INTERVJU: ED THIGPEN, DZEZ-BUBNJAR

Dilemu da li ce otvoriti festival dirigujuci Big Bandom RTS (nije uspeo da nadje zamene za neke nastupe po Evropi), Stjepko Gut je presekao na najbolji nacin: obradovao je svoje kolege, pa organizatore i, konacno, ljubitelje jazza u Beogradu objavom da je uspeo da stupi u kontakt sa bubnjarem Ed Thigpenom (medijima najpoznatiji kao dugogodisnji bubnjar trija Oscara Petersona) i da ga dovodi kao specijalnog gosta na svecanom otvaranju. Tako se drugi beogradski koncert preporodjenog ansambla pretvorio u poseban praznik: susret tradicije i mladosti u slavu vecne muzike. Posle uzbudljivog nastupa razgovaram sa Thigpenom o utiscima.

"Hvala sto ste me pozvali. Ovaj band je izvanredan, a i gospodin Gut je zaista fini covek", kaze Thigpen, cedeci znoj s cela.

Pravu afirmaciju stekli ste u triju Oscara Petersona, za koji je Richard Palmer iz magazina Jazziz napisao da je to najbolji band koji je Oscar ikad imao. U kakvoj uspomeni Vam je ostao rad sa Oscarom?

- To je zaista bio jedan od vrhunaca moje karijere. Bili smo maksimalno eksponirani na medjunarodnoj sceni, puno smo putovali. Pripala mi je velika cast sto sam dobio priliku da sviram sa Oscarom, a onda i sa Ellom.

U tom eseju Palmer citira Vasu opasku da su "off" dani trija bili cak bolji od "the best" dana nekih drugih bandova...

- Da, na toj filosofiji je insistirao Oscar, a mi smo prihvatili: da svaku numeru sviramo kao prvu, ili poslednju. Odnosno, da u svakoj numeri pruzamo maksimum, da sve vreme radimo na najvisem nivou.

Puno ploca ste snimili i kao pratilac i lider. Da li mozete izdvojiti najdraze?

- Znate, ima toliko ploca koje volim, a opet, kada god ih ponovo slusam ja nadjem i nesto sto nije u redu, nesto sto bih danas promenio. Naime, covek se uvek trudi da bude bolji. Ali, sretan sam sto sam snimio tih 700 albuma s mnogim ljudima, ukljucujuci i sopstvene ploce. Posebno volim "Out of the Storm", sa Clarkom Terrdzjem, jer je to bio moj prvi album. Pa onda, svi albumi sa Oscarom su postali klasici...

A onda, poslednjih godina sam radio sa John Lindbergom, pa s Albert Mangelsdorfom... jednu totalno drugaciju muziku. To je posebna avantura. Jednaka je samo zelja da ljude ucinite srecnim, a sirite iskustva upoznajuci drugaciji izraz. To je vrlo vazno.

Pomenuli ste Mangelsdorfa. To je zaista sasvim drugacije i od svirke sa Petersonom i od rada u big bandu. Da li je tesko skakati sa jednog na drugi teren?

- Ne, sve zavisi od toga koliko ste otvoreni. Ljudi ne bi trebalo da budu jednodimenzionalni. Nekad citate jednu vrstu knjige, nekad drugu, a ponekad citate dve razlicite knjige istovremeno. I tako postajete otvoreni prema svemu i mozete mnogo vise dobrog uciniti. Tako funkcionisu dobre pozorisne trupe.

Stjepko mi je danas rekao da ste skoro i sami krenuli na casove muzicke harmonije...

- Harmonije? O da. Zato sto morate da se trudite da budete kompletniji. Da naucite da opstite s drugim muzicarima. Da potpuno ovladate tim jezikom.

Mozete li mi nesto reci o vecerasnjim utiscima?

- To je bilo izvanredno. Osetili smo se dovoljno da cak razmenimo par viceva na nastupu. Kada bismo nekoliko sedmica imali priliku da sviramo zajedno, mislim da bismo uspeli da dostignemo visok nivo interpretacije. Meni se dopada da radim sa Stjepkom, kao sto volim da radim s novim ljudima... Drago mi je sto sam ovde svirao, jer sam imao prilike da vidim toliko mladih ljudi koji zajedno rade s ljudima starije generacije. Sinoc smo, recimo, slusali combo sastav Lazara Tosica (na Platou, op. a.): nije li to fantasticno kad jazz band okupi hiljadu ljudi koji koncentrisano prate sta se desava? Poseban znacaj u afirmaciji jazza imaju popularni programi, kao taj sinoc - igranke s jazz- muzikom, besplatni koncert... A Vi iz medija treba da hrabrite muzicare, pa da oni dobiju podrsku publike. Svi, i svim snagama, treba da guramo ovu muziku.

Radite i sa tzv. "mladim lavovima" (najnovija jazz-generacija fantasticnih klinaca, op. a.). Kako gledate na to drustvo?

- Pa svaka nova generacija nosi svoje odlike. Mi treba da sviramo zajedno. Ja sam upravo zavrsio plocu s Montdz Alexanderom, pa sam radio i na poslednjem albumu Christian Mc Bridea. Mislim da jedni drugima imamo sta da kazemo. Bez obzira da li neko ima 15-16 godina, ili 90, nije vazno. Od posebnog znacaja je prenosenje iskustva na mladje, ali i ta jedinstvena snaga koju nama iz starije generacije uliva rad s mladima.

Imate i sopstvenu diskografsku kucu.

- Imam sopstvenu produkciju, ali nisam u tom biznisu. U to sam usao samo zato sto sam zeleo i to da iskusim. Mislim da cu ipak ostati samo muzicki producent, a da koristim tudje pare, to je ipak lepse. Jer, to je veoma tezak posao...

Sta mislite o vecerasnjoj publici?

- Veoma lepo misljenje imam. Bili su veoma ljubazni prema meni. Lepo su me docekali i lepo su reagovali. Srecan sam zbog toga.

Vojislav Pantic