Pismo iz Beograda

Mala mrznja

Pise: Gorcin Stojanovic

Potrosila se narodna strast za drzavom, ovom ili onom predjasnjom, tako mi se bar cini. Gde je nekad bila velika volja, sada je mala nostalgija. Sto bese veliki, herojski, himnicni orkestarski zamah - sada je cilik violine u malom ansamblu. Nista ne biva dvaput, shvatilo se, samo jednom se ljubi, pantha rei, etcetera. Ovo nisu dobro shvatili kosarkaski navijaci, otisli su da sacekaju goste iz susedne drzave da ih malo vredjaju, nista osobito, poneka psovka u ime prohujalih strasti, gosti ce ih razumeti, govore istim jezikom, pa neka malo cuju. Ali, docekala ih je policija i temeljno premlatila, onako svojski. To se kaze: brutalno. Zapravo, onako kako to uvek cini po ulicama ovog grada ili Pristine, svejedno. Isti su pokreti, ista energija, ista vrsta nasilnicke strasti, profesionalne strasti, takoreci. Jedan je zbunjeni navijac sirio ruke u neverici. Moglo je to znaciti da mu nije jasno kako ce da dobije batine zbog vredjanja druge nacije, i to one nacije koju se ovde vredja vec godinama, pa jos na Bozic. Cekajte ljudi, kao da je hteo reci, ali to su ovi od preko puta, njih se sme vredjati, njih se, dapace, mora vredjati, niste li me tako ucili, nije li najveca uvreda upotrebiti pezorativni naziv za taj narod, pa kad smo se onomad sibali sa specijalcima, vikasmo im bas to, a vi cete mene da mlatite sad, kad, moze biti po prvi put, imam priliku da tu uvredu primenim na originalne “njih". Taj navijac bese premlad da bi isao u Zagreb devedesetprve ili na Vukovar te jeseni. Jedinu priliku da se napsuje Hrvata uskratila mu je srpska policija. Tako je momak sirio ruke, a batine su pljustale.

Povesnu lekciju po kojoj se stvari ponavljaju, taj mladic bese savladao, ali mu to znanje nije pomoglo. Jer, naprosto: “Sustina istorije je njena neponovljivost" (Valeri). Konstantinovicevim recima: “Istorija, to je trazenje kraja istorije". A onu bedastocu o tragediji i farsi, ovde necete procitati, to je naprosto klise u ime kojeg se ovde i posvrsavao ovaj surovi posao cije posledice zivimo. Ne znam da li je momak shvatio nesto od ovoga stavljajuci obloge na svoje masnice. Pendrek koji ga je mlatio nije istorijska batina ciji je kontinuitet u prethodnoj drzavi, nista se tu ne da povezati. Pendreci su novi i uvozni, stari se behu pokazali losim u proslim godinama. Ostaci stare navijacke strasti olicene u pregnantnoj formuli navijacko/nacionskog misljenja: “ne volim ja toliko svoje, koliko mrzim njihove" - ti se ostaci gase ovih dana jednostavnim policijskim sredstvima. Poruka je tako belodana: valja mrzeti najblizeg do sebe, ne tamo neke apstraktne druge, njih ne poznajemo, oni nam, doduse, jesu slicni, ali nekako egzoticno slicni. A egzotika je fina stvar. Mrzeti, medjutim, treba komsiju, on je isto sto i ja, moj negativni odraz, moja njuska.

Potrosila se, rekoh li, narodna strast za drzavom, nacionom, verom. Kafane su pune na Badnje vece, onih pedesetak nesrecnika sa klupskim i drzavnim zastavama pred hotelom u koji stizu gosti iz susedne drzave sto nekad bese deo ove, policijska intervencija, mlako vredjanje sa tribina noc kasnije - nisu li to znaci potrosene strasti. Vreme je da se pronadje nova energija mrznje. Da bismo znali ko smo, moramo znati koga mrzimo. Tako se potvrdjuje nas identitet, tako se legitimisemo pred sobom samima, drugi nas se ionako ne ticu.

Posaljite nam vas komentar! Izbor vasih reagovanja i misljenja objavljujemo.
© 1997 Yurope & ,,Nasa Borba" / Sva prava zadrzana /