DEJSTVA UVODJENJA JEDINSTVENE VALUTE EVROPSKE UNIJE EVRA NA PRIVREDU JUGOSLAVIJE (2)

Blagoje Babic

Uvodjenje zdrave jedinstvene valute u EU moglo bi imati blagotvorno dejstvo na njenu privredu. Bili bi snizeni transakcioni troskovi, osobito u trgovanju novcem. Iscezao bi rizik od deviznog kursa, kao i hedzing i odgovarajuci troskovi. Stabilna valuta delovala bi u smeru snizavanja kamatnih stopa sto bi moglo pogodovati rastu investicija i zaposlenosti.

Cene dobara i usluga u celoj EU bi postale lako uporedive. To bi podsticalo konkurenciju koja je u interesu i proizvodjaca i potrosaca. Trgovina u okviru EU bila bi znatno olaksana, vodjenje finansija pojednostavljeno. Uspesna monetarna politika ECB pretvorila bi evro u jedan od tri stuba svetskog monetarnog sistema - evro, dolar i jen. U tom slucaju "Grupa 7" bila bi pretvorena u "Grupu 3". Do takvog razvoja dogadjaja verovatno ne bi doslo neposredno po uvodjenju evra. Udeo evra u svetskim deviznim rezervama bi najpre opao samim tim sto bi deo rezervi u nacionalnim valutama u okviru EMU prestao da ima karakter medjunarodnih deviznih rezervi.

Uglavnom, ne ocekuje se da ce evro ugroziti polozaj dolara kao rezervne valute. Isto tako, ne mora da opadne ni relativni znacaj jena kao sredstva rezervi iz dva razloga: deregulacija finansijskih trzista u Japanu i ekspanzija trgovine Japana u okviru Azije.

Poduhvat s uvodjenjem evra, cak i ukoliko se bude postovao zvanicni kalendar, otvara mnoga pitanja za koja se danas ne znaju odgovori.

Evropska unija kao celina s jedinstvenom valutom bila bi zatvorenija nego ijedna njena clanica zasebno. Njen koeficijent zavisnosti od spoljne trgovine (ako se ne uracuna trgovina izmedju samih clanica) iznosi svega oko osam odsto (to jest, vrednost njene spoljne trgovine iznosi osam odsto njenog drustvenog proizvoda). To znaci da ce uvodjenje evra imati za posledicu rast prevage unutrasnje ekonomske politike nad koordinacijom politike s trecim zemljama.

S niskim koeficijentom zavisnosti od spoljne trgovine EU s evrom, kao jedinom valutom, ne bi deviznom kursu poklanjala paznju kakvu danas poklanja Bundesbanka. Neizvesnost u pogledu deviznog kursa evra uvecava nejasnost u nadleznosti u politici deviznog kursa.

Clanice EU ne ulaze u EMU odjednom. To ce odmah postaviti pitanje deviznog kursa izmedju zone evra i valuta clanica EU koje nisu usle u ovu zonu, zbog cega je smisljen ERM-2 (Exchange Rate Mechanism). Devizni kursevi valuta clanica EU izvan EMU bili bi odredjivani u odnosu na evro.

Spor rast privrede EU kao celine i nedovoljnosti koordinacije ekonomskih politika clanica EU i EMU takodje ce pojacavati neizvesnosti u pogledu cvrstine i postojanosti evra.

Po jednoj pretpostavci, u pocetnoj fazi uvodjenja evra potraznja iz inostranstva za aktivom denominiranom u evru bice vise od ponude. To bi moglo voditi aprecijaciji evra, sto bi clanicama EU prouzrokovalo platni deficit. To bi, pak, vremenom moglo uvecati ponudu aktive u evru sto bi vodilo njegovoj aprecijaciji. Po jednoj pretpostavci, clanice EU su mozda previse depresirale svoje valute u odnosu na dolar, kako bi se postigla odgovarajuca aprecijacija.

Po predvidjanjima Banke za medjunarodna poravnanja u Bazelu, ponuda aktive denominirane u evru mogla bi porasti brze od traznje, sto bi moglo voditi deprecijaciji evra. Danasnja svetska ponuda aktive u valutama clanica EU je znatno ispod vaznosti privrede Unije, jer su joj finansijska trzista isparcelisana. Sa EMU to ce se izmeniti. Integrisano trziste omogucice snizavanje troskova poslovanja pa i snizavanje kamatnih stopa. Tako bi uzajmljivanje moglo postati jeftinije.

Najozbiljni fiskalni problemi na putu afirmacije evra su: visok poreski teret i visoki socijalni transferi. Pocetkom druge dekade narednog veka brzo ce porasti udeo broja penzionera u ukupnom broju stanovnika, sto ce povisiti izdatke za penzije i za zdravstvenu zastitu. Iz politickih razloga tesko se snizavaju troskovi za socijalne programe. Istovremeno ce opasti ukupan broj zaposlenih. Izbor pred vladama bice: povecavati poreze ili odstupati od "kriterijuma konvergencije".

Uglavnom, izlazi da glavni problem sto clanice EU u zamenu za gubitak monetarne suverenosti nemaju na raspolaganju odgovarajuce fiskalne mere niti strukturne promene.

Uvodjenje evra moglo bi imati niz povoljnih dejstava na nasu privredu.

Prvo, jedinstvena valuta u EU ce i za nasa preduzeca sniziti transakcione troskove.

Drugo, zbog konkurencije medju kreditnim ustanovama u okviru EU i na integrisanom finansijskom trzistu, bice snizena cena novca i kapitala. To bi za Jugoslaviju moglo biti od velikog znacaja iz dva razloga: a) Ona ce se na tom trzistu nalaziti u ulozi neto zajmoprimca; b) Kako je jedan deo jugoslovenskog duga clanicama EU ugovoren uz klizne kamatne stope, mogao bi biti umanjen teret otplate.

Po uvodjenju evra, Jugoslaviaj ce svim clanicama EU otplacivati dug u jednoj valuti. Nece biti troskova pretvaranja jedne valute u drugu.

Nasa preduzeca i banke, koje imaju svoje filijale u EU, moci ce bez ogrnaicenja da posluju kao domaca preduzeca i banke na najsirem trzistu na svetu.

Evro ce verovatno biti najvaznije sredstvo nasih deviznih rezervi. On bi zamenio nemacku marku u ulozi paralelne valute u nasoj privredi i glavnog obracunskog sredstva u domacem i medjunarodnom platnom prometu.

Kako ce konkurencija na trzistu EU s uvodjenjem evra porasti, porasce i interes vlasnika kapitala da, u potrazi za visom profitnom stopom, vise investiraju u inostranstvu.

Stoga bi i Jugoslavija mogla postati privlacnija za kapital iz EU, tim pre sto je vec izgradila potrebnu pravnu infrastrukturu i ima niske troskove proizvodnje.

Nasa preduzeca i banke moraju voditi racuna o karakteru trzista EU koje ce nastati s uvodjenjem evra. To ce biti "veliko jedinstveno trziste, ali s tendencijama ka protekcionizmu i dominaciji". Treba posebno racunati s tim da ce trziste EU, koje s jedinstvenom valutom postaje definitivno jedinstveno, postati, kao i trziste SAD, "neosetljivo na mala spoljna trzista".

Nestabilnost evra mogla bi posebno biti stetna za male privrede koje su visoko zavisne od trzista EU, kao sto je nasa. Isto tako, fiskalno prilagodjavanje u EU moglo bi imati stetne posledice po nasu privredu, jer bi moglo umanjiti traznju za proizvodima i uslugama trecih zemalja. Stetne posledice bi bile utoliko vece ukoliko je koeficijent koncentracije izvoza na trzistu EU visi. Istina, uvoz iz EU bi mogao biti jeftiniji, ali bi to morao biti i izvoz. Stoga i dalje ostaje problem deficita u razmeni s Evropskom unijom.

Pod pretpostavkom da ce uvodjenje evra teci prema zvanicnom kalendaru, on ce se ubrzo afirmisati kao cvrsta valuta. Prvo, iza njega ce biti ne samo mocna privreda, nego i politicka resenost glavnih clanica EU. Drugo, Evropski monetarni sistem je vec afirmisao usaglasavanje monetarnih politika, posebno politika deviznih kurseva. Trece, vec postoji navika da se koristi zajednicko obracunsko sredstvo - ECU. Cetvrto, Greshamov zakon ce pogodovati sirenju upotrebe evra u unutrasnjem platnom prometu.

S obzirom na to sto ce u pripremnoj fazi ucesnici privredjivanja u neke nacionalne valute, pre svega u nemacku marku, ipak imati vise poverenja nego u evro, te valute ce biti vise koriscene kao sredstvo za cuvanje kupovne moci, a evro za tekuca placanja.

U svakom slucaju, evro ce biti jedina valuta koja ce moci da zameni nemacku marku kao paralelnu valutu i kao obracunsko sredstvo u unutrasnjem platnom prometu Jugoslavije, a verovatno ce postati i najvaznije sredstvo deviznih rezervi i medjunarodnih placanja. Iz tih razloga evro ce najvise uticati na kurs dinara. Kurs dinara verovatno ce biti i odredjivan u evru kao nasledniku nemacke marke.

Pitanje je da li bi dinar trebalo vezivati za evro, kao sto je sada vezan za marku. Poredjenja radi, Narodna banka Svajcarske smatra da cak ni svajcarski franak, koji ima reputaciju najcvrsce valute u Evropi, ne bi mogao izdrzati vezivanje za evro. Stoga trzistu treba prepustiti da odredjuje odnos franka i evra. Medjunarodni monetarni fond izricito preporucuje trecim zemljama da svoje valute ne vezuju za evro pre nego sto zadovolje "kriterijume konvergencije".

(Autor je saradnik Instituta za medjunarodnu politiku i privredu).