Portret patrijarha Pavla

Pismo nedavno upuceno albanskim studentima i svojevrsni dokumenat za razumevanje kako njegove licnosti, tako i odnosa na relaciji drzava i Crkva. Prvi put se - ex cathedra - srpski patrijarh obratio licno, izvan Sinoda i Sabora; on je osudio nasilje i teror nad Albancima na Kosovu i prvi put ukazao da je, uz ideolosko jednoumlje, zlo i u “nacionalnom jednoumlju"

Pise: Mirko Djordjevic

U jednoj prilici, u razgovoru za Glas Amerike oktobra 1992. patrijarh Pavle je kazao da “niko ne moze da bira vreme u kojem ce da se rodi, niti da bira okolnosti i prilike u kojima ce ziveti". Od tada pa do danas, stari patrijarh to cesto ponavlja, i po svemu sudeci ne slucajno. Ni on, cetrdeset i cetvrti patrijarh na prestolu sv. Save nije mogao to da bira - njegovo se istorijsko vreme bezmalo sasvim poklopilo sa decenijom balkanskog cezarizma koji personifikuje S. Milosevic i na burnim ratnim godinama na balkanskom prostoru. Prilikom izbora i ustolicenja, prvi put nije bilo - barem u javnosti nema pomena u tom smislu - neke senke, onakve kakva je pratila patrijarhe Vikentija i Germana, koje je UDBA manipulisala po svojoj volji; prvi put u istoriji nase Crkve primenjeno je “apostolsko pravilo" i izabran je za patrijarha covek nesumnjive harizme i primernoga hriscanskoga drzanja; njegov asketizam nije legenda, iako je dlucno odbacivao “priliku" koju su mu nudili ostrasceni nacionalisti - i crkveni i laicki - da bude proglasen za “zivoga sveca" upravo ovih godina koje su i za narod i za samog patrijarha bile godine iskusenja kakva Tvorac cesto ne salje. Kada u ovoj prilici valja ponuditi makar nekoliko skica za njegov portret nije jednostavno izabrati ono najbitnije. U javni njegov rad, u njegovu ulogu na politickoj sceni nije tesko uci, ali u ono najdublje, licno, monasko i uvek iskusenicko nije lako ni zaviriti - sam patrijarh, osim u retkim prilikama, sebe i svoje intimno iskustvo ne namece jer ima tajni koje nisu za svake usi. U birnim i ratnim vremenima za licno mnogo vremena ni imao nije - raspao se na globalnom planu model “ruskog komunizma" - a to je bezmalo citav prostor pravoslavnoga Istoka - raspala se drzava, u tom raspadu SPC je izgubila veliki broj eparhija pa je jedna gorka zetva takvih plodova, dosudjena patrijarhu Pavlu, zaista veliko breme za njegove poodmakle godine. Osim toga - o tome se odavno i ne cuti - SPC se nije najbolje snasla u ratnim prilikama, u njoj su se probudile i one snage koje su uvek i bile spremne da zaigraju na politicku kartu; kada su zemljom bili krenuli opasni valovi populistickih, i politickih mitinga - na kojima je Milosevic i dosao do vlasti - niko, ili skoro niko, u nasoj Crkvi slutio nije da ce se otvoriti jos jedna stranica tradicionalne sprege izmedju “trona i oltara" koja nam je deo tradicije; kada je sama SPC u znak duhovnog budjenja zapocela sa otkopavanjem jama i nosenjem mostiju kneza Lazara, malo je ko u SPC shvatao da ce, samo malo vremena iza toga, istom marsrutom krenuti i famozna JNA na svom krvavom putu dovrsenja rasturanja drzave. Molbe i molitve starog patrijarha su bile iskrene, usrdne ali se ni on ni SPC nije snalazila u tim okolnostima; sprega se - izmedju drzave i Crkve - izrazila u poklapanju crkvenoga nacionalizma ili “filetizma" sa nacionalizmom Miloseviceve kamarile koja je u njemu nasla zamenu za nestalu komunisticku ideologiju.

Kako su dogadjaji odmicali tako su se sve manje snalazili i SPC i stari patrijarh - on je samo dao blanko- potpis Milosevicu da moze zastupati sve Srbe u svim prilikama, Sinod mu je takav potpis nesto kasnije oduzeo na ponizavajuci nacin; vladike pa i citave grupe u Crkvi su imale svoje “grupe za pritisak", trazena je ostavka patrijarha Pavla na dramatican nacin - bukvalno su mi i podnosili ostavku - pa se patrijarh i sam sve vise priklanjao struji koja je u ratu videla priliku da se svi “nadjemo pod istim drzavnim krovom" od Hrvatske do Bosne i svih krajeva u kojima Srba ima, sa “kraljem domacinom na celu"; od burne 1993. pa do 1995. Sinod je, a u brojnim prilikama i Sabor, izdavao saopstenja i upucivao apele koji su bili, blago receno, skandalozni; u njima se Karadzic uzimao kao primer uzornog hriscanskog vladara, a general Mladic kao ratnik kojem se pevaju himne. Niko u SPC nije hteo da digne glas - slab je bio i patrijarhov glas - povodom uzasa hiljadudnevnog ubijanja Sarajeva, masakra u Srebrnici i razorenja drevne Foce koja preimenovana u Srbinje, gde su na zgaristu tudje bogomolje nicali pravoslavni hramovi. Za sve to vreme rezim je zaista vesto manipulisao Crkvom - sastajala se gospodja Markovic i sa samim ruskim patrijarhom, i sa nasim, u nekakvom “posredovanju" koje nista dobrog - kao sto znamo - donelo nije. I godinama, jedno isto - kosovski se cvor sve vise zaplitao - a zamrsili su uz rezim i neki ljudi iz Crkve - i stigao je do tacke kada se resenje nikako ne vidi. Sve vreme je patrijarh bio oslonjen na istoriju, i sve se manje snalazio u aktuelnim zbivanjima; burna vremena, sa svojim tragicnim obrtima, su sve vise nadrastala ovog velikog duhovnika i iskrenog molitvenika i ta se nota gorcine jasno prepoznaje u njegovim brojnim istupanjima. Niko nije umeo da vidi - pa ni sam stari patrijarh - da cemo na kraju drame mi biti najveci gubitnici, da ce sama SPC izgubiti ono sto je bilo vekovima sticano. Na izazove novoga vremana, i novog politickog realnog stanja, patrijarh je odgovarao pozivanjem na sjaj Nemanjica u cijoj je drzavi “ sve sveto i cestito bilo" - za sta istorijskih dokaza nema - upucivanjem na Zakonik cara Dusana koji novom svetu ne moze biti uzor - on nije samo izraz feudalnog prava vec cuva u sebi i relikte varvarskoga prava. Pod bremenom istorije, kao zarobljenici proslosti, mi smo ostajali gluvi za ono sto se u svetu menja.

U spletu tih zbivanja i valja traziti uzroke uspeha i neuspeha sveg onog sto obelezava godine patrijarha Pavla.

Uloga SPC u tom periodu jos nije valjano osvetljena, a ono sto se govori u znaku je stereotipa; nije SPC nijednim svojim apelom zagovarala rat, jos manje je to cinio sam patrijarh Pavle, ali ni ona ni on nisu znali da obuzdaju one snage - i u episkopatu i sire - koje su svoj im neodmerenim izjavama i jos neodmerenijim postupcima realno podsticali na zlo i nasilje; vladike koje su sokolile jednog Karadzica da izdrzi u svom protivljenju svetu, svakako nisu ispisale lepe stranice u istoriji nase Crkve. U jednoj prilici - za portret patrijarha to nije nebitno - sam je patrijarh Pavle kazao da nikada nece pristati na nekakvu “veliku Srbiju ako to treba da se ostvari zlocinom", ali ga u tom skoro niko u SPC - barem ne javno - podrzao nije.

Buduci biograf patrijarha Pavla, kao i onaj ko se bude prihvatio posla da prikaze njegov celovitiji portret, ce ipak pogresiti ako bude gledao samo njegove slabosti i neuspehe odnosno, ako bude zanemario njegova iskrena nastojanja da se stanje popravi. Jer cudljiva boginja Klio se poigrava sa svima, pa i sa patrijarsima. Protiv ideoloskog i nacionalnog jednoumlja

Prvi medju jednakima u saboru srpskih arhijereja, covek bogatog zivotnog iskustva - jedno vreme je radio i kao gradjevinski radnik - poznati liturgicar, smireni i iskreni propovednik jevandjelja, stari patrijarh je - pomenuli smo - covek koji se kloni javne licne ispovesti. Stoga je mozda i njegovo pismo nedavno upuceno albanskim studentima - uz ono sto vec komentarisu politicari - i svojevrsni dokumenat za razumevanje kako njegove licnosti, tako i odnosa na relaciji drzava i Crkva. U njemu se odslikavaju sve vrline i sve slabosti koje nas i zanimaju kada se bavimo analizom njegove javne, posebno politicke, uloge. Prvi put se - to je inace retko jer on po funkciji govori ex cathedra - srpski patrijarh obratio licno, izvan Sinoda i Sabora i to u ulozi politickog posrednika; on je osudio nasilje i teror koji se godinama sprovode nad Albancima na Kosovu, sto nije mali dogadjaj u SPC, i prvi put - to je druga novina - je ukazao da je, uz ideolosko jednoumlje, zlo i u “nacionalnom jednoumlju". Patrijarh govori i kao svedok i kao saucesnik u svemu sto se zbivalo i jasno povlaci razliku izmedju drzave i rezima, onu razliku o kojoj SPC pa ni on sam tokom poslednje decenije nisu mnogo vodili racuna. U kriznim momentima, kada se sukobljavala sa Milosevicevim rezimom, SPC je ipak tom rezimu omogucavala da politicki prezivi - cak i u slucajevima kada bi slom tog rezima sigurno mogao doneti dobro izolovanoj Srbiji pa i SPC. Istina, i dalje se nastavlja podrska totalitarnom rezimu Karadzica i njegove ratoborne vrhuske, pa i sam patrijarh stavlja potpis ispod apela koji - po ko zna koji put - tog istog Karadzica, kao nekada Milosevica, vidi kao “olicenje duha srpskoga naroda"; time se patrijarh na neki nacin, iako sa kobnim zakasnjenjem, suprotstavlja militantnom krilu jerahije, te posebno eparhijskoga svestenstva ciju podrsku ovo njegovo pismo - to je skoro izvesno - svakako nece imati, kao sto nece imati podrsku ni onog dela famozne “srpske inteligencije" memorandumski zadojene, te vrlih nam spisatelja iz UKS. Ipak, stari patrijarh je prihvatio jos jedno iskusenje - spreman je da zapocne jednu gorku politicku zetvu onog zlog semena koje su mnogi sejali, a dobrim delom i ljudi iz krugova jerarhije kojoj ovaj veliki duhovnik stoji na celu. Da je takvih “licnih" inicijativa, takvih hrabrih nastojanja, ranije cesce bivalo, drugacija bi bila svaka skica za portret ovog molitvenika na zickom prestolu srpskih pravoslavnih svestenika.

Pritisci kojima je patrijarh izlozen nisu mali, ali nisu u celini poznati javnosti.

S jedne strane ga pritiska militantno krilo jerarhije, podsticano pre velikim revnovanjem jednog dela nasega monastva, ispolitizovano parhojsko svestenstvo, a s ddruge, rezim koji trazi ideolosku “uslugu" ali u tom krugu je i rafinirani sistem manipulacija kojima se sluze politicke partije sa javne scene; sam je patrijarh svestan toga, ali mu nedostaje upravo ovakva licna inicijativa, za koju kanonski gledano ipak u odlucnim momentima mora biti prostora. Apel albanskim studentima je dosao kasno, vidljivijih efekata naravno, nece biti ali se ovakva inicijativa nikako ne bi smela zanemariti. Ako se SPC, pored toga sto je i formalno zakonski odvojena od drzave, od te totalitarne drzave i dovoljno odmakne, ako se distancira od rezima - o cemu naznaka u najnovijim istupima patrijarha Palva ima - onda nije kasno da se SPC suoci sa onim ispitom savesti koji je neminovno ceka u svakom vrednovanju njene javne, politicke uloge tokom ove ruzne Miloseviceve decenije u kojoj nije bila samo svedok vec i saucesnik.

Sva je prilika da ce stari patrijarh Pavle imati jos mnogo da kaze i da licnim stavom i posvedoci.

Ako je starom patrijarhu Pavlu sudjeno da brod nase Crkve uvede u nemirne vode trecega milenijuma - a nase ga molitve u tome prate - jos sada je jasno mnogo toga sto je vezano za ulogu SPC pa i njegovu licno. Jos sada je jasno da SPC nije spremna za otvaranje izazovima novog vremena, kao i to da stari patrijarh mnogo odlucnosti ne poseduje. Jos se cak i uz Uskrs cuju oni koji govore o “poganim Jevrejima", jos su snazne struje koje ne mogu da zamisle Crkvu izvan politike, podalje od nekog spasonosnog “nacionalnog programa" koji je, po pravilu, nacionalisticki program koji nas je sa susedima - pa i sa svetom - grdno zavadio. “Smatraju me - kaze patrijarh Pavle na jednom mestu - verujem za neodlucnog". Neodlucnost nije vrlina patrijarha - svakako. Malo dalje, u jednomslicnom obracanju on poblize objasnjava taj svoj nedostatak - “Kada treba da se donese kakva krupna odluka, priklanjam se uglavnom i to onoj koja i meni najteze pada". Sada, kada nastupa licno, ima nade u smislu nekih zaokreta, ali ta nada nije sasvim jasna. No, hriscani vec time sto su to, ne pristaju na krizu nade, cak i u okviru najtezih politickih kriza i nevolja. Jos nije nastalo vreme otvaranja prema novim horizontima, jos smo u raljama jedne mrtve proslosti, pa se rec demokratija i ljudska prava jos ne cuju u nasoj Crkvi, a moderna demokratija nije - to je odavno znano - tekovina tek francuske revolucije, njeni su koreni u jevandjelju koje je i objavilo slobodnu licnost coveka i gradjanina koji su u njemu kao bliznji. Jos smo daleko od istinskog pokajanja, tesko je zamisliti pokajanje koje nas ceka - pa i SPC i njenoga prvosvestenika - zbog razbojnickog komadanja nesrecne Bosne, ali i to jednom uslediti mora. Patrijarh Pavle najcesce govori upravo o pokajanju i prastanju, iako jos i sam nema snage da sagleda sve dimenzije pokajanja.

Drugim recima, doci ce do razumnijeg promisljanja svega pa i najnovije istorije SPC i uloge njenoga duhovnoga predvodnika.

Patrijarh Pavle je covek dijaloga, njegova je velika vrlina u tom sto ume da slusa sagovornika, iako se u politici ne snalazi o cemu je ne jednom i sam iznosio priznanja; on ne poseduje diplomatsku vestinu svoga prethodnika patrijarha Germana, nema ni smisla za savremenije tokove moderne teoloske misli, sa njenim “pluralistickim" akcentima, ali poseduje molitveni dar sagovornika koji pregovara sve dok se obostrano ne pronadje moguca saglasnost; ako se ne snalazi dobrona politickoj sceni - sam priznaje svoj kolebljivi stav - on je uvek okrenut coveku i uvek spreman na dijalog. To nisu male vrline. One bi mogle biti zaloga jednog otvaranja u smeru pronalazenja novog lica pravoslavne crkve.

Skica za portret - ni kao skica - jos nije dovrsena jer je stari patrijarh Pavle svakodnevno aktivan, i u trudu i u molitvi.