KOSOVO - "VRUC KROMPIR" SRPSKOG REZIMA I OPOZICIJE

Sonja Biserko

Masovne demonstracije u Srbiji povodom falsifikovanja rezultata na lokalnim izborima znacajno su uticale na zbivanja na politickoj sceni Srbije. Na zalost, izostalo je ozbiljno okretanje sustinskim problemima Srbije, pre svega, Kosova. Demonstracije su samo ukazale na dubinu politicke krize u Srbiji, ukljucujuci i zaobilazenje od strane opozicije problema Kosova za cije se resavanje rezim pokazao nesposobnim. Albanci se nisu ukljucivali u protest gardjana, upravo zbog nedostatka vizije i programa opozicionih partija, koji bi jasno markirao stav prema Kosovu. Medjutim, demonstracije su stavile Albance pred ozbiljnu dilemu - da li nastaviti sa pasivnom rezistencijom bez obzira sto nema opipljivih rezultata, ili preci na aktivnu rezistenciju sa svim rizicima koje takva opcija podrazumeva.

Dogadjaji u Albaniji dodatno su uneli nespokojstvo medju Albance na Kosovu jer su izgubili potporu iz matice, sto je jos vise opteretilo njihovu dilemu o buducem ponasanju. Albanski dogadjaji su povecali i zabrinutost medjunarodne zajednice u pogledu stabilnosti regiona, polazeci od mogucnosti da je slican scenario moguc i na prostoru SRJ.

Primetan je, medjutim, sve odlucniji stav medjunarodne zajednice, narocito SAD, da se takav razvoj ne dozvoli. U govoru Medlin Olbrajt od 22. maja izrazena je i spremnost SAD da "spreci da Bosna i njeno susedstvo postanu baza za transnacionalni kriminal kroz osujecivanje balkanskog puta za krijumcarenje droge".

Blok "politickog dinamizma", koji predstavlja Adem Demaci, je izasao sa novim politickim programom, ali ne i sa konkretnim aktivnostima koje bi ubrzale ukljucivanje Albanaca na Kosovu u institucionalne okvire. Demaci je isplivao na nezadovostvu i frustraciji Albanaca neuspehom politike pasivnog otpora, mada on nema odgovor na pitanje dokle dosezu granice dinamizma. Medjutim, razlike izmedju aktivne rezistencije i moguceg avanturizma mogu biti jako male, sto smanjuje verovatnocu u optimalan ishod.

Demonstracije su destabilizirale polozaj predsednika Milosevica i privremeno ga udaljile od kosovskog pitanja, kao i od svega drugog sto odbija da resi. Sluze mu kao izgovor da znacajnije pridje primeni sporazuma o obrazovanju koji je potpisao sa Rugovom septembra 1996. godine. Posrednistvo St. Edjidija tokom februara, a i kasnije, nije, za sada, donelo rezultate.

Opozicija, mada pod pritiskom medjunarodne javnosti da se izjasni po pitanju Kosova, nije uspela da artikulise nista dalje od formulacije "siroka autonomija Kosova sa evropskim standardima ljudskih prava". Pri tome stalno stavlja u prvi plan demokratizaciju Srbije, pa onda resenje Kosova, sto je Albance samo dodatno uverilo da od opozicije nema sta mnogo da ocekuje. Istovremeno, indikativan je i stav, inace podrzavan u javnosti, sadrzan u prividno demokratskoj formuli: da teritorijalno pitanjeKosova treba odvojiti od pitanja posovanja ljdskih prava. Medjutim, taj stav, koji je u principu ispravan, ta ista elita nije zagovarala kao razumno i prihvatljivo resenje za Srbe koji su raspadom Jugoslavije ostajali na teritorijama novonastalih drzava.

Frustriranost Albanaca raste zbog predugog trajanja krize na Kosovu i odlaganja resenja u nedogled. Azem Vlasi kaze "Albanci ne samo da vise ne mogu naci nikakvo opravdanje za dalje zadrzavanje neprihvatljivog satusa quo, vec se osecaju ponizeni i revoltirani cinjenicom da ni srpski rezim, ni medjunarodni faktor ne shvataju ozbiljno kosovsko pitanje i njihov sve tezi polozaj". Odsustvo bilo kakve ozbiljnije politicke inicijative za promenom moze dovesti do jos veceg nepoverenja Albanaca u mogucnost da se politickim putem i dijalogom resi kosovsko pitanje. U takvim okolnostima potpune politicke paralize radikalnije snage dobijaju priliku za svoje opcije. Otuda sve vise spekulacija o "oslobodilackoj armiji" koja bi mogla voditi drugacijoj dinamizaciji kosovske politicke scene.

O kosovskoj "oslobodilackoj vojsci" nema pouzdanih podataka. Prema napisu u "New York Timesu" (maj 1997) ova vojska ima podrsku skoro svih Albanaca. Istice se da su njihovi napadi usmereni protiv predstavnika srpskog rezima, posebno tajne policije, te da im je zelja da se u narednim mesecima nametnu kao glavna politicka snaga na kosovskoj politickoj sceni. Bez obzira sto Albanci na Kosovu gotovo nista ne znaju o "oslobodilackoj armiji" Kosova, ona dozivljava medijsku promociju i za nju se vezuju razne konkretne akcije. Istovremeno raste i nezadovoljstvo Albanaca u egzilu koji su finansirali paralelnu kosovsku drzavu. Premijer kosovske vlade u egzilu Bujar Bukosi je posebnom deklaracijom (24. maja) ostro kritikovao politicko rukovodstvo Kosova isticuci da je ono "nedelotvorno i pasivno" i d je tom rukovodstvu "istekao cak i moralni mandat".

Povratak izbeglica Albanaca na Kosovo na cemu insistiraju sve zapadnoevropske vlade, s obzirom na aktuelnu politicku klimu u Evropskoj uniji, mogao bi takodje doprineti rdikalizaciji politickog zivota na Kosovu. Sporazum izmedju Nemacke i SRJ o povratku 130.000 Albanaca s Kosova u SRJ, te slicne sporazume koji treba da se potpisu sa Svajcarskom i Svedskom, trebalo bi zato tempirati tako da dodatno ne komplikuju situaciju.

Srbijanski mediji pazljivo prate sva zbivanja oko Kosova. U prvom planu su ucestali incidenti za koje je navodno odgovornost preuzela Oslobodilacka vojska Kosova. Februara ove godine MUP Srbije uhapsio je jedan broj pripadnika ove armije i drugih albanskih grupa koje u svom programu imaju oruzani otpor rezimu (Narodni pokret za oslobodjenje Kosova i Narodni pokret Kosova). Njihovo je sudjenje sada u toku pod optuzbom za separatizam. MUP je izasao sa konkretnim podacima u javnost tek nakon zamerki za "neefikasnost" u hvtanju terorista, ali su i ti podaci dati veoma selektivno. Vukasin Jokanovic, savezni ministar unutrasnjih poslova, je u intervjuu "Kohi" govorio o ekstremnim organizacijama u pokrajini koje su na sebe preuzele odgovornost za 17 ubistava i 35 teskih ranjavanja u poslednjih pet godina. Takodje je kazao da ce to "ostaviti teske posledice", kao i da je zaplenjena velika kolicina oruzja za "organizovanje separatistickih vojnih stabova". S druge strane, Albanci negiraju postojanje takve vojske. Rugova je ostro osudio napad na rektora pristinskog univerziteta. Istovremeno je zahtevao "da se taj slucaj ispita od strane Interpola i FBI, da se vidi o cemu se radi". Fehmi Agani, potpredsednik LDK, se ogrdio od tzv. Oslobodilacke vojske Kosova: "Na neki nacin ta vojska sluzi kao izgovor za legalizaciju bilo kog oblika ili stepena terora nad Albancima".

Okruzni sud u Pristini osudio je 20 Albanaca koji po navodima tuzbe pripadaju "Nacionalnom pokretu za oslobodjenje Kosova" na kaznu zatvoru u trajanju od 107 godina zbog "udruzivanja radi neprijateljske delatnosti, terorizma i ugrozavanja teritorijalne celine". U toku je proces sudjenja i grupi od 15 Albanaca koji pripadaju "Oslobodilackoj armiji Kosova" za pocinjena dela terorizma (ubistva pripadnika MUP i napad na izbeglicke kampove).

Dva sastanka odrzana izmedju Albanaca i Srba, jedan u Njujorku (6-9 april) i drugi u Becu (19. i 20. april), pod okriljem medjunarodnih institucija su predstavljali pokusaj da se otvori dijalog izmedju dve strane. Medjutim, predstavnici SPS nisu prisustvovali zbog predizborne politizacije pitanja Kosova, ali i zbog tretmana delegacije SPS u SAD (drzavni sekretar M. Olbrajt je primila samo predstavnike koalicije "Zajedno"). SPS se stoga odlucio da medijski iskoristi ovu situaciju i optuzi opoziciju za internacionalizaciju kosovskog pitanja insistirajuci da je to unutrasnje pitanje Srbije. Izjava Zorana Lilica, predsednika SRJ (29. maja), da problem Kosova "ne postoji", uz preporuku "siptarskim nacionalistima, koji zele albansku drzavu, da predju granicu i odu u svoju drzavu" dodatno ilustruje nemoc vladajuce partije da odlucno i realisticno pridje resavanju pitanju Kosova.

Opozicija, i sama svesna osetljivosti ove teme, u Njujorku nije isla dalje od vec uobicajenih izjava, bojeci se da ne upadne u Milosevicevu klopku. Pitanje Kosova ocigledno ostaje "vruci krompir" i za rezim i za opoziciju. To ujedno objasnjava i odsustvo ove teme u predizbornoj kampanji koja je nezvanicno vec pocela, mada izbori jos nisu raspisani. Tretiranje kosovskog pitanja kao iskljucivo unutrasnjeg bez odgovarajucih medjunarodnih obaveza po definiciji je u suprotnosti sa svim relevantnim evropskim standardima i vazecim medjunarodnim dokumentima.

Treba primetiti istovremeno da i Albanci i Srbi imaju ambivalentan prilaz, s jedne strane, stalno ocekujuci medjunarodno angazovanje i razumevanje specificnosti obe strane. S druge strane, medjutim, ide se na odugovlacenje sa koncesijama u ocekivanju zamora medjunarodnog faktora kako bi se tada na lokalnom nivou "iznedrila" pozeljna opcija.

Albanci su, s druge strane, na oba sastanka istupali jedinstveno. I dalje se insistira na samostalnom Kosovu, neutralnom u odnosu i na Srbiju i na Albaniju. Autonomiju u okviru Srbije ne zele da razmatraju. S obzirom na neodredjenost srbijanske opozicije u pogledu kosovskog pitanja, za Albance ocigledo ne postoji dilema sa kime ce razgovarati o svom statusu. Po njima, postoji ipak veca sansa da Milosevic pokrene ovo pitanje sa mrtve tacke.

Ova dva sastanka objektivno nisu mogla dati znacajnije rezultate, s obzirom na slozenost situacije, koja prevazilazi domet jednog ili dva sastanka. Znacaj sastanka u Njujorku je, pre svega, u tome sto je pokazao da je dijalog moguc, te da je neophodna detabuizacija srpsko-albanskog pitanja, pre nego sto se pridje racionalnoj analizi i resenju ovog pitanja.

(Kraj u sutrasnjem broju).