Rambo Amadeus, slep "Boljevac", 28. juni 1997.

Odlucujuci se da svoju novu plocu ne promovise jednim velikim, vec nizom klupskih koncerata u Beogradu, Rambo Amadeus je odabrao naporniji, ali manje rizican i svakako zabavniji put za plasman novih pesama do publike. U malim prostorima band se evidentno oseca sigurnije: cetvorka je opustena, pa prihvata izazov komunikacije sa publikom, sto se manifestuje kroz neposredne intervencije na programu, ili rearanziranje planiranih pesama na licu mesta. Oslobodjena stroge forme, koncertna predstava Ramba Amadeusa moze da bude vrlo zabavna ako je ne shvatite preozbiljno. Pusic se svojski trudi da to "javi" publici: pred koncert je sa razglasa isla ozbiljna (a to je za rock intro neozbiljna) muzika, izlazak Pusica na scenu pozdravio je vrlo lezerno Bogdan Diklic, a potom je Rambo svaki momenat koristio da na racun svoj, i banda, pravi viceve, nesvojstvene uobrazenim velicinama domace rock scene.

Sadrzajno, Pusic tokom dva sata nastupa uspeva da prodje kompletan materijal sa "Titanika", par starih nezaobilaznih pesama, ali i niz covera iz jazz kataloga, ili starih hitova sa festivala domace zabavne muzike, u cemu nailazi na zdusno odobravanje auditorijuma. Naime, tudj materijal Rambo svira naglaseno parodirajuci originale, cesto uz originalni tekst politicke prirode, parodiju, ili, eventualno, autoparodiju. Leo Martin, Arsen Dedic, Bora Djordjevic, ili Louis Armstrong, Janis Joplin i Carlos Santana, heroji su Pusicevih zvucnih stripova, prema kojima se izvodjac odnosi ironicno, ali sa prikrivenim osecajem postovanja prema likovima cije su pesme predstavljale zvucno okruzenje generacije koja je odrastala sredinom sedamdesetih.

Opasku iz recenzije ploce o Rambovom sve boljem vladanju instrumentom (gitarom, naravno), zadrzavam i posle koncerta. Mozda Pusic i vise zna, ali evidentno nema nameru da publiku smara beslovesnim soliranjem. Za soliranje je pak zaduzen klavijaturista, za koga smo shvatili da nije Ognjen Radivojevic, ali nismo uspeli da vidimo o kome se radi: ne samo da je Pusic zaobisao da ga posteno predstavi ("ovaj momak je jutros polagao prijemni za akademiju", R. A.), vec se covek od guzve i nespretno postavljenog zvucnog zida nije ni video. Steta, jer nije svirao lose, pogotovo kada je funkirao u maniru Hancocka. Trut (bubnjevi) i Sicko (bas) stvaraju sigurnu muzicku podlogu za dvojicu solista.

Jedini gost na samoj svirci bio je Voodoo Popedz, samozvana zvezda nove YU dance scene, kome je Pusic humano dao priliku da pokaze sta zna. Na zalost, to je ostalo samo na lepoj zamisli: Popedz je neduhovit, dosadan i antipatican, a recitacija koju je osmislio za ovu priliku (na temu droge medju zavedenom omladinom) kompromitovana preko mere na ovim prostorima, a i primerenija techno zabavama (kojima se valjda Popedz i njemu slicni cesce obracaju...).

Druga zamerka ide na racun razglasa. Koliko god su se muzicari i organizatori potrudili da na slepu "Boljevac" postignu istovremeno underground feel i veselu zabavu za auditorijum, ekipa gluvih na razglasu je uporno minirala heppening ocajnim balansom instrumenata, iskljucivanjem pojedinih instrumenata iz monitora, i, naravno, permanentnom mikrofonijom, kojoj je Pusic odolevao do polovine koncerta, a onda se, konacno, izvinio publici na pretrpljenom zvucnom maltretiranju.

Vojislav Pantic