iz ovog okrsaja izaci kao pobednik.

U igri su krupni aduti: novac, moc i vlast. A ne treba zaboraviti i zapis Ive Andrica da "dugotrajno robovanje i rdjava uprava mogu toliko zbuniti i unakaziti shvatanja jednog naroda da zdrav razum i prav sud u njemu otancaju i oslabe, da se potpuno izvitopere. Takav poremecen narod ne moze vise da razlikuje ne samo dobro od zla u svetu oko sebe, nego i svoju sopstvenu korist od ocigledne stete".