Zvono

Knjizevni prvenac beogradskog biznismena Branka Dragasa - dvotomna "Vertikala" Nimalo slucajno na samom pocetku knjige autor uvodi citaoce u svoje price podsecanjem na Imanuela Kanta: "Zvezdano nebo iznad mene i moralni zakon u meni". Citavu knjigu ispricanu kroz price iz razli citih istorijskih perioda, o istinitim dogadjajima i istorijskim licnostima prozima nit zilave volje i nepopustljive samodiscipline da se iskuje originalna lepota sopstvenog duha i etike. Njegov junak iz price "Pijaca" kaze: "Sta je zivot? Koordinatni sistem koji sacinjavaju stablo i krevet. Stablo je put navise. Stremljenje. Budnost. Svest. Izolovanost. Usamljenost. Muka i patnja. Bo l. Vecna briga. Razmisljati, patiti, brinuti znaci - biti uspravan, postojan, nedodirljiv u svojoj cistoti. Povezati zemlju sa nebom svojim napacenim telom. Krevet je horizontala. Vodoravan. Ravna vo da. Spavanje i smiraj. Opustanje. Izjednacenost u obicnom. Opstost. Stablo je individualnost. Vertikala. Stablo i krevet. Suprotnosti. Dan i noc. Radjanje i umiranje. Prirodna igra. Vecita zagonetka. Pitanja bez odgovora. Gde? Kuda? Kada? Zasto? Citaocima "Nase Borbe" nudimo delove iz dve price: "Zvono" i "Buket".

- Idealan vladar?! Nema ga - cuo je strogi glas igumana Filareta. - Nema ga, braco, danas. Niti ga je ikad bilo. Idealan vladar je samo Gospod. Ruski vladar nece biti filozof, vec cuvar tradicije. Na jvise dobro za njega nije znanje, vec pamcenje. Vladar ima misiju da odbrani narod. I da sluzi Bogu. To on mora ispuniti. Sluzeci se, ako treba, svim sredstvima. Mora, braco, jer mnogo je neprijatelj a. Razjedinjeni i posvadjani, propascemo, zajedno sa narodom. U tome je nasa istorijska odgovornost. Mi moramo apsolutno da podrzimo Velikog Kneza.

- Da li to znaci, dragi brate, da je Veliki Knez apsolutni vladar? - upita tiho, neznim glasom, iguman Nil Sorski.

- Da - odgovori iguman Filaret. - Vreme je takvo. Danas moramo zaboraviti licne sujete u korist viseg ideala. Rusija je najvisi ideal. A Veliki Knez je nas vrhovni vladar. Centralizovana organizacija i cvrsta disciplina su jedini put naseg opstanka.

- Sta ako Veliki Knez gresi?

- Kako, brate, ako gresi?

- Pa, ako, recimo, Veliki Knez ne vidi dobro. Ili ako ne zeli da vidi.

- Zasto ne bi zeleo?

- Zato sto ima neki svoj interes.

- Vladar ne moze da ima svoj licni interes.

- Ne moze?! I vladari su, oce Filarete, ljudi. Gresni su i mogu, radi svoje licne srece, da zanemare opste dobro. Istorija je puna takvih primera, zar ne?

- Vladari misle dobro svom narodu.

- Mogu vladari da budu dobronamerni, a da, opet, upropaste opstu stvar.

- Kako?

- Nije vazno kako, vazno je zasto?

- Dobro, prihvatam, zasto?

- Zato sto ne znaju. Zato sto su samo cuvari tradicije. Zato. Oni mogu da, cuvajuci i pamteci, sahrane sopstveni narod. Ja, ipak, prednost dajem znanju.

- Dragi brate, ti zelis da kazes da drzavom treba da upravljaju vladari-filozofi?

- U neku ruku, da. Ako...

- I da se drzava pretvori u sholasticku skolu, koja ce neprestano raspravljati?! Ti to zelis?!

- Ne, ja...

- To ne moze biti! Ne! Nikako! To je glupost! Oko nas se kolju copovi vukova, koji hoce da nas pojedu, kao sto su pojeli Konstantinopolj, a ti, sta ti radis?! Ti im, kao nevino jagnje, nudis vrat! Nu dis im da nas rastrgnu. Zar to nije suludo? - zapita iguman Filaret, ostro gledajuci po ostalim kaludjerima.

- Konstantinopolj nije pao zato sto su osvajaci bili prejaki, nego zato sto iznutra bese truo. Njegovi vladari, razbludnici i ubice, opsti interes su podredili licnom. Svadjajuci se neprekidno oko ra skosi i bogatstva, unistili su drzavu. Turci su to samo potvrdili. O tome ja govorim.

- To nije tacno. Nijedna sila na svetu ne bi izdrzala takvog osvajaca. Razjedinjeni i posvadjani, nisu mogli da se brane. Da su imali apsolutnog vladara, prevazisli bi raskole i svadje, odupreli bi s e i opstali. Apsolutni vladar bi im doneo nadu i spas.

- Ali, ipak, su propali?

- Da, propali su. Sto potvrdjuje moj stav. Propali su jer nisu imali apsolutnog gospodara, koji ce da stane u odbranu pravoslavlja. To ce se, nazalost, i nama desiti, ako nastavimo da se glozimo.

- Apsolutni vladar ne nosi apsolutnu istinu.

- Slazem se. Danas, kad smo se oslobodili tatarskog ropstva i branimo nezavisnost sopstvene drzave, ne mozemo ocekivati od vladara da bude stoik-filozof. Vladar mora da bude ratnik. Sila. Sposoban da sacuva drzavu i narod. Ne vodi se rat mudrovanjem, vec oruzjem. Nuzda zakon menja. Odbrana je sa zivotom spojena.

- Apsolutni vladar, oce Filarete, donosi zemlji tiraniju. Ako cilj opravdava sredstvo, onda tu zivota nema. Pre ili kasnije, tiranije ce unistiti drzavu. Za narod je, manje-vise, isto kome robuje.

- Nije tacno! - planu iguman Filaret i mrsteci se podize glavu. - Potpuno pogresno. Bolja je bilo kakva nasa, ruska vlast, nego vlast tudjinca. Nasu vlast mozemo, vremenom, pretvoriti u nesto bolje, lepse. A vlast tudjina je vecito ropstvo.

- Kako se uzme, dragi igumane. Reci mi, kako ce se tvoj apsolutni vladar, koji je prigrabio cazarsku vlast, promeniti? - zapita Nil Sorski.

- Promenice ga vreme. Ako ne njega, onda nekog drugog. Treba biti strpljiv. Vreme sve leci. Zadatak nas, duhovnih ljudi, je da spoznajuci ovu istinu, pomognemo vladaru. Mi se zajedno borimo za nacion alni suverenitet. Kad to zavrsimo, onda mozemo da raspravljamo o oblicima upravljanja drzavom.

- U zabludi si, dragi prijatelju. U velikoj si zabludi. Kada se tiranija iz zlocina uzdigne, ona ce stalno zlocin ciniti. Nacionalni suverenitet, o kome pricas, samo tiraninu daje legitimitet. Kada s e to, u nekom tvom vremenu, zavrsi, naci ce se nesto novo. Modernije. Atraktivnije. Nesto sto ce tiranina zadrzati, a narod ce dobiti privid. Ropstvo se nece promeniti. Ono ce ostati trajno. A nacion alni suverenitet, na koga se sada pozivas, nestace. U osnovi je, dakle, greska.

- A sta ti predlazes? Da ceo ruski narod predje da zivi s tobom u apostolskom siromastvu?! Da gaji ljubav prema prirodi i ravnodusnost prema ovozemaljskim stvarima?! Da pozovemo Turke i Tatare da do dju da vladaju nama, jer mi ne znamo da vladamo sobom?! Je l' to hoces? Je l' to treba da uradi ruski narod?

- Ne, nemoj, molim te, da izvrces, moje reci.

- Sta, braco, onda?! Sta?! - zapita iguman Filaret, rasiri ruke i pogleda u uzbudjena lica kaludjera.

- Odbrana zemlje od neprijatelja je sveta duznost ruskog vladara. Ja protiv toga nisam. Makar se morao i rat voditi. Rat u ime slobode naroda. Ali, ja govorim o necemu drugom. Govorim o vladaru. Ne t reba nam apsolutni vladar, tiranin, Cezar, kome niko nece smeti nista reci, jer je uveo "carsku rec". Takvog vladara narod ne voli. Plasi ga se i prizeljkuje njegovu smrt. Takav vladar vremenom uprop asti svoj narod. On ili njegovi naslednici. Tiranija, pre ili kasnije, zavrsava u propasti tirana, ali, nazalost, i samog naroda.

- Ja nisam govorio o tiraninu.

- A sta je apsolutni vladar? Ko njega kontrolise? Kome on odgovara?

- On odgovara pred Bogom i narodom!

- Opste mesto. Ti ne verujes u to. Dobro znas da ovi sto pokrase narod, sto ga upropastise, ne odgovaraju nikome. Nikome! - ponovi Nil Sorski.

- Sta je, po tvom misljenju, resenje?

- Ti si spomenuo vladara-filozofa. Nazovimo ga tako. Vladar-filozof nije jalovi sholasticar. On je mudrac, svetac, genije koji svome narodu donosi najvece dobro. Domacin pun vrline. Vladar cija moc p ociva u narodnoj volji. Ratnik cija snaga potice iz zelje naroda da opstane. Mudrac koji mudrost crpi iz razlicitosti. Drzavnik, koji komanduje i organizuje da bi ostvario drzavni interes. Drzavni in teres nije apsolutna vlast, nego blagostanje naroda. Duhovno i materijalno.

- Zar mislis da narod, ovako kako si nama izneo, moze to da shvati?

- Moze. Narod oseca. Instinktima. Mi, duhovnici, moramo da propovedamo. Da narod spozna - odgovori Nil Sorski.

- I zato nam manastiri nisu potrebni?

- Ovakvi, oce Filarete, manastiri, ne.

- I treba da se odreknemo manastirskih dobara?

- Da.

- Zasto?

- Mi smo protivni svakom bogatstvu. Dok na svetu ima jedan jedini siromasan covek, koji ne moze da zivi, svako bogatstvo je zlocin.

- I nase, manastirsko?

- Ono najvise - rece Nil Sorski.

- Dragi brate, izvini, ali ti si poludeo.

- Manastiri danas sluze Velikom Knezu - mirno nastavi Nil. - Manastiri mu pribavljaju laznu auru svetosti, neophodnu za njegovo apsolutno vladanje. Zato je on zastitnik manastira. Drzeci manastire i crkve u blagostanju, kupuje nasu dusu.

- Da bi vladao?

- Da. Da bi istinu sakrio. I prikrio svoje zlocine. Prikrio rasipnicku, razbludnu i bezboznicku vlast "u ime naroda".

- Manastirska dobra, brate Nile, ne sluze nama. Mi ne...

- Znam.

- ... nosimo ta dobra sa sobom. Mi cuvamo tradiciju i tekovine ovog naroda. Mi ne...

- Znam.

- ... trosimo za sebe. Mi zivimo radno i skromno...

- Znam.

- ... sluzimo Bogu...

- Ne, igumane. Vi sluzite Gospodara. Treba sluziti Gospodu - prekide ga Nil Sorski.

- Mi sluzimo Bogu! - ponovi iguman Filaret. - Bogu i ruskom narodu!

- Odreknite se onda ljubavi prema vladaru. Podelite manastirska dobra narodu. Propovedajte. I ja cu vam verovati.

- Mi cuvamo duh naseg naroda.

- Ne - odmahnu glavom Nil. - Nisu potrebni narodu cuvari. Umesto da cuvate, poducavajte. Propovedajte. Produhovite narod.

- To radimo, brate. Gradimo crkve...

- Ne - prekide ga Nil. - Crkve nam ne trebaju...

- Bezboznice! - viknu iguman Filaret i prekrsti se. Za njim se svi njegovi kaludjeri prekrstise.

- ... Trosite narodnu muku, gradeci grobnice duha...

- Ne huli!

- Spasenje nije u zgradi, nego u reci. Nije u slici, vec u coveku. Zivom coveku. Bacite ikone...

Graja.

Iguman ustade. Prekrsti se.

- Prestani, ako Boga znas - rece i sede.

- Spoljasnje obrede ukinite - nastavi Nil Sorski, ne obaziruci se na povike. Njegovi kaludjeri su sedeli mirno. - Ne proganjajte one koji drugacije misle. Gradite coveka. Sluzite ljubavi. Jacajte duh , a ne manastirsku imovinu...

- Prestani, Nile, molim te, prestani...

- Zasto postite? Savest vam nije cista? Nesto vas muci? Postujete kanone, koje ste sami izmislili. Vazno vam je da smo jednako obuceni. Da se postuju propisi oko trpeze, oko telesnog kretanja. A gde vam je dusa, igumane?

- Dosta, nesretnice, dosta... - jauknu iguman Filaret, udarajuci glavom o sto.

- Idite u pustinju duha. Molite. Molite se za svoje spasenje. Prodali ste dusu djavolu.

Nasta urlikanje. Klanjanje. Iguman Filaret, ustavsi, iskrivljena lica, stade cupati kosu...

- Sefe, sve je gotovo. Spakovano, pregledano i poslato - rece g. Tigerman, zadovoljno trljajuci ruke. Voleo je, kad bi zavrsili posao, da se malo opuste. Predahnu.

- Sjajno - odgovori g. Obrad Drenovac, visi kontrolor pred unapredjenjem. Bio je zadovoljan sto su dan ranije zavrsili.

- Sve na vreme. Uredno i tacno. Zavrsili bi mi i ranije da g. Tosic, po svom obicaju, nije mrljavio.

- Nisam mrljavio, g. Tigerman, radio sam punom parom.

- G. Tosicu, moras, ipak, da naucis vec jednom da radis organizovano. Timski. Disciplinovano i tacno.

- Zar ja ne radim odgovorno?

- Nekako, posteno da ti kazem, a da se ne naljutis, tesko se uklapas u nas timski rad.

- Ja vise volim da soliram!

- Ha! - graknu g. Tigerman. - Pusti ti svoje soliranje. Zbog njega smo radili sat duze. Moderni rad zahteva cvrstu organizaciju, a ti se stalno brate nesto gubis.

- Kako se gubim?

- Lepo. Gubis paznju i svi, zbog tebe, trpimo. Nemas, brate, radnih navika. Sve ti nesto smeta. I mnogo si aljkav.

- Ja radim koliko mogu - rece g. Tosic, podizuci uvredjeno obrve uvis.

- Nije nego. A kad plata dodje, stalno nesto gundjas. Pa ti, g. Tosicu, kao komunisti...

- Ja nisam komunista - prekide ga ljutito g. Tosic.

- Rekao sam kao komunisti, nisam rekao da si komunista. Propovedaju jednakost, a tamo...

- Pa normalno je, g. Tigerman, da ljudi budu jednaki.

- Za mene nije normalno. Zasto bi bilo normalno? Normalno je da ljudi budu razliciti.

- I da jedni imaju sve, a drugi nista? - jetko zapita g. Tosic.

- To nisam rekao. Rekao sam da je normalno da ljudi budu razliciti. A ti hoces da svi imamo isto.

- Ja necu nista, g. Tigerman.

- Znam, mislio sam na one tvoje sumce.

- Po cemu su oni moji?

- Pa zar nisi, prosli put, kad smo se raspravljali, njih i branio?

- Jesam, pa sta? Branio sam ih i branicu ih opet - rece g. Tosic.

- Ako ih branis, znaci da se slazes s njima.

- Slazem se.

- Dobro. Znaci da si isti kao oni i...

- Nisam isti.

- Kako nisi, covece, kad ih branis i podrzavas?

- Naravno da podrzavam njihovu slobodarsku borbu. Necu, valjda, da podrzavam ove tvoje sto se Nemcima u dupe uvlace.

- Niko se ne uvlaci Nemcima - planu g. Tigerman i prevrnu ocima.

- A sta onda rade? Objasni mi, molim te. Zar Nedic ne pravi vladu uz nemacki blagoslov?

- Naravno.

- Sta naravno?

- Naravno da pravi, sta tu ima lose? - upita g. Tigerman.

- Kako, covece, sta ima lose?! On sa okupatorom suruje i vladu prave.

- A sta, g. Tosicu, treba da, po tvom misljenju, uradimo? Da uzmemo puske i u hajduke da se odmetnemo?

- Zasto da ne. Moralnije je biti hajduk, nego saradjivati sa okupatorom.

- Covece, jesi li ti lud? Nemacka je porobila citavu Evropu, priblizava se Moskvi, a mi Srbi da se odmecemo u hajduke?! Jesi li ti, bre, blesav?

- Molim te, g. Tigerman, nemoj da me vredjas.

- Izvini, molim te. Samo, reci mi, zar ti mislis da mi ne treba da saradjujemo sa njima?

- Ne treba - odgovori g. Tosic.

- Zasto?

- Zato sto su okupatori.

- Samo zato?

- Da - odgovori g. Tosic. - Zar oni nisu okupirali nasu zemlju?

- Jesu.

- Je li ovo njihova zemlja?

- Nije.

- Imamo li mi prirodno pravo da se borimo?

- Imamo.

- Sjajno, g. Tigerman. Znaci, napokon, slozili smo se da mozemo da se borimo?

- Da, mozemo, ali necemo - odgovori g. Tigerman.

- Zasto necemo?

- Zato sto je glupo da ginemo.

- Izvini, g. Tigerman, zar se nisi slozio da imamo pravo na pobunu?

- Jesam, ali to ne znaci da cemo to pravo iskoristiti.

- Nego?

- Gledacemo interes - rece g. Tigerman i nasmeja se.

- Kakav interes?

- Nas, narodni interes, g. Tosicu.

- Da kalkulisemo? - zapita g. Tosic.

- Naravno. Moramo da kalkulisemo. Makar jednom u istoriji da i mi racunamo.

- Sta da racunamo?

- Da racunamo, g. Tosicu, isplati li se nama ta vasa, komunisticka suluda pobuna ili ne.

- Kako ces to da izracunas?

- Jednostavno - odgovori g. Tigerman - u aktivu cu staviti sta dobijam, a u pasivu sta su mi rashodi.

- Ha-ha - nasmeja se g. Tosic. - Sjajno. Ovo prvi put cujem. I sta ta tvoja racunica kaze?

- Da smo u velikom gubitku. I da cemo bankrotirati.

- Zasto? - upita g. Tosic, iznenadjen tokom razgovora.

- Zato sto su, g. Tosicu, rashodi ogromni, a prihoda nema.

- Kako nema?

- Nema. Prihoda nikakvih nema.

- G. Tigerman, a nova, humanija drzava, bolji zivot, vlast rada nad kapitalom?

- To su, g. Tosicu, sumnjiva i sporna potrazivanja i ne ulaze u bilans uspeha.

- Ne mozete, pobogu, g. Tigerman, Vasu dvojnu knjigovodstvenu logiku da primenite u moralu.

- Zasto ne mogu?

- Zato sto sloboda nema cenu - odgovori g. Tosic.

- Sve ima cenu, g. Tosicu. Ponuda i traznja odredjuje cenu. Sto je traznja za slobodom veca, veca je i cena.

I obrnuto. Recimo, u robovlasnickom svetu je bila mala traznja za slobodom, pa je, shodno tome, i cena bila mala. Uglavnom se trampilo.

- Zanimljivo. A u tim tvojim krivuljama, gde su partizani? Postoji li i njihova traznja za slobodom? - upita g. Tosic.

- Postoji. Oni su - crna berza!

G. Obrad Drenovac se nasmeja. G. Mrvic iskrivi vrat.

- Kako crna berza?

- Lepo. Oni spekulisu na strani traznje, lazno je uvecavajuci da bi, logicno, podigli cenu i prisvojili dobit.

- Kakvu dobit, g. Tigerman?

- Njihova dobit je nova vlast. Koju nameravaju na silu da uzmu. Narod im treba da pomogne u tome. Bez obzira na zrtve.

- Sta tu ima lose? - upita g. Tosic.

- Ima. Srpski narod nema interesa da gine za njihovu dobit.

- Opet ti kalkulises.

- Moram, rodjace, da smo bili pametni i vodili trgovacke poslove, umesto ratova, danas bi nas bilo mnogo vise. I bilo bi nam mnogo bolje.

- I nasi stari su se, dragi moj, sledeci nasu svetlu tradiciju, borili za slobodu - rece g. Tosic.

- Ako su nasi stari pravili greske, ne moramo i mi - odgovori g. Tigerman. - Valjda smo iz istorije, napokon, nesto naucili.

- Kako?! - povika g. Tosic uzbudjen. - A sta je, po tvom misljenju, trebalo da rade? Da zive u ropstvu?!

- Nekada je i privremeno ropstvo bolje nego da budes mrtav.

- Znaci, g. Tigerman, bolje da smo robovi, nego da smo slobodni.

- G. Tosicu, prestani da izvrces stvari! To su komunisticke metode. Ja govorim o strategiji jednog pametnog naroda.

- A mi, po tvom misljenju, nemamo nikakvu strategiju? I nismo pametni? - upita g. Tosic.

- Nazalost, nemamo. Mi Srbi smo spremni na sve, samo ne znamo nacionalnu strategiju da napravimo. A, samim tim, nismo pametni.

- Treba, znaci, da pozovemo druge da vladaju nama? - zapita g. Tosic.

- Slusaj ti, rodjace, ili se pravis lud ili ti... ono drugo.

- Ali ja tebe, g. Tigerman, uopste ne razumem. Mi kao da govorimo razlicitim jezicima.

- Naravno, ja pricam srpski, a ti pricas ruski. Ja mislim svojom glavom, a tebi pune glavu internacionalne kosmopolite.

- Budi jasniji i ne vredjaj.

- U redu. Izvini. Reci mi, jesmo li mi, Srbi, mali narod? - upita g. Tigerman.

- Kako mislis mali narod? Mi imamo bogatu i veliku istoriju.

- Pusti to sada. Pitam te jasno, jesmo li mi Srbi brojcano mali narod u odnosu na druge narode?

- Jesmo - odgovori g. Tosic.

- Dobro. Jesmo li mi kroz nasu bogatu istoriju, o kojoj ti sa ponosom govoris, mnogo ginuli?

- Jesmo. Ginuli smo mnogo.

- A za koga smo ginuli? Za ciji interes?

- Kako za koga, ginuli smo za slobodu, g. Tigerman.

- Ne postoji, g. Tosicu, na trzistu drzavnih interesa, pojam slobode. Postoji samo goli interes. I interesi se sudaraju. Jaci interes pobedjuje onaj slabiji, je li tako?

- Jeste. Ali reci mi, za ciji interes smo mi ginuli?

- Za tudji, g. Tosicu - planu g. Tigerman, brisuci maramicom veliki siljati nos. - Za tudje interese su Srbi uvek ginuli. I nista nismo imali od toga. Nista. Nikakve koristi. Krvarili smo za Evropu, stitili je dok se ona razvijala, a ona nas uvek kurvanjski izdavala. Prodavala. Mislis li ti da bi Evropa imala humanizam i renesansu da joj je Turcin nabijao najbolje ljude na kolac? Da je silovao zene i decu, terajuci evropske vladare da mu setaju obucu po dvoristu? Za koga smo mi, tvrda glavo, ginuli na Kosovu? Zasto nismo pustili Turke da u miru prodju. I da sa Evropom rese sporna pitanja. A mi smo se, mali i nikakvi, isprsili pred najvecom silom. A Evropa nam, covece, nikada ni hvala nije rekla.

- A zasto bi rekla, g. Tigerman? Mi smo branili svoju slobodu.

- Kako zasto?! Iz pristojnosti, bre. Kad je, g. Tosicu, bila Kosovska bitka?

- Znam kad je bila.

- Znam da znas, ali reci da svi cujemo.

- 1389. godine.

- Dobro, A kad je Sulejman Velicanstveni zauzeo Beograd?

- 1521. godine.

- Odlicno, g. Tosicu. A kad su Turci dosli pod Bec?

- 1683. godine.

- Sjajno. I?

- Sta i?

- Kako sta i, pa je li tebi jasno? Koliko je Turcima trebalo da od Kosova polja dodju pred zidine Beca?

- Dosta.

- Koliko dosta?

- Preko dvesta godina.

- Ti si, g. Tosicu, bankarski sluzbenik i moras biti odgovoran i precizan. To sam ti vec na samom pocetku rekao. Turcima je, dakle, trebalo, rodjace, tacno 294 godine.

- Pa sta?

- Kako pa sta? Koliko ima od Kosova polja do Beca?

- Ne znam.

- Otprilike. Ne moramo u kilometar da racunamo.

- Ne znam, covece.

- Da li ima 10.000 km?

- Ma ne, nema.

- Nego?

- Ima preko 1.500 km.

- Recimo da ima 2.000 km, moze?

- Nema, ali moze.

- Dobro. E, vidis prijatelju, kad podelis 2.000 km sa 294 godine, dobijes da su Turci, da bi dosli pod Bec, godisnje prelazili 6.803 metra. Je li tako?

- Jeste.

- Dobro. To je godisnja kilometraza. Ako ovaj broj podelimo sa 365 dana u godini, dobijemo priblizno 18.9 metara dnevno.

G. Obrad Drenovac se stade smejati, brisuci maramicom uplakane oci.

- Sefe, molim Vas, Vi ste jedan otmen gospodin, nemojte da mi se smejete. Evo, to su brojke. Vi ste racunovodja bolji od mene, da li sam negde pogresio?

- Ne, niste - odgovori g. Obrad Drenovac i nastavi da trlja oci.

- Mogu li, sefe, da nastavim?

- Mozete, samo izvolite.

- Hvala. Dakle, gospodo, Turcima je trebalo da predju 18,9 metara dnevno kako bi stigli do Beca. Sjajno! Gospodo, morate priznati da za jednu ozbiljnu vojsku, opremljenu najboljom konjicom, nije strasno da prelazi dnevno 18,9 metara. Je li tako, sefe?

- Tako je - smejuci se odgovori visi kontrolor.

- Molim Vas, nemojte da se smejete. Ovo su brojke. Mi smo bankarski sluzbenici i priznajemo samo jezik brojki.

- G. Tigerman, prestani da karikiras istoriju, izvoli izvuci zakljucak - rece nervozno g. Tosic.

- Zakljucak je, gospodo, jasan. Ako je najjaca svetska sila, Turska Imperija, putovala od Kosova polja do zidina Beca 294 godine, prelazeci dnevno 18,9 metara, znaci, g. Tosicu, da se neko isprecio toj sili i ometao je u pobednickom kretanju. Znaci da je krv lila potocima i da je neko stradao. Je li tako?

- Tako je, gospodine - odgovori g. Tosic.

- Ovo su, gospodo, fakta. Odgovorno tvrdim da mi Srbi nemamo cega da se stidimo. Mi smo ostavljeni da nas Turcin kolje, dok je Evropa dozivljavala progres. Ako neko treba da se stidi, onda to nismo mi, to je onda samo Evropa.

- Slazem se - rece g. Obrad Drenovac, pakujuci polako predmete u sto.

- Zato, g. Tosicu, nikakve revolucionarne pobune, u kojoj jedni smenjuju druge, boreci se za nekakvu njihovu slobodu, nisu potrebne nasem narodu - rece g. Tigerman, zadovoljan sto je visi kontrolor potvrdio njegovu teoriju.

- A sta onda da radimo, g. Tigerman?

- Nista. Mi smo okupirani i ne treba nista da radimo. Neka se velike sile bore za novi svetski poredak. Mi cemo se, po okoncanju borbe, prikljuciti pobedniku.

- Podlo, g. Tigerman. Podlo i kukavicki.

- Nije, g. Tosicu, cini ti se. Samo je mudro. Mi smo mali i sklanjamo se, cuvajuci glavu, dok se veliki ne dogovore.

- I kad se dogovore, onda cemo da se prikljucimo pobedniku.

- Da.

- Sramno, g. Tigerman, srpski narod na to nikad nece pristati.

- Mora.

- Zasto?

- Zato sto ce, u protivnom, zavrsiti pod jednom sljivom, sanjajuci o svom nebeskom poreklu.

- Gluposti, dok je nama bratske Rusije, ne treba da brinemo - rece g. Tosic i ponosno podize glavu.

- Braca jesmo, g. Tosicu, ali nam novcanici nisu isti. Oni imaju svoj interes, a mi nas.

- G. Tigerman, do vraga, prestani sve da gledas kroz novcane transakcije.

- Moram, g. Tosicu, naucili ste me vi marksisti da drustvenu svest odredjuju proizvodni ekonomski odnosi.

Dakle, interesi. Rusi imaju svoje interese, a mi, Srbi, nase.

- Rusi su nasa braca i uvek su nam pomagali.

- Vise su uzimali iz naseg novcanika, nego sto su u njega stavljali. Saldo je negativan - za nas, naravno.

- Oni ce, g. Tigerman, jedini slomiti ovu zahuktalu fasisticku posast. Slomili su Napoleona, slomice i Hitlera.

- To je njihov problem.

- Nije njihov nego svih nas. Kada slome fasisticku Nemacku, donece slobodu ostalim evropskim narodima.

- Kakvu, bre, slobodu? - upita g. Tigerman.

- Slobodu svakom coveku da moze da zivi od svog postenog rada. Skinuce vekovne okove i, napokon, stvoriti humano drustvo, bez eksploatacije coveka od strane drugog coveka.

- G. Tosicu, izvini, da te pitam nesto. Koliko je ljudi od Oktobarske revolucije do danas napustilo sovjetsku Rusiju?

- Otkud ja znam...

- Da li je mnogo ljudi napustilo?

- Jeste, mnogo, ali ne znam broj.

- Dobro. A koliko je, g. Tosicu, u istom tom periodu ljudi uslo u sovjetsku Rusiju?

- Ne znam.

- Je li mnogo ljudi uslo?

- Nije.

- Je li malo?

- Jeste, verovatno.

- Dobro. Znas li ti, g. Tosicu, nekoga ko je otisao sam ili sa svojom porodicom da zivi u sovjetsku Rusiju.

- Ne znam.

- Ne znam ni ja. A znate li Vi, mozda, g. sefe? - upita g. Tigerman.

- Ne znam nikoga - smejuci se odgovori visi kontrolor.

- A ti, g. Mrvicu, znas li ti nekoga?

- Pa, ovaj, kako da kazem, ovaj, ne, ne znam - zbuni se g. Mrvic iznenadnim pitanjem.

- Eto, g. Tosicu, vidite, nikoga ne znamo. Ako iskljucimo diplomate i poslovne ljude, koji zbog interesa, privremeno zive u sovjetskoj Rusiji, ostali ljudi tamo ne idu.

- Sta hocete da kazete, g. Tigerman?

- Hocu da kazem sledece: ako je izlaz para iz firme veci od ulaza, odnosno ako ulaza nema, onda ce ta firma brzo bankrotirati.

- Pobogu, g. Tigerman, kakva su to glupa poredjenja?

- Nisu glupa. To su fakta. Ako drzavu vise napustaju ljudi, nego sto u nju dolaze, onda znaci da u toj drzavi nesto ne valja. Da je nesto trulo. I da ljudi stoga iz nje beze.

- Ljudi ne beze, oni odlaze gde je bolje. Rusija je u razvoju i ne moze preko noci stici i prestici kapitalisticke zemlje.

- Tako je, g. Tosicu. Ljudi odlaze gde je bolje. Kako onda mozemo ocekivati od drzave, iz koje njeni gradjani beze, da ona donese slobodu ostalim porobljenim narodima? Ako bi takva drzava, kojim slucajem, i pobedila, nastavljajuci dosadasnje osvajanje slobode, postavilo bi se pitanje gde ce onda drugi ljudi da beze, g. Tosicu? Gde? U koje zemlje?

G. Tosic nervozno poce da lomi prste. Bese uzbudjen i htede tom krupnom nedicevskom pijancu, pedantnom i logicnom, da slomi taj veliki siljati proracunati nos.

- Nemoj da se nerviras, g. Tosicu - nasmeja se g. Tigerman i pakosno mrdnu nosem. - Problem je velik. Svetski. Tesko resiv. Je li tako, sefe?

- Tako je, g. Tigerman - odgovori visi kontrolor.

- Znaci, gospodo, od te svetske revolucije nema nista. Zato sto ljudi, ako bi ona pobedila, nemaju gde da pobegnu!