NESTO NOVO U CESKOM FILMU

Danka Nikolic

Prag. - Medju ovdasnjim mladim intelektualcima i umetnicima, i narocito medju studentima i diplomcima praske Filmske akademije (FAMU), kruzi misljenje kako je ceski film poodavno vec u stagnaciji i kako nema dela koje bi ozbiljnije oznacilo “nesto novo" i “nesto drugo" od konvencionalnog i “vec vidjenog". Takve kvalifikacije nisu mimoisle ni proslogodisnjeg dobitnika Oskara, “Kolju" Jana Svjeraka, kome su ti izbirljivi mladi filmofili priznavali “dobro savladan filmski zanat i vestinu tecnog i lakog vodjenja price", ali su ga bez ustezanja kvalifikovali kao “stereotipnu melodramu, na kakvu “pada", narocito, savremena filmska Amerika".

Odnedavna, medjutim, kao da se i medju njima probudila nada da se na ceskom filmskom horizontu pojavilo nesto sto bi moglo oznaciti pocetak prekretnice. Ako biste se, naime, ovih dana nasli u jednom od praskih bioskopa, u kojima se vec vise od mesec dana prikazuje film “Dugmetari" (ceski - “Knoflikarzi", knoflik je dugme), u sali biste zatekli gotovo iskljucivo mladu publiku, koja reaguje zivo i bucno, beskonacno uziva, smeje se, udara nogama o pod i aplaudira.

“Dugmetari" su najavljivani kao sestodelna omnibus komedija “o slucaju i zakonitostima i o njihovoj sinhronoj egzistenciji". Scenarista i reditelj je Peter Zelenka, diplomirani student FAMU, koji je do sada uglavnom radio dokumentarne filmove i televizijske emisije. O sebi kaze da ne voli javne i propagandne spektakle i da nece prijavljivati film za redovno godisnje takmicenje za nagradu “Ceski lav" (najbolji domaci film godine). “A ukoliko treba da govorim o uzrocima i afinitetima" - rekao je u jednom razgovoru sa studentima filmske rezije - “pre svih pomenuo bih ime Dzima DZarmusa".

“Dugmetari" jesu delo sasvim osobene strukture i senzibiliteta u sadasnjoj ceskoj produkciji. Ono, istina, ima dosta samoironije tipicne za cesku komediju, jednostavnog i blagog ceskog humora na temu svakodnevnih ljudskih navika i sklonosti. Mnogo izrazitije, medjutim, ono pociva na filozofiji apsurda i slucajnih dogadjanja, u kojima se - zahvaljujuci sjajno uradjenoj scenaristickoj gradji i rediteljevoj dramaturskoj vestini - tokom svih sest storija (od kojih je svaka radjena kao posebna prica), stalno preplicu dogadjaji i licnosti (prelivaju se iz jedne price u drugu), vremenski planovi, uzroci i posledice (ono sto je bilo uzrokom u jednoj prici, postaje posledica u sledecoj). Moglo bi se, zapravo, reci da u izvesnom smislu glavni junak ovog filma postaje SLUCAJ, koji na apsurdan (Kod Zelenke zakonit) nacin povezuje sudbine junaka svih sest prica, a sestodelni omnibus postaje film jedne smisaone celine. Jednom je to prica o cudnim i beskrajno smesnim ljudskim sklonostima (otmeni gospodin starijih godina ima nezadrzivu potrebu da, prilikom poseta prijateljima, krisom otkida dugmad sa troseda i fotelja i to spravom u obliku vestackih vilica). Drugi put - maestralno odglumljena prica o zeljeznicaru, njegovoj zeni i njegovoj sposobnosti da pljune toliko daleko koliko ne moze nijedan covek na svetu, kao i o njegovoj hrabrosti da legne na sine dok voz prolazi preko njega. Treci put - o ljubavnom paru koji moze da vodi ljubav samo u taksiju...

“Dugmetari", medjutim, nisu i film bez mana. “Dugmetari", naime, pocinju i zavrsavaju sa dvema neuspelijim storijama. Prvo - o bombardovanju Hirosime (na koju je takodje potpuno slucajno, po Zelenki, bacena atomska bomba, umesto na jedan drugi japanski grad) i zavrsnom - o pojavljivanju (u savremenom Pragu), americkog pilota koji je obavio to bombardovanje.

Ali, i uz primedbu o gresci i manama, moglo bi se pretpostaviti da pojava mladog reditelja nagovestava zacetak necega novog u ceskom filmu. Necega novog, sto je - ako je suditi po Zelenki, njegovoj erudiciji i vrsti njegovog talenta - ipak poniklo na podneblju i kulturi koju su stvarali Hrabali, Kundere, Menceli...