EKONOMSKO KAZNJAVANJE CRNE GORE

Aleksandra Posarac

Pricaju ocevici da srbijanska policija na granici izmedju Srbije i Crne Gore sistematski i rigorozno kontrolise putnike i robu. Time ona cini besmislenom svaku ideju o zajednickom jugoslovenskom trzistu i administrativnu granicu izmedju Srbije i Crne Gore fakticki pretvara u medjudrzavnu granicu. Nije primeceno da su institucije savezne drzave reagovale. Izgleda da su isuvise zauzete "borbom protiv ilegalnog uvoza" - koji u crnogorskom slucaju nazivaju svercom - i sive ekonomije u Crnoj Gori zbog koje su, prema pisanju stampe, granice Crne Gore s Albanijom, Italijom i Republikom Srpskom prakticno blokirane. Nema znakova da se savezna vlast uopste, a kamoli s istim zarom, bori protiv sverca i u Srbiji. Ulice su odlicno snabdevene uvoznim cigaretama, a ne manjka ni ostala roba iz sverca, pardon, ilegalnog uvoza.

U sustini, radi se o ekonomskom pritisku Srbije i federalnih institucija na Crnu Goru, a s ciljem da se Djukanoviceva reformska opcija slomi.

Ekonomski pritisak na Crnu Goru poceo je od trenutka kada se Milo Djukanovic "usudio" da kao glavnu prepreku za demokratske promene u Jugoslaviji i njen povratak u svet javno oznaci Slobodana Milosevica i njegov autoritarni rezim. Taj pritisak je poprimio razmere ekonomskog nasilja od kako se Djukanovic "usudio" i da pobedi Milosevicevog favorita Bulatovica na predsednickim izborima u Crnoj Gori i na taj nacin stvori prvu ozbiljnu pukotinu u inace prilicno monolitnoj i cvrstoj strukturi Miloseviceve vlasti. Djukanovic za Milosevica predstavlja opasan izazov i presedan, jer je od pripadnika postao zestok protivnik rezima i zagovornik demokratskih i trzisnih reformi. Za razliku od uglavnom potkupljive i kvarljive opozicije u Srbiji, on uziva podrsku vecine biraca i drzi vlast u Crnoj Gori, koja je, ma koliko bila mala, ustavno-pravno ravnopravna clanica dvoclane jugoslovenske federacije. Uostalom, da u jugoslovenskoj federaciji nema Crne Gore, ne bi bilo ni Jugoslavije, sto bi bitno promenilo polozaj i ulogu Srbije u zbivanjima pre, tokom i posle raspada SFRJ. Zato Milosevic pokusava da na bilo koji nacin, pa i po cenu ekonomskih, i ne samo ekonomskih, patnji stanovnistva u Crnoj Gori slomi Djukanovica.

Osim sporadicnih napisa u beogradskoj nezavisnoj stampi, ekonomsko gusenje Crne Gore i njenog stanovnistva nije predmet nekog veceg interesovanja javnosti u Srbiji. Stavise, i ekonomska struka je ostala potpuno indiferentna prema ociglednoj zloupotrebi ekonomskih mehanizama i institucija. Kao da se sve to desava negde drugde i nekom drugom! Kao da ekonomska blokada jedne federalne jedinice od strane druge i uz grubu zloupotrebu institucija zajednicke savezne drzave ne predstavlja potpunu negaciju trzisnih principa, za koje se, bar verbalno, istaknuti predstavnici ekonomske struke zalazu! Uostalom, nema slicnog primera unutrasnje ekonomske blokade (jedne federalne jedinice od strane druge(ih) u istoriji.

Nasilje Milosevicevog rezima nad Crnom Gorom potpuno je u skladu s njegovom autoritarnom prirodom i dosadasnjim nasilnickim ponasanjem. U ovom slucaju ono je cak farsicno, iako za samu Crnu Goru veoma traumaticno i bolno, ponavljanje srbijanskog bojkota slovenacke robe kojim je najavljen raspad bivse jugoslovenske federacije.

Mnogi su verovatno vec zaboravili da je 30. novembra 1989. godine, na drugi dan - kojeg li cinizma - praznika Dana Republike, Radmila Andjelkovic, tadasnji predsednik srbijanskog Socijalistickog saveza, inace jedan od kljucnih Milosevicevih saboraca s Osme sednice i iz antibirokratske revolucije, pozvala stanovnistvo Srbije da bojkotuje slovenacku robu. Cilj je bio da se slovenacka privreda i stanovnistvo kazne i slome, jer se nisu na zadovoljavajuci nacin odnosili prema "mitinzima istine" organizovanim i orkestriranim iz Srbije, a i trazili su ekonomske reforme i demokratizaciju zemlje. Sloveniji je, dakle, trebalo pokazati da ona bez srbijanskog trzista ne moze da opstane, a sve zato da bi pristala na nedemokratsku Jugoslaviju kakvu je zagovarao Milosevic, naravno, s njim na celu.

Kraj price o bojkotu slovenacke robe je poznat: 26. juna 1991. godine Slovenija proglasava nezavisnost i bezi glavom bez obzira iz bivse Jugoslavije. Vreme pokazuje da je to ekonomski bio veoma racionalan izbor. Slovenija danas ima vise od 10.000 dolara po glavi stanovnika godisnje i stabilnu i prosperitetnu privredu. SFRJ se raspada i u konacnom, ekonomskom bilansu Srbija gubi 60 odsto svog nekadasnjeg trzista, sto je sok od koga ce se oporavljati jos veoma dugo.

Tako je, pokusavajuci da zloupotrebom ekonomije natera ustavno-pravno sebi ravnopravnu Sloveniju da se ponasa kako to ona (Srbija, tacnije Milosevic) zeli, Srbija pretrpela najvecu ekonomsku stetu. Ona danas ima jedva nesto vise od 1.200 dolara po glavi stanovnika godisnje. Doduse, nema znakova da je i njena lazna predstava o sopstvenoj velicini, snazi i znacaju, na kojoj je i bila bazirana ideja bojkota, pretrpela neku znacajniju stetu.

Ponovni pokusaj da se, izmedju ostalog, i unutrasnjom ekonomskom blokadom ovoga puta slomi reformska, demokratska opcija u Crnoj Gori pokazuje da je Milosevicev rezim ostao onakav kakav je uvek i bio: arogantan, netolerantan, nesposoban da pregovara, nasilnicki, manipulativan, baziran na zloupotrebi prava i ekonomije i svih drzavnih i drustvenih institucija.

Svidjalo se to Milosevicu ili ne, Jugoslavija je uredjena kao federalna drzava dveju ravnopravnih republika. Pokusavajuci da prisili Crnu Goru da se ponasa kako to on zeli, Milosevic je, u stvari, prisiljava na izlazak iz Jugoslavije. Za razliku od brakova koji se danas uglavnom sklapaju iz ljubavi, drzavne zajednice se sklapaju iz racuna. I opstaju sve dok taj racun postoji. Za Crnu Goru bi stete od zajednice sa Srbijom, i s Milosevicem na celu savezne drzave, mogle uskoro da postanu vece od koristi. Ne radi se samo o ekonomskom nasilju, vec i o odbijanju trzisnih i demokratskih reformi. Crna Gora nema nikakvog razloga da ostane da zivi u jednom anahronom i prezivelom sistemu, niti da bere njegove plodove - ekonomsku agoniju, inflaciju i siromastvo.

Svojim izjavama i, sto je mnogo vaznije, delovanjem Milo Djukanovic i njegova demokratska, reformska opcija su pokazali da buducnost Crne Gore vide u Jugoslaviji. Boreci se za promene u Crnoj Gori i Srbiji, oni se bore za Jugoslaviju: demokratsku, modernu, otvorenu, stabilnu i prosperitetnu drzavu. Najmanje sto im demokratske snage u Srbiji duguju jesu priznanje, podrska i pridruzivanje. Sve drugo jeste podrska Milosevicu i njegovoj destruktivnoj politici.

(Autor je ekonomista iz Beograda)