DEBORAH HARRY I THE JAZZ PASSENGERS, DAN CETVRTI

Samo je dzez sposoban za takve neverovatne kombinacije koje funkcionisu. Preksinocni nastup u Centru Sava bivse pop ikone i pevacice grupe "Blondi", i pravih predstavnika njujorske downtown scene The Jazz Passengers bio je odlican primer zivosti dzeza kome raznovrsnost samo daje novu snagu. Ukomponovani kao neverovatan skup individualaca, sto je, opet, izgleda moguce samo u Njujorku, The Jazz Passengers su bend sastavljen od naizgled nepomirljivih sastojaka; od vibrafoniste po svemu uklopljenom u rege obrasce, preko basiste koji lici na tipicnog makroa, i bubnjara koji podseca na slabo uhranjenog mladjeg brata Henrija Rolinsa, pa do prednje linije muzicara (saksofoni, trombon, violina) koje biste verovatno pomesali sa agentima osiguranja. Dodajte tome i bivsu pop divu sa jednom od najgorih solo karijera u istoriji popa i dobicete, zacudo, muziku koju je zaista tesko klasifikovati, ali koja je interesantna koliko za glavu toliko i za noge.

Na americkoj sceni postoji velik broj slicnih sastava, i ako bismo trazili poredjenja ona bi se mogla naci medju radovima Kipa Hanrahana, dona Bajrona, Dzona Zorna, i svega onoga okupljenog oko njujorskog Knitting Factordz. Rec je o ponekad nervoznim harmonijama koje se pretacu u prepoznatljive ritmove uz koje se cak moze igrati, a zanrovski uticaji su zaista sareni. Deborah Hari je bendu, osim imena koje osigurava kakvu-takvu prepoznatljivost u moru slicnih, donela i iskustvo pop scene, koje se ne ogleda samo u vokalnoj pitkosti vec i u scenskom nastupu. Lezernost koju poseduje najbolje je dosla do izrazaja u baladama poput "Imitation Of A Kiss" (numera koju je, inace, na njihovom pretproslom albumu pevao Dzimi Skot), i, treba li to isticati, u zavrsnoj pesmi regularnog dela koncerta "Tide Is High", obojenoj rege bojama. Veterani downtown scene saksofonista Roj Nejtenson i trombonista Kurtis foulks briljirali su u brzim numerama poput fanki kompozicije "Madzbe Im Lost", dok je ceo bend pokazao da se izvrsno snalazi i u bluzu, sambi, muzici za crtane filmove...

Nije stoga slucajan ni naziv njihovog poslednjeg albuma "Individualldz Twisted") kao sto je pomalo cudno (ali ohrabrujuce) da je ovdasnja publika pokazala neuobicajenu dozu odobravanju za ovu, na momente ipak kompleksnu muziku. Veoma pohvalno ako se zna da istoj toj publici oni iz baste Centra Sava uporno pokusavaju da nature 1958. godinu kao datum kada se dzez zavrsio, sto smo, zahvaljujuci muzicarima na preksinocnom koncertu koji se ne libe zdravih eksperimenata i istrazivanja, razotkrili kao notornu laz.

Ivica Petrovic