Dogadjanje naroda i narodna dusa

Tamo gde prestaju ideje racionalizma, pocinju ideje masa i njihovih neprikosnovenih lidera

Pise: Zarko Korac

Nema nikakve sumnje da je jedna od najosnovnijih covekovih potreba, potreba za pripadnoscu grupi. Covek se radja medju ljudima, medju njima raste i razvija se, i njegov zivot je nezamisliv bez osecanja vezanosti za odredjene skupine ljudi. Ova covekova osobina posluzila je nekima za objasnjenje nacionalne vezanosti i razlicitih oblika ponasanja koja iz toga slede. Nacija se u tom smislu kod njih pojavljuje kao prirodna i osnovna grupa kojoj se nuzno mora pripadati. Time se objasnjava i inace neobicna cinjenica da se ljudi veoma razlicitog obrazovanja i stavova, jednako iracionalno vezuju za svoju naciju. Ali time neki zele da kazu da nedostatak ove snazne i uglavnom iracionalne identifikacije sa nacijom predstavlja nesto atipicno, ili cak patolosko. Kao da je nebiti snazno vezan za naciju anomalija. U nasoj sredini, poslednjih desetak godina, ovo je veoma cest stav, koji coveka vidi samo kao pripadnika grupe, ali ne i kao pojedinca. Ako bismo cinicno i po ugledu na Orvela to lapidarno iskazali, to bi se svelo na stav: “biti u grupi je dobro, biti van nje je lose"!

Ovakvo razmisljanje u nasim uslovima snazno je instrumentalizovano u vidu “dogadjanja naroda" i “mitinga istine", koji ne samo snagom svojih politickih poruka vec i emocionalnom i psiholoskom podlogom, treba da svedoce da je progovorila “narodna dusa" o svojim sustinskim potrebama. Tako se nas politicki govor pokazuje kao mesavina shvatanja o gregarnom motivu i narodnoj dusi, koji nas na pragu treceg milenijuma, vracaju na pogresne i vec zaboravljene rasprave o odnosu pojedinca i grupe.

Kada su Lazarus i Stajntal 1860. godine osnovali casopis za psihologiju naroda, oni su u osnovi Hegelov pojam o “svetskom duhu" (WELTGEIST) preveli u “narodnu dusu" (VOLKSSEELE), koja se kao istorijska konstanta odrzava kroz razlicite istorijske etape, da bi izrazila poseban karakter jednog naroda; ono po cemu je on razlicit od drugih naroda. Stotinak godina kasnije, u Srbiji su se javili nastavljaci ove ideje, koji su govorom o “nebeskoj misiji", “kosovskom zavetu" i “bozjem narodu", pokusali da nam prikazu “dusu" srpskog naroda. Ovakvi “teoreticari" samo su demonstrirali koliko duboko odbacuju ideje moderne epohe i gradjanskog univerzalizma i racionalizma, koji naravno ljudsku kulturu vidi evolucionisticki. Vec je Vilhem Vunt pocetkonm veka odbacio ovakva supstancionalisticka shvatanja narodne duse, smatrajuci ispravno da nema kolektivne, vec samo individualne psihe. Ali u nasim uslovima, ovo romanticarsko-konzervativno shvatanje psihologije naroda, sluzilo je odbacivanju pojma individualnih prava i posebnosti svakog coveka; sve je bilo podredjeno “misiji narodne duse", koja se podigla “iz pepela" da bi osvetila istorijske “nepravde".

Time se naravno odbacuju i same ideje Francuske revolucije i vraca se u mitsko vreme masa koje prozima ista dusa, a ne individua koji dele slicne ili istovetne ciljeve i vrednosti, i to privremeno. Ako i ostavimo po strani pitanje koliko je ova “pobuna masa" u stvari rezultat veste manipulacije, posebno medijske, ostaje cinjenica da je nase “dogadjanje naroda" bilo usmereno protiv prava pojedinaca da racionalno osmisljava svoju sudbinu. Upravo zato radi se o povratku u pretpoliticko vreme, u kome nema konkurencije razlicitih politickih programa, vec samo politike koja izrazava narodnu dusu. Glavni akteri postaju vodja koji kratko i krajnje pojednostavljeno izrazava politicke ciljeve, i narod, sveden na masu koja to sledi. Ako prihvatimo Mek Dugala i njegovo shvatanje o gregarnom motivu, onda je za masu prikladniji naziv krdo!

Oni koji vole da gledaju mase, a ne pojedince, i kretanje masa, a ne racionalnu artikulaciju individualnih interesa, ljude cinicno posmatraju kao pripadnike krda. Tamo gde prestaju ideje racionalizma, pocinju ideje masa i njihovih neprikosnovenih lidera.

Naravno, preostaju nam mnoga teska pitanja; a pre svega: zbog cega dolazi do ovakve istorijske regresije kod jednog naroda i kako to prestaje? Jos mnogo godina trebace nam da jasnije odgovorimo na to pitanje, boreci se protiv stanja u kome su individualna prava, koja su osnova gradjanskog drustva, podredjena mitskim interesima masa. U toj borbi treba se podsetiti Dzona Stjuarta Mila koji je u svom eseju “O slobodi" rekao: “Vrednost drzave, na duzi rok je istovetna vrednost individua koje je cine". Tamo gde nema samosvesnog pojedinca i tamo gde drzavu cini obezglavljena masa, prozeta iracionalnim emocijama mrznje i osvetoljubivosti, drzava nema veliku vrednost. Pobuna masa prestace tek kada pocne “pobuna individua", a tada ce i sama ideja narodne duse biti smesna i prazna, onako kako je za drustva koja ne zive u proslosti vec u modernom dobu.