Londonski pogled na beogradsku maglu

Orbina izvan Srbije

Pamet se prosipa na sve strane, savetuje se i zamera, navodi hiljade slucajeva kako tamo (ovde) sve funkcionise, kako svako zna sta su mu prava a sta obaveze. Sta uopste nekome moze da znaci prica da nam je ovde, za skoro tri godine, struja nestala samo jednom, da nam je receno u cemu je kvar i navedeno vreme kada cemo struju dobiti. Stigla je dva minuta ranije. Odustajem. Samo, nije lako izvuci se iz orbite “globusa Srbije"

Pise: Slobodan Topovic

Petak, 2. januar

Jos jedan sucmurast dan. Dobra strana mu je sto je prvi od dva slobodna u ovoj nedelji. No, redovni jutarnji ritual ostaje isti: prva kafa, prve vesti s radija i brzo prelistavanje novina. S obzirom da se Britanija oporavlja od bozicnog i novogodisnjeg praznovanja, dominiraju ostrvske teme. Jos jedna ostavljena, tek rodjena beba; mladic koji je pod dejstvom ekstazija pao pod voz tri minuta po dolasku 1998. i ostao bez obe noge i dalje u teskom stanju; Severna Irska, nezadovoljni protestantski militanti i strah od novih incidenata. Po navici iz detinjstva, novine citam otpozadi. Nekada - zbog Paje, Mikija, Kremenka, sada - jer tako brze stizem do vesti iz sveta. O nama opet nista.

Namece mi se poredjenje sa proslom godinom u ovo vreme: demonstracije u Beogradu i Srbiji, akcije vlasti, reakcije medjunarodne zajednice; britanski listovi prosto su se utrkivali ko ce vise materijala, izvestaja, komentara, fotografija da objavi. Nekad bilo, sad se pripoveda.

Stigla je i posta, par cestitki od prijatelja i nesto reklama i sarenih obavestenja da ste eto bas vi usli u najuzi izbor za dobijanje novcane nagrade od sto, dvesta hiljada funti... samo jos da na adresu posiljaoca sarenog pisma posaljete nesto funti, prava sitnica, i resili ste sve svoje zivotne probleme. Sarena laza koja je valjda sastavni deo funkcionisanja ove zemlje, uostalom kao i cifra od 600.000 ljudi koji ce ovu zimu, sirom Britanije, provesti spavajuci na ulici, preziviljvajuci od socijalne pomoci i pomoci raznih humanitarnih organizacija. Njima ne stizu sarena pisma.

Tamara i ja ispijamo jos jednu kafu. Par telefonskih poziva, prilika da se sve najbolje pozeli dragima u Beogradu i Kotoru. Kratka setnja po Vimbldonu u kome zivimo traje koliko i tajm-aut izmedju dva pljuska.

Prve vecernje vesti pocinju udarnom storijom: britanski ministar unutrasnjih poslova je otac mladica koji je nedavno novinarima prodao marihuanu. Otac-ministar je odmah, cim je saznao o cemu se radi, uzeo sina za ruku i odveo ga u policiju. No, kako zakon zabranjuje da se objavljuje ime maloletnika protiv koga je pokrenut postupak, mediji nisu smeli da pomenu ni oca premda je ovaj smatrao kako nista ne treba sakrivati od javnosti. No, zakon je zakon. Kada su, medjutim, ime Dzeka Stroua objavili listovi u Skotskoj (njihovi advokati su procenili da ono sto vazi za Englesku ne mora obavezno da vazi i za njih), kada se naslo na Internetu i u stranim novinama koje se prodaju u Britaniji, sud je odlucio da zabrana vise nema smisla. Ministar je odrzao i konferenciju za novinare i rekao, mada je potresen i pogodjen, da je cela stvar izuzetno neprijatna ali da nece uticati na njegov stav prema drogama te da nema ni govora o eventualnoj legalizaciji marihuane; ostavku nece podnositi. Zakon je zakon i vazi za sve, a posebno za one koje je narod izabrao da upravljaju drzavom. Ministar Dzek Strou je toga svestan. Pravila igre moraju se postovati jer se i racuni moraju polagati. Ionako se sve, pre ili kasnije sazna, funkcija je javna makar to znacilo da da ta njena javnost vrlo cesto ume da narusi i privatnost porodicnog. Biraci, poreski obveznici, nisu konzervativcima, bez obzira na jaku funtu, snaznu privredu, smanjenu nezaposlenost zaboravili skandale, cinjenje usluga krupnom biznisu, prepotenciju i nadmenu uljuljkanost dugogodisnjom vlascu. U Britaniji se, istina, vozi pogresnom sranom, postoje posebne slavine za hladnu i toplu vodu, kuhinja mozda i nije neka. Ipak, Dzon Smit od malih nogu zna da je, bez obzira sta mislio o politicarima, on taj koji ih smenjuje s vlasti i dovodi na vlast. Kako im je bilo potrebno osamnaest godina da se vrate na vlast, laburisti to vrlo dobro znaju.

Subota 3. januar

Kisa obogacena udarima olujnog vetra. Ako vas nuzda ne tera, bolje ostanite kod kuce, porucuju sa radija. To i cinimo. Tamara na sebe uzima spremanje kuce. Na veceru nam dolazi Maja, nasa drugarica i komsinica iz kraja i moja koleginica iz makedonske redakcije. U London smo dosli otprilike u isto vreme i zajedno preturili preko glave trazenje stana, kupovinu namestaja, sve one lepe stvari koje dosljaci moraju da obave pre nego se definitivno skuce. Inace, godina nam je pocela gostima. Docekali smo je sa prijateljima iz Beograda koji su kroz London prosli na proputovanju za Tokio. A u nedelju stize nas drugar i moj nekadasnji kolega iz beogradske “devedesetdvojke" Vaske. Bas kako su mi i govorile kolege sa dugim londonskim stazom. Posle nekog vremena, rekli su, pozeleces ne da ti ides u Beograd, kuci, vec da ti prijatelji dolaze ovamo. Da im pokazes grad, da odete do paba, da do kasno u noc sedite i razgovarate. Ne zbog nostalgije. Ona prava, teska nostalgija koja izaziva skoro fizicki bol hrani se vremenom izbivanja od rodnog grada. Nedostaju nam prijatelji. Kratki boravci u Beogradu svode se na letece posete i prekratke susrete jer treba svakoga bar videti, a na kraju - niti su prijatelji zadovoljni niti smo mi srecni. Ipak, lazem. Jednom, po povratku s posla, na putu do stana uzasno jako sam pozeleo da u pola sedam ujutro (?) sedim na klupi u Tasmajdanskom parku, mom kraju, slusam gugutke i prve jutarnje tramvaje, zvona s crkve Svetog Marka i tisinu nedeljnog jutra u rodnom gradu koji se tek proteze i zevajuci se budi. Bas sam pozeleo. I proslo me je. Na srecu, jos uvek nisam u godinama u kojima se i u snu i na javi sanja Sunce rodnog kraja. Nazalost, kako to jednom rece moj kum Prota, nadmocnim glasom jugoslovenskog novinara oprljenog ratom, mirom i nasim aktuelnim trenutkom: ja, kume, dve i po godine duze od tebe zivim u Beogradu.

Nedelja 4. januar

Vremenska situacija danas je, i to sasvim zasluzeno, glavna ovdasnja tema. Zaslugu za to imaju orkanski vetrovi, najjaci od 1987. godine kada je pravi orkan opustosio dobar deo ovog ostrva. Lete krovovi i rusi se drvece, hiljade ljudi su, zbog pokidanih kablova, ostali bez struje, u saobracaju haos. Jednom mladom paru iz Kenta drvo je palo na kucu u koju su se upravo uselili. I dok tako vreme ostri zube o Britaniji, mi bistrimo politiku.

Sa vise od dva sata zakasnjenja stigao nam je nas beogradski gost, Vaske. sjajna prilika da se protresu sve one teme o kojima, inace, saznajemo iz druge ili trece ruke, sa drugih ili trecih stranica, sa drugih ili trecih ekrana. I jos jednom, vec vidjeno. Mi znatizeljni, spremni da gostu iznesemo nase vidjenje stvari u zemlji, bisere analitickog pristupa temi zavedenoj pod odrednicom aktuelna politicka situacija i moguci pravci razvoja. Gost, ocigledno, vise nego zamoren ne putem vec onim odakle je doputovao, lepo vaspitan, odgovara na nasa pitanja, pun razumevanja klima glavom dok ga upoznajemo s nasim pogledom sa distance poteza koje povlace Sloba, Vuk, Zoran; kosovske price i crnogorska zbivanja, sve ono sto se desava na relaciji Pale-Banjaluka. Rekoh, vec vidjeno. I drugi nasi prijatelji, koje put nanese u London, traze i mole za vreme kako bi se izvukli (moj je to utisak) iz opne, iz caure zatvorenog kruga Srbije, iz sveta okrenutog sebi i sebi dovoljnog; preokupiranog prezivljavanjem i planiranjem od danas do danas popodne (njihove reci).

Postajem svestan da cinim isto ono sto me je izuzetno nerviralo dok sam slusao price onih koji iz inostranstva dodju u Beograd. Pamet se prosipa na sve strane, savetuje se i zamera, navodi hiljade slucajeva kako tamo (ovde) sve funkcionise, kako svako zna sta su mu prava a sta obaveze. Sta uopste nekome moze da znaci prica da nam je ovde, za skoro tri godine, struja nestala samo jednom, da nam je receno u cemu je kvar i navedeno vreme kada cemo struju dobiti. Stigla je dva minuta ranije. Odustajem. Samo, nije lako izvuci se iz orbite “globusa Srbije" kako ga nazvase “Indeksovci".

Ponedeljak 5. januar.

Radni dan. Poskupeo je prevoz. Gradjani nezadovoljni, smatraju da kvalitet usluge ne opravdava vise cene; odgovor je da samo povecanjem cena gradski i prigradski prevoz u gradu u kome zivi skoro cela Jugoslavija moze da i dalje normalno funkcionise. Prevoz je, inace, jedna od stvari koje mi, i posle dve i po godine, sluze za pravljenje poredjenja. Bez obzira na guzvu, u voz niko ne ulazi dok prvo ne izadju svi koji tu silaze. Vozac je taj koji procenjuje da li je autobus pun (po londonskim kriterijumima pun autobus je po beogradskim, da kazem, dve trecine prazan) i kada to proceni zatvara vrata. Oni koji ostaju napolju, ne bune se, ne lupaju o vrata ili, ne daj Boze, potezu pistolj. U redu cekaju drugi.

Sistem daleko od savrsenog. Mana bezbroj. Ali i prednosti. Jedna od njih je da funkcionise. U vozu prelistavam “Vreme" i NIN ( poklon od Vasketa). Covek do mene baca pogled na novine koje citam i diskretno se trudi da dokuci ko sam sad pa ja. Posle nekog vremena dize ruke (jos jedan stranac) i okrece se predgradjima koja promicu.

Nasih (i bivsih i sadasnjih) ima dosta. Kao i vecina neengleza medjusobno pricaju glasno. No, ako cuju da jos neko govori isti jezik (jezike) skoro je sigurno da ce neko od njih zacutati. Kao i da na ovoj daljini preterana blizina moze da skodi ili naskodi. Uzgred anegdota gorkog ukusa: Kada sam se prijavljivao kod lokalnog lekara opste prakse, usledilo je i neminovno pitanje odakle sam. Odgovor je propracen pitanjem da li sam do tada, kao Srbin, imao nekih problema. Moje “zasto" ostalo je bez odgovora. Problema nisam imao. Nikakvih. A zahvaljujuci mom imenjaku, ovde niko nema problema da izgovori moje ime. Poznato je.

Utorak 6. januar

E-mailom stizu prve bozicne cestitke. Stizu od drugara i prijatelja iz detinjstva ili iz skole, koji vec godinama zive preko. Javljaju se i Beogradjani. Prelistavam vesti “92-ojke" na netu, stranice NASE i jos nekoliko beogradskih novina. Otvaram internu kladionicu. Hoce li i ove godine novi sef savezne drzave cestitati svojim sugradjanima koji slave praznik? Hoce li cestitku sa tog visokog mesta dobiti i oni koji, recimo, slave hanuku ili oni kojima je bajram? Koliko vidim to su ucinili vojska i JUL. To je ucinio i gospodin Vinko Puljic. Iz Sarajeva.

Cestitka je znak paznje, kulture i lepog vaspitanja. Obraduje one kojima je namenjena. Drago im je da je prime. I nista ne boli. Pade mi na pamet slika britanske kraljice koja je nedavno, tokom posete Pakistanu, obisla i jednu dzamiju. Usla je bosa, navukavsi prethodno muske teget sokne. Slika je osvanula na prvim stranicama svih listova. Da je izgledala smesno, izgledala je. Taj je utisak, medjutim, brzo nestao jer ju je slika predstavila ne kao kraljicu u soknama vec kao monarha koji postuje i uvazava druge vere i verovanja i samim tim ima puno pravo da i od drugih trazi da uvazavaju njega. Teofil Pancic iz “Vremena" napisao je jednom da nikada u zivotu nije toliko puta rekao “izvinite" i “hvala" kao tokom boravka u Londonu. Tokom tromesecnih protesta u Beogradu, kaze prica, ljudi nikada nisu bili tako ljubazni u medjusobnom ophodjenju. Umemo i mi to, samo kad hocemo. Cekam da vidim hoce li i ta cestitka ugledati svetlost dana. Rekao bi neko, preterujem, bavim se sitnicama. Ima toliko vaznijih stvari i krupnijih problema. Ne sumnjam. Ali bih ipak voleo da stigne.

Sreda 7. januar

Bozic. Telefon u ruke i cestitke idu za Beograd. Danas mi smena u BBC pocinje popodne a zavrsava sutra u mracnih i ranojutarnjih sest sati. To znaci da prepodne treba iskoristiti za obavljanje tusta i tma sitnih dnevnih poslova i poslica: produzenje ugovora o iznajmljivanju stana, urgiranje da majstor za elektroniku, koja vec danima stuca i na izdisaju je, nadje vremena i poseti nas, rezervacija karata za mjuzikl “Fantom u operi" (do sada neispunjeno davno dato obecanje “onoj koja se mora slusati", kako to s ljubavlju uvek kaze Horas Rampl u istoimenoj knjizi Dzona Mortimera), takticki prepad na samoposlugu, upraznjavanje prijatnih pola sata u prelistavanju knjiga u susednoj knjizari. Kod kuce ubrzano raspakivanje kupljenog.

Vec se spremam da krenem, jer mi do posla treba sat vremena, kad ono telefon. Sestra naseg drugara Zorana. U Londonu je i volela bi da se vidimo. Sjajno. Ljubomoran sam na Tamaru jer ce ona, dok sam ja na poslu, cavrljati sa goscom. Sto se gostiju tice, prebacili smo normu. Ponovo u vozu. Spic je daleko i vagon je poluprazan. Usputna stanica u Voksolu. Pogled mi se tu obavezno zaustavlja na modernoj visokoj zgradi. Svoj od mermera boje peska i zelenog stakla. Na krovu baterija antena. Na prvi pogled, obicna poslovna zgrada neke od vecih i uspesnijih kompanija. Samo sto se u ovom slucaju kompanija zove MI 6 ili u prevodu - britanska obavestajna sluzba. Jednom me je pored nje vozio stariji taksista. Kada sam na pitanje da li znam sta je u toj zgradi potvrdno odgovorio, usledila je tirada: Eto, na to trose pare umesto da grade bolnice ili skole. Ljudi u redu cekaju na operaciju, penzioneri zimi nemaju dovoljno para da plate grejanje, a oni zidaju ovakve zgrade za spijune. Gnevno je, secam se, nagazio na gas i prosisao pored kancelarije Dzejmsa Bonda. Jos jedno u nizu poredjenja i poklapanja. Da li je uopste u komsijskom dvoristu trava zaista zelenija? No, treba raditi. Duga je noc. Inace, bozicna cestitka nije stigla. Cujemo od nasih kolega iz zemlje da je predsednik navodno ljut sto je Crkva podrzala Djukanovica i sto je patrijarh uputio pismo albanskim studentima na Kosovu. Dakle, caru carevo a Bogu bozije. No comment.

Cetvrtak 8. januar.

Rano jutro.Tek sto je proslo 6. Taksista, krupan mladji covek plavo-ridje kose i bradice, koji me za racun BBC-ija vozi kuci, pita na engleskom odakle sam. Iz Srbije. A on na to, na cistom beogradskom: Hristos se rodi! Momak je iz Zarkova, vec je sest godina ovde, ozenjen Francuskinjom, uskoro se seli kod nje u Pariz. Hoce li mu tamo biti bolje, pitam. Nema razlike prijatelju, kaze. Stranac si ovde, stranac si tamo. Voznja od pola sata traje pet minuta; razgovor a o cemu bi drugom nego o politici, domacoj. Kaze da cesto ide za Jugu, da ga je razocarala opozicija, da je mislio bice nesto posle onog i onakvog 17. novembra, da nit’ kome vise veruje nit’ vise ima za koga da glasa. Ima, dodaje, prijatelja, starijeg coveka, Srbin, rojalista, u Engleskoj zivi godinama. E taj mu prijatelj kaze da kada bi glasao, glasao bi za socijaliste. Oni su isti i zna covek sta od njih sve moze da ocekuje i dobije. Ovi drugi cas ovako, cas onako, nit’ se teraju nit’se vode, il’ rade za policiju il’ rade za sebe, a za narod nikako. Boze, kazem sebi, kao da sam u Beogradu i kao da ce sada majstor da me istovari ne u Vimbldonu vec na Cvetnom trgu.

Delim svoje ranojutarnje iznenadjenje sa Tamarom koja se sprema za posao. Ona u firmu, ja u krevet. Kako danas radi duze, videcemo se tek kasno veceras. A stizu nam i prijatelji s pocetka ovog dnevnika. Radujem se. Sve ume da tako lako sklizne u rutinu. Ponekad sam sebi licim na voz koji ide na tri koloseka. Onim levim (ne “JUL is cool" vec engleskim) voze me zivot ili sudbina; drugim me guraju i vuku poreklo i ono sto jesam; trecim pokusavam da balansiram i odrzim ravnotezu izmedju ova dva suprotno naelektrisana pola. Ima dana kada se zapitam da li mi to uopste i polazi za rukom. Drzim se ipak one stare: Treba plivati. Jer cim se stane, ode sve niz vodu.

( Autor je novinar u redakciji programa na srpskom jeziku Svetske sluzbe BBC)

Posaljite nam vas komentar! Izbor vasih reagovanja i misljenja objavljujemo.
© 1997 Yurope & ,,Nasa Borba" / Sva prava zadrzana /