INTERVJU: SVETISLAV BASARA, PISAC

Rade Stanic

Umetnik mora biti u stalnom sukobu sa establismentom: Svetislav Basara FOTO: N. Stojanovic

"Loonedz Tunes - manicno paranoicna istorija srpske knjizevnosti od 1979 - 1990. godine" (Dereta,1997.), novi roman Svetislava Basare, sa Tajnim drustvom sustera u kome su Santic, Skundric, Sindolic i Samsal, Velikom Srbijom na 22.050 cm kvadratnih, Velikim disidentom u kisnom mantilu koji se susrece sa Migom 21, Dedinjem u kome je svaka metafizika nedozvoljena, sa tri hiljade vatrogasaca u maskirnim uniformama koji gase pozare na teritoriji Bosne, - ukratko sa humorom koji pociva na grotesknoj, ironicnoj, cinicnoj viziji sveta, lako moze dostici popularnost "Fame o biciklistima", inace, najcitanijeg Basarinog dela. Basara kaze da ce kompletna slika o romanu moci da se stekne tek sa objavljivanjem drugog dela romana, koji vremenski ulazi u devedesete godine.

Nasa Borba : Da li se slazete sa ocenom Dejana Ilica da je knjiga nastala temeljima teze Jovana Deretica po kojoj je Jugoslavija nastala prvo u knjizevnosti, a zatim se prvo i raspala u knjizevnosti, pa tek onda u stvarnosti?

Svetislav Basara: Sudbina govora o literaturi ovde je da mora zavrsiti kao govor o politici. Mi smo, i tu je Deretic u pravu, jedno fiktivno drustvo, i zbog te fiktivnosti ovde umetnost ima posebnu ulogu koju, mislim, u ostatku sveta nema. Na primer, kada se posle dugog perioda hibernacije nacionalno pitanje ponovo stavilo na scenu, ne resava se u skupstinama ili institucijama koje se bave istorijom, vec se o tome prikazuju pozorisne predstave. Tako da se ovde mnoge stvari iz domena politike resavaju na izlozbama slika, pozorisnim predstavama, cak i muzikom. Moja polazna ideja bila je da tu energiju literature i politike koja ne valja ni za politiku ni za literaturu, pokazem u njenoj nakaradnosti.

NB: To se odnosi na onaj deo u kome Vas pripovedac kaze, govoreci o kritickim realistima, tj. tradicionalistima, da oni ne predstavljaju stvarnost u svojim romanima, vec, suprotno, da je putem romana oblikuju?

S.B.: Apsolutno. Ovde je literatura bila ventil, odstupnica, kroz koju su se postavljala i resavala mnogobrojna pitanja koja su nas tokom istorije opsedala. I uticaj literature na formiranje duha jedne epohe se strahovito potcenjuje, buduci da se smatra da je literatura svedena na jedan citalacki geto posto tirazi nisu spektakularni. Medjutim, to nije tako. Literatura utice, pogotovo ona losa, sto je nezgodno, jer mi smo, u stvari, suoceni sa cinjenicom da je sve literatura. Marksov "Kapital" ja posmatram kao jednu jako dosadnu i malicioznu prozu i njene smo rezultate videli. Isto tako, umetnost i literatura povezani sa nacionalnim asortimanom, odigrala je stravicnu ulogu u formiranju opsteg duha u Srbiji, duha koji je dao ideju ljudima bez ideje, dakle, komunistima, koji su tu ideju ne zloupotrebili - ona je zla sama po sebi - vec je prihvatili i razradili do njenih katastrofickih razmera. I u tom smislu literatura je ovde stvar koja je ucinila mnogo zla na jednom dubljem nivou time sto je, kao mimeza mimeze, kao jos jedna bledja senka istorije etablirala izvesne pseudo mitove koji su srpski narod kostale strahovitih nevolja i bojim se da ce ih kostati jos toliko.

NB: Koja je to losa literatura i koji su to losi knjizevnici? U knjizi se govori o Velikom disidentu, u kome je prepoznat Dobrica Cosic.

S.B.: Nisam mnogo ni krio ko je to, ime nisam spomenuo iskljucivo iz literarnih razloga. Medjutim, Cosiceva literatura je gotovo abolirana od krivice, to je literatura cija je vrednost diskutabilna. Cosicu je literatura bila stozer oko koga je pleo niti svoga parapolitickog delovanja. Kazem parapolitickog, jer takva svest nikada ne moze da se vine do istinskog politickog misljenja. To je jedno tribalno politicko misljenje u kome razlozi i logika ne igraju velike uloge i u kome su presudna stvar tribalni interesi tipa naklonosti i antipatije i temeljna nesreca naseg drustva i naroda je u tome sto, evo, na kraju milemijuma, nismo u stanju da iz stadijuma naroda stasamo u stadijum nacije.

NB: Zasto onda kazete da narod ne zasluzuje bolju literaturu?

S.B.: Nije sva krivica na Cosicu ni na drugim istaknutim autorima takve provenijencije. Oni su samo vrh ledenog brega, oni su artikulacija jednog stanja duha. Sirok krug jedne takve inteligencije koja nije nacionalna, niti je inteligencija, jedan anonimni krug mediokriteta koji se hrane Cosicevim delom i njegovim delovanjem, oni su ta amorfna masa koja se ne moze identifikovati, koja je jaka i u srpskim gradovima. Oni su stalna opasnost koja neprestano odrzava taj tribalni duh koji nas drzi u stanju hibernacije i inercije koja nas dovodi poslednjih nekoliko godina do socijane paralize iz koje se tesko nazire izlaz.

NB: Zasto ljudi pristaju da budu prividjenja, kako ih nazivate u vasoj knjizi?

S.B.: Zato sto nemaju izbora. Ono sto bi zamenilo komunisticku doktrinu je takodje doktrina, i takodje levicarska doktrina zasnovana na tradiciji francuske revolucije, a to je da je narod nesto sto moze o sebi donositi odluke i sto moze samo sebi trasirati put. Radosno rizikujuci da me optuze i sa levice i sa desnice uvek sam smatrao da je to stvar koja je u samoj svojoj sustini neutemeljena i da sudbina naroda zavisi od sudbine elite. Dakle, ukoliko narodne poslove vode ljudi ciji su moralni i svi drugi kriterijumi visoki, narod ce poprimiti takve osobine. Medjutim, ukoliko je slucaj kao sto je nas onda dolazimo do situacije sveopste relativizacije u kojoj vrline i moralna nacela budu ne samo zaobidjena vec i izvrgnuta ruglu. Ovde se za dobrog i ludog kaze - braca rodjena, imamo niz takvih poslovica, koje nam je velikodusno ostavio rodonacelnik ovdasnjeg tribalizma Vuk Stefanovic Karadzic.

NB: Da li imamo ili smo imali tu duhovnu elitu?

S.B.: Nikada nismo imali duhovnu elitu u istinskom znacenju te reci. Uvek se tu nametala ta pseudoelita pocev od Vuka Karadzica i njegovih sledbenika koji su marginizovali blistave intelektualce u ono vreme. Od tog doba naovamo, osim pojedinacnih pojava nezavisnih intelektualaca i sjajnih umetnika uvek imamo tribalisticku elitu, koja nije elita u etimoloskom smislu, da je izabrana od Boga ili sudbine, svejedno. Uvek su dolazili ljudi koji su se samoizabrali i svaki pokusaj da se makar u zacetku etablira nesto sto lici na autenticnu elitu ovde je sprecavano svim sredstvima.

NB: Da li su kriticki realisti pokusali da zacaure jedan takav duh i da li je to nastavak polemika postmodernista i tradicionalista - knjizevnim sredstvima?

S.B.: Treba poceti od terminoloske zbrke. Ovde se uvrezilo misljenje da je postmodernizam nekakav pokret, pravac u umetnosti, sto je zabluda. To je vremenska odrednica. Po tome je nazvan jedan krug filozofa u Francuskoj koji su uveli pojam postmodernizma kao uvid u krah svih modernistickih doktrina. I poslednjih godina, ne samo ovde vec i u svetu vidimo na delu raspadanje modernistickih projekata. U tom smislu ne mogu postojati posebno postmodernisti. Postmoderna u ovom znacenju koje je meni blisko jeste pokusaj da se analizira stanje raspadanja i da se ponovo poveze tradicija na onom mestu na kome je prekinuta. Kriticki realisti i tradicionalisti krajnji su produkt moderne, koji su u svom tradicionalizmu beskrajno moderni. I taj duh ksenofobije, duh koji neprestano nastoji da od narodnjastva proizvede neku ideologiju sa kojom cemo uci u 21. vek je jedan krajnje skucen duh i on je glavna prepreka da bi se bilo kakav preokret na bolje ovde dogodio. To je jedan statican svet i duh, svet koji je cak autistican, cije granice nestaju vec sa sledecim srezom i ukoliko u najskorije vreme ne zavlada duh univerzalizma, otvorenost prema svetu, duh koji ce ne rizikujuci identitet, jer se identitet ne moze izgubiti, biti otvoren za uticaje sa strane od kojih ce uzimati i sublimisati ono sto je neophodno, mi cemo zavrsiti kao pleme u najdoslovnijem znacenju te reci, pleme koje nece biti ni drzavno organizovano - nasa drzava je vec na putu nestajanja - dakle, vrlo brzo cemo se vratiti u neku postistorijsku rodovsku zajednicu.

NB: Vase delo je pesimisticko i radikalno je osporavanje i komunizma, liberalizma, u krajnjoj liniji cak i crkve.

S.B.: Pa, naravno. Na nasoj kulturnoj i politickoj sceni imamo niz ideologija. Nije problem samo sa ideologijom levog ovdasnjeg bloka koji vise nije ni levi, vec je problem i sa ideoloskim stavom njihovih oponenata, cak i sa ideologizacijom religije. Sve je podlozno toj sveopstoj ideologizaciji. To je svetski trend. Kao sto rece Slavo Zizek, sada je ideolosko pitanje na primer, oblik frizure. Ono sto nije dobro u toj ideoloskoj viziji jeste da je ona uvek paritkularna, pojedinacna, bez obzira na slatkorecivost kojom je ispunjena svaka ideologija, uvek pre ili kasnije dovodi do strahovitih tenzija koje zavrsavaju u politickim kataklizmama bilo koje vrste. Kad kazem ideologija, hocu da kazem da nema dobre ideologije. Ekoloski pokret je isto tako latentno opasan kao i feministicki, feministicki pokret je isto tako opasan kao komunisticki. Oni, naravno, nisu imali priliku da to ispolje jer nisu postali dominantni, ali ne treba sumnjati ni najmanje da kada bi dosli na vlast da bi to bilo jedno totalitarno drustvo u kome mozda ljude ne bi poklali zato sto su Jevreji, ali bi, recimo, zatvarali ljude koji bace opusak na ulicu.

NB: Na promociji romana rekli ste da Vas ne interesuje istorija srpske knjizevnosti, vec da ste hteli radi svoje bolje percepcije da izvucete na videlo dana pisce koje su komunisti gurnuli u stranu?

S.B.: Ne samo komunisti. To je prisutno u celoj novijoj srpskoj knjizevnoj istoriji. Ovde postoji jedan malogradjanski kalup u koji pesnik, muzicar, slikar mora da se ugura ukoliko hoce da bude drustveno priznat i ukoliko zeli, kako se kaze, da bude ozbiljno shvacen. Taj kalup je poprilicno tesan. Podrazumeva da se covek vlada pristojno, da bude lojalan aktuelnoj politickoj vlasti, odan aktuelnim knjizevnim poglavicama, i da bude nastimovan prema aktuelnom nacionalnom stivu. Ja sve mislim da je to malogradjanstina koja se u krajnjoj liniji osudila na dugotrajno mediokritetstvo i njegovu vladavinu. Borim se i zalazem za reafirmaciju umetnika kao coveka koji je pobunjen protiv bilo kog establismenta, kao coveka koji se ne obazire previse na konvencije, sto ne znaci da se ne obazire na etiku, dakle coveka koji nemilosrdno rusi zablude, barijere, koji rusi sve bedeme osrednjosti i u tom smislu sam naveo citav niz ljudi marginalizovanih zato sto se nisu uklapali u neki od pomenutih klisea. I mislim da umetnik, pisac narocito, ne sme da bude zastava vladajuce politicke klike, ali ni bilo koje opozicije ili alternativne. Kao sto je svetac covek koji sluzi za to da se na njemu pokaze delovanje Boga, tako umetnik svojim primerom daje sliku sta je covek, u konacnoj analizi, bez Boga i uspesan umetnik koji je cenjen u gradjanstvu je oksimoron, covek koji je dobar administrator, ali u sustini nije umetnik.