ZASTO VLAST U JUGOSLAVIJI NE ZURI SA CLANSTVOM U MEDJUNARODNOM MONETARNOM FONDU

Ljubisa Sekulic

Marta meseca, prosle godine, u Parizu, neuspesno su zavrseni pregovori o regulisanju clanstva Jugoslavije u Medjunarodnom monetarnom fondu (MMF). Okosnica nesporazuma bila je u tome sto je jedan deo jugoslovenske delegacije odbio da prihvati stav MMF da Socijalisticku Federativnu Republiku Jugoslaviju ravnopravno nasledjuje pet novonastalih drzava na njenom nekadasnjem tlu, odnosno da se implicitno Saveznoj Republici Jugoslaviji ne priznaje drzavno-pravni kontinuitet sa prethodnom drzavom.

Ne ulazeci u sve kontroverze, koje su se tim povodom, a kasnije i drugim povodima, pojavile izmedju tadasnjeg guvernera Narodne banke Jugoslavije, Dragoslava Avramovica, koji je predvodio delegaciju Jugoslavije u Parizu, i jugoslovenske vlade, pala je u oci sledeca guvernerova izjava po povratku u Jugoslaviju: "Potvrdile su se moje najvece zebnje da vlast ustvari nikad nije htela da se zakljuci sporazum u Parizu. A zasto to rade, to samo oni znaju. Tu ima nekih razloga koje ja ne mogu da shvatim".

Desavanja koja su potom usledila oko pitanja nasih odnosa sa Fondom cine ovu izjavu sve aktuelnijom i izgleda da samo potvrdjuju sumnju u nameru da se ti odnosi regulisu.

U Jugoslaviji vlada opsti konsenzus da je bez masovnijeg priliva inostranih finansijskih sredstava tesko, ako ne i nemoguce, ocekivati oporavak nase privrede, a jos manje njeno stavljanje na zdrave noge i dalje uspesno razvijanje. Oko ovoga nema disonantnih glasova ni medju politickim partijama, ni medju strucnjacima, niti u javnosti uopste. Takodje, svi se slazu da bez clanstva Jugoslavije u MMF postojanog priliva inostranog kapitala nece biti. Ne prodje takoreci ni jedna sedmica bez zvanicnih izjava i saopstenja u tom pogledu. Vise puta je sa najvisih mesta u drzavi ponavljano da je regulisanje nasih odnosa sa medjunarodnim organizacijama, a narocito sa MMF, primarni i prioritetan zadatak ove drzave, a cesto se predocava da se konkretna resenja mogu uskoro ocekivati.

I pored ovako intoniranih izjava i saopstenja ne uocava se, medjutim, da se nesto ozbiljno zaista i cini za ostvarivanje ovog proklamovanog zadatka. Kao da se stalnim i prenaglasenim isticanjem naseg "vracanja" u MMF zeli uveriti javnost da nasa politika na tome insistira, ali da je njena uspesna realizacija teska i neizvesna, nezavisno od nasih namera i ciljeva.

Za punije razumevanje izjava koje se saopstavaju, vazno je istaci jednu cinjenicu, koja se, u poslednje vreme, precutkuje. Naime, veoma se retko moze cuti ili procitati da se medju vec dobro poznatim odlukama o Jugoslaviji, koje je Odbor izvrsnih direktora MMF usvojio decembra 1992. godine, nalazi i konstatacija da je "Socijalisticka Federativna Republika Jugoslavija prestala da postoji i da je prema tome prestala da bude clan MMF".

Savezna Republika Jugoslavija, ni na pomenutom sastanku u Parizu, a ni kasnije, nije prihvatila ovu kvalifikaciju i to je, po svoj prilici, osnovni razlog sto svi dosadasnji pregovori i kontakti sa MMF nisu doneli opipljive rezultate.

Medjutim, nasi drzavni zvanicnici u svom obracanju javnosti ovo pitanje ne pominju, a teziste stavljaju na druge aspekte odnosa Jugoslavije i MMF.

Tako se nastoji prikazati da su jedine prepreke "vracanju" Jugoslavije u MMF politicke prirode. U skladu sa tim jedno vreme se plediralo za nekakvo razdvajanje politickih i ekonomskih pitanja, tako sto bi MMF, kao navodno, ekonomska i finansijska organizacija regulisao pitanje takvog karaktera, a politicka se ostavila na resavanje politickim organizacijama, kao sto je Organizacija Ujedinjenih Nacija.

Ovakva razmisljanja su u sustini irelevantna, jer se, jednostavno radi o odlukama koje je doneo Odbor izvrsnih direktora MMF i kojih se on mora pridrzavati, bez obzira da li su one politicke ili ekonomske prirode i da li je takva podela uopste moguca.

Takodje, moglo se procitati da je Jugoslavija bez prekida clanica MMF i da je njeno clanstvo samo privremeno suspendovano, da se nase clanstvo ne osporava, vec njen status samo miruje i slicno.

Najzad najkarakteristicnija su istupanja, koja isticu da je Jugoslavija prihvatila sve odluke MMF iz 1992. godine i da je sada na potezu MMF. Jedan od clanova nase pregovaracke ekipe sa MMF je izjavio da "smo mi ispunili sve obaveze, a sada je red na drugoj strani". Jedan ministar, pre neku sedmicu, kaze: "pitanje MMF je sa stanovista naseg posla zavrseno. Ima vise stvari koje politicki treba da se rese". Premijer SRJ izjavljuje (u maju ove godine) da "ocekujemo da medjunarodne finansijske institucije slede primer Evropske unije i omoguce normalizaciju odnosa sa SRJ, buduci da za to ispunjavamo sve uslove". Niko, medjutim, ne pominje pitanje drzavno-pravnog kontinuiteta SRJ, sto je i dalje uzrok odsustva napretka u pregovorima sa MMF.

Postavlja se pitanje zasto se javnosti ne saopsti o cemu se radi, vec se zeli ostaviti utisak da smo mi ucinili sve sto se od nas trazilo, a samo, neki politicki problemi stoje na putu regulisanja nasih odnosa sa MMF. Moze biti da se procenjuje da je sve teze ubedjivati bilo koga da je insistiranje na kontinuitetu vaznije od naseg clanstva u MMF, tim pre sto su vodece, a i mnoge druge, zapadne zemlje, jasno stavile do znanja da Jugoslaviji ne priznaju kontinuitet i da nema izgleda da se taj stav promeni. Verovatno je, medjutim, da pitanje kontinuiteta nije uopste pravi razlog za nesporazum sa MMF, vec je to procena da za sada nije oportuno da se ide na regulisanje clanstva SRJ u MMF, jer bi to moglo ozbiljno da ugrozi opstanak sadasnje vlasti u zemlji.

Pored nekih drugih elemenata, monopol na medijima i u privredi su dva osnovna stuba na koje se vlast oslanja i opstaje. U oblasti medija, pojavom novih listova, radio i TV stanica i sl. totalna kontrola moze u perspektivi poceti da izmice, pa bi tim pre, bilo veoma opasno dozvoliti bilo sta sto bi moglo cak i nagovestiti neko slabljenje monopola u privredi. Do toga bi, medjutim, sigurno doslo ukoliko bi Jugoslavija regulisala svoje odnose sa MMF i postala punopravni clan ove institucije.

Jugoslavija bi u tom slucaju bila u obavezi da sprovodi sve sto je potrebno za uspostavljanje konzekventne trzisne privrede i to ne bi moglo ostati samo kao, manje vise, deklarativna orijentacija. Bili bi ukinuti razni monopoli vlasti u privredi, koji sada postoje, izvrsilo bi se, u sustini, razdvajanje privrede od drzave, a njena uloga redefinisala prema standardima trzisne privrede.

Na ovakve promene vlast jos nije spremna, pogotovu u izbornoj godini.

Da bi se, ipak, i bez clanstva u MMF, doslo do nesto inostranih finansijskih sredstava, u toku su napori da se ona pribave na druge nacine. Prodaju se, i verovatno ce se i dalje prodavati, akcije pojedinih javnih i drugih preduzeca, ici ce se na koncesije i sl. Posto nasi partneri u tim aranzmanima sigurno znaju koliko su nam ta sredstva neophodna, logicno je pretpostaviti ko u tim poslovima ubire lavovski deo, a ko placa cehove.

Takodje se u javnosti daje veliki publicitet pojedinim poslovima u koje se razne strane firme upustaju kod nas. Sve se to kvalifikuje kao ukljucivanje Jugoslavije u medjunarodnu zajednicu i u poslove sa svetom, koji navodno ima poverenje u nasu privredu, i slicno.

Te kvalifikacije nisu opravdane zato sto je u prirodi "biznisa" (i naseg, i inostranog) da pokusava da "pravi profit" posvuda gde je to moguce, a narocito tamo gde ga cekaju vise nego blagonaklono, kao ovde, u uslovima izolacije od normalnih i punih komunikacija sa svetom, olicenih u medjunarodnim finansijskim i drugim organizacijama.

Kao sto se i mnoge nase firme izvanredno dobro snalaze u nasim uslovima poslovanja, to isto mogu da cine i strane firme. One sigurno znaju kako da se stite od raznih rizika i neizvesnosti koje ih mogu cekati u zemlji koja je van svih medjunarodnih organizacija, koje regulisu ekonomske odnose u svetu.

Zato se ne smemo zavaravati raznim "uspesnim kontaktima i poslovima", vec treba ozbiljno da pridjemo sprovodjenju reformi i sto pre regulisemo nase clanstvo pre svega, u Medjunarodnom monetarnom fondu, Medjunarodnoj banci i Svetskoj trgovinskoj organizaciji. Svako dalje odlaganje, tih koraka tesko ce pogadjati vitalne interese zemlje, a cena koja se placa bice sve veca. (Autor je clan Foruma za medjunarodne odnose Evropskog pokreta Srbije).