Izmedju populizma i demokratije

Koliko smo daleko od slobodne zajednice slobodnih gradjana, o tome svedoce ne samo nacionalne tvorevine nastale kroz ratno razaranje nekadasnje zajednicke drzave, nego i stari i novi oblici nacionalnog populizma, sada narocito u Crnoj Gori i na Kosovu

Pise: Nebojsa Popov

Svaka slicnost (ni)je slucajna

O narodu se govori u razlicitim prilikama. U stabilnim drustvima i demokratskim drzavama, narod se pominje povremeno, prilikom periodicne, izborne smene vlasti. Kada takva drustva i drzave zapadnu u krizu, i tamo narod dospeva u srediste javne paznje, cak nastaju populisticki pokreti koji traze izlaz iz krize, i nalaze ga, ili obnovom i prosirenjem demokratije, ili zavodjenjem diktature (fasisticke ili nacisticke, na primer).

U nas se o narodu u poslednjih desetak godina bezmalo neprekidno govori. Strasti su pri tome uzavrele. Kipe u svim pravcima. O narodu se govori kao o nepravednoj zrtvi i pravednom osvetniku; izvoru straha ali i nade; predmetu obozavanja ali i demonizacije; osloncu spasa ali i leglu uzasa. Krajnosti se stapaju u nepomicne gromade. Za jedne je narod “bog i batina", a za druge samo - batina. Usred meteza tesko je razaznati sta je sta i ko je ko, namecu se krajnosti apsolutnog dobra ili zla, “prijatelja" i “neprijatelja" naroda.

Razlike nisu nedokucive

Za prelomni trenutak nastajanja srpskog populizma uzima se, obicno, nastup Slobodana Milosevica u Kosovu Polju aprila 1987. godine, kada je okupljenom narodu rekao “Niko ne sme da vas bije". Tako je, zaista, poceo vrtoglavi uspon novoga Vozda (ili novoga Tita, kako ga je vec ko dozivljavao i nazivao), i to na talasu sve snaznijeg populizma koji ce svoje vrhunce doziveti na Uscu i Gazimestanu (1989), gde je zapretio i upotrebom oruzja u predstojecim dogadjajima. Tako je i bilo, proradilo je oruzje kroz dugi rat (ili ratove) iz kojeg se trajan izlaz jos nije nasao. Izvesno je da je Milosevic dao pecat glavnom obliku srpskog populizma i da sva paznja posmatraca prati njegov put ka neogranicenoj vlasti, potvrdjivanoj i na brojnim izborima proteklih deset godina.

Izvesna stvari se, medjutim, previdjaju. Rec je, pre svega, o batini. U cijim je ona bila rukama i po kome je udarala pre no sto se oglasio novi Vodja? Udarala je po ucesnicima skupova i kolona Srba koji su protestovali zbog “etnickog ciscenja" Kosova a nalazila se u rukama istih aparata vlasti iz kojih je i Vozd potekao i na ciji je vrh dospeo. Protestne skupove i kolone u kojima je sredisnja figura seljak Boza Maksimovic prate kordoni policije i nasilno rasturanje. Kada im se, pak, na celu pojavio penzionisani general policije Mico Sparavalo, kordoni se razmicu i raste masovna podrska. Ucesnici prvih skupova i kolona vise su se zalili na nepravde prema gradjanima i trazili razgovore sa vlastima, dok se drugi pozivaju na “svetu zemlju" i traze smenu vlasti. S prvima se otvarala sansa demokratske promene; drugi ubrzavaju nacionalnu revoluciju.

Razlika je, dakle, ocigledna i ne bas nevazna.

I prvi “okrugli stolovi" o Kosovu (Mostar, Pristina i Beograd, 1990) ustanovili su da je sustina “kosovskog cvora" reprodukovanje sistema dominacije, tako sto se “batina", u zavisnosti od “ratne srece", premesta iz ruku jedne u ruke druge “nacionalne elite", mimo i protiv demokratije. Ali, i to glediste je ili zaboravljeno ili, pre ce biti, zagluseno propagandnom halabukom svih nacionalizama.

Za spoj batine s bogom u populistickoj jednacini, medjutim, nije bila dovoljna moc novoga Vozda i sveukupne aparature “starog rezima". Tom spoju, u stvari, posvecenju batine i prizemljenju Boga, manje je pripomogao vlastodrzacki pragmatizam od tradicionalnog i novog nacionalizma. Ideje i inicijative o primatu gradjanskih prava i sloboda i demokratskih promena, a time i afirmaciji naroda kao politicke a ne bioloske zajednice, potiskivane su i razarane od strane crkvenih velikodostojnika, poglavara nacionalnih institucija (od SANU i Univerziteta, preko raznih udruzenja, do “Politike" i “Crvene zvezde"). I nastajuce politicke stranke nastupale su, obicno, kao narodni pokreti. Socijalni protesti radnika, protesti studenata i opozicioni mitinzi slivali su se u bujicu nacionalistickog populizma. (Na jednom od takvih mitinga, na Dan pobede nad fasizmom - 9. maja 1991. godine - govornici su se utrkivali u militantnosti, pa je cak i lider reformista Ivan Djuric svoj govor poceo sa “braco i sestre"). Tek s tom stihijom narod postaje “bog i batina", “nebeski narod" pribavlja “pravo" da “batinom" kazni sve “neprijatelje" i silom izbori svoj spas.

Tragedija i farsa

Nacionalisticku paradigmu populizma odrzavaju razliciti cinioci. Pre svega, ratovodje i ratni profiteri. Zatim najveci deo opozicije trazi personalne a ne i sistemske promene. Prilikom poslednjih izbora jasnije nego ranije se pokazalo da vodje SRS i SPO “nude" svoje varijante partijske drzave umesto sadasnje, kakvu grcevito brani sadasnja rezimska koalicija. A za sve tri varijante partijske drzave glasa najveci deo izaslih biraca. Najzad, znatan deo stanovnistva, iako je egzistencijalno itekako pogodjen nacionalnom politikom, uglavnom ostaje nemi posmatrac vlastitih nedaca. Izopsteni iz posvecene, “prirodne" nacionalne zajednice “krvi i tla", strahuju i od “vestacke", politicke zajednice, u ime “cistote od politike". Cak i kada se bune, ne idu dalje od vlastitog izuzimanja iz opste “bescasti", kao da dizu sebi spomenik za zivota, kakvog-takvog.

Pravi tragicari su oni koji svoj javni cin shvataju kao stvar slobodnog - licnog - izbora, uprkos krajnje skucenim solucijama. Takvih je bilo i u “starom rezimu", ali su ostali nevidljivi, ne samo zbog novih arivista, vec i zbog kuknjave “starih kadrova", za koje je smak sveta nastupio tek sa Osmom sednicom (pre toga je, toboze, sve bilo u redu!). I pre rusenja Berlinskog zida, oglasile su se, ovde, pristalice demokratskih promena, zalazuci se za resavanje sporova i sukoba, i nacionalnih, u novoizabranim parlamentima, ali su ih zaglusile ratne trube i dobosi. Rizikovali su da se svih godina rata suprotstavljaju politici mrznje i nasilja, ali jedva ih je neko cuo. Pojavili su se u znatnijem broju 1991, 1992. i 1996/97. na mitinzima opozicije i paralelnim skupovima omladine i studenata, ali su ubrzano nestajali s javne scene. Mitinzi i “setnje" tokom skoro stotinu dana u jesen-zimu 1996/97. razlikovali su se od svih ranijih mitinga, pre svega zbog razloga okupljanja - odbrana slobodno izrazene politicke volje gradjana na lokalnim izborima 17. novembra 1996 - a i po mastovitom i istrajnom javnom delovanju. Upecatljiv kontrast bio je “kontramiting" (24. decembra iste godine), sa svim relikvijama iz doba “dogadjanja naroda" i “antibirokratske revolucije". Vlast je, potpomognuta najjacim strankama “personalne" opozicije (SPO i SRS) ucinila sve da zatre taj pokret za demokratske promene. Tome su obilato pridoneli i mnogi mediji, ne samo rezimski, za koje je sve to bilo samo “medijski dogadjaj", senzacija za jednokratnu upotrebu. Mnogi od njih uzurbano su likovali zbog “kraha" koalicije “Zajedno", iako njeni glavni rezultati - nova lokalna vlast - i danas postoji u preko 30 opstina i gradova Srbije.

Farsicno je izgledalo ne samo pomenuti “kontramiting" u Beogradu, nego tako deluju i mitinzi crnogorskog predsednika Momira Bulatovica koji okuplja svoje pristalice na mitinge protiv novoizabranog predsednika, dojucerasnjeg najblizeg saradnika iz zajednicke (a odnedavno rascepljene) vladajuce partije, Mila Djukanovica. Na ovim mitinzima se ponavlja “ikonografija" i u Crnoj Gori ostvarene “antibirokratske revolucije", uz izvesne elemente preuzete od “setaca". Od potonjih preuzimaju proteste protiv kradje glasova, a od prvih pretnje onima koji, navodno, hoce da se otcepe, rade protiv srpskog naroda. (Milan Popovic je u januarskom broju “Republike" uverljivo pokazao da je rec o necem drugom, o sprecavanju demokratskih promena, i u Crnoj Gori, i u Srbiji, i u zajednickoj drzavi, Jugoslaviji).

Ovom prilikom isticem razliku izmedju tragedije i farse zbog toga sto sam u svom ogledu o srpskom populizmu, objavljenom maja 1993. u dodatku lista “Vreme", licnu slobodu izbora podrazumevao, bez odgovarajuceg naglasavanja njenog znacaja. A bas to je bitno za svaku ljudsku zajednicu, pa i narod ili naciju. Kada se iskljuci licni izbor, narod izgleda kao populisticko strasilo - “bog i batina" - a nacija nalikuje na zajednicu divljih gusaka ili pacova koji se, kako je to uverljivo pokazao Konrad Lorenc, nemilosrdno tamane oko zauzimanja teritorija kao “zivotnog prostora". Sasvim drugacije stvari stoje kada se narod shvati kao zajednica slobodnih gradjana, koju oni uvek iznova stvaraju kao “vestacku", politicku zajednicu. Koliko smo daleko od slobodne zajednice slobodnih gradjana, o tome svedoce ne samo nacionalne tvorevine nastale kroz ratno razaranje nekadasnje zajednicke drzave, nego i stari i novi oblici nacionalnog populizma, sada narocito u Crnoj Gori i na Kosovu. U tom znaku se i dalje neprestano govori o narodu. Bice zbog toga sto jos nije pronadjen valjani izlaz iz dugotrajne krize drustva i drzave na periferiji Evrope, niti iz pretecih odnosa nove dominacije kojom bi se zamenilo razdoblje “hladnoga rata". A ni izlaza nema bez temeljitijeg ispitivanja svih uzroka dugotrajne krize i svih posledica nasilnih obracuna, kao i raznih suprotstavljanja nasilju i razlicitih nastojanja ka demokratskom raspletu, ne samo ovdasnje krize.