Slikar Nikola Dzafo o izlozbi “U kom grmu lezi zec"

Ne moze umetnost da bude bez politike i politika bez umetnosti. Kao sto zec ne moze bez vuka i vuk bez zeca. Oni zajedno cine sumu

Radovan Kupres

“U kom grmu lezi zec", pita se duhovito i cinicno slikar Nikola Dzafo svojom aktuelnom neobicnom izlozbom likovnih iskaza na papirnim kesama, kojima dominira motiv pomenute sicusne i plasljive, ali i hitre zivotinje. I posle pet godina ludacki upornog sagledavanja i “menjanja" takozvane drustvene stvarnosti kroz angazman u “LED ART-u", predvidja nam zeciju buducnost. Sto mozda i nije tako lose, s obzirom na to da smo, kako kaze, do sada bili ovce.

Ova Dzafova postavka najpre se nasla u Prodajnoj galeriji “Beograd" na Kosancicevom vencu, sto je likovni kriticar Jovan Despotovic okarakterisao kao nevidjeno namernu i svesnu nekomercijalnu izlozbu u jednom ranije izrazito komercijalnom prostoru. Sada su “zecevi" preseljeni u jedan prostor, za danasnje prilike, cudno opustene atmosfere, u “Radionicu za popravku grada" u Ulici Rige od Fere.

Da li su ovo iza nas bile godine zeca?

Tek dolaze godine zeca. Mi smo do sada bili u nekim iluzijama, verujuci, optimisti...Sledili smo nesto, kao ovce. Sada kada smo se “osvestili", cini mi se da najvise licimo na zeceve.

Radovi su izvedeni na papirnim kesama. Da li to ukazuje na nuznost opste reciklaze?

Pa, toliko se osiromasilo da se i nema na cemu ozbiljnijem raditi. Dovedeno je sve na pravu meru - ko smo, sta smo i odakle smo.

Dobro je dok ima sta da se reciklira?

Ima, ima ovde sta da se reciklira. Prvo bi trebalo politicare da recikliramo, pa celu kulturnu sredinu. Naravno, ono sto se srusilo da popravimo...Strasno je puno posla da bismo smeli da trosimo nove materijale. Ne treba da pravimo novo smece, nego ovo postojece, ogromno, malo da prepravimo. I da udjemo u civilizacijske tokovo s tim novim pojmovima kao sto je reciklaza.

Kesa je, uopste, bitan detalj u nasim zivotima u poslednje vreme?

Sve se svelo na kese i patike. Skines nekom patike, stavis u kesu i palis. Kesa je skrivalica strasna. Niko ne vidi sta u njoj ima. Kao onaj kupus bez mesa. “Sta ce nam kesa bez mesa", sto kaze moj prijatelj Mikrob. Kese nose i siroti i bogati. I svi foliramo da su nam kese jos uvek pune.

Sta je bila inicijalna ideja za ovakvu izlozbu?

Moralo je da se uradi nesto posle dugogodisnjeg nerada. U smislu zanata. I spontano se doslo do toga da se crta najoskudnijim materijalom kakav se poseduje.

Pet godina nerada, kako to mislis?

Pet godina smo radili neke druge ozbiljne stvari u zanosu, misleci da mozemo da pomognemo, na najetickiji nacin. Etika je bila pre estetike i smatralo se da moze da se uradi nesto dobro za “sistem".

Pa, moze li?

Pretpostavljam da moze, ali ne moze tako lako i u zanosu kako se zamisljalo. Ispostavilo se da ne postoji nikakva platforma koja bi prihvatila jedan kulturni predlozak reformi. Nijedna partija nema kulturnu platformu, niko ne misli o opismenjavanju. Sve je retardiralo i otislo u materinu.

Kada govoris u prvom licu mnozine, na koga mislis?

Postojala je uvek jedna grupacija, koja jeste fluktuirala, ali je uvek bila nekolicina eticnih koji su verovali da se s mnogo rada, mnogo premisljanja, bar u kulturi moze nesto uraditi. Ako u kulturi ne postoji baza, platforma, onda, po meni, ni nista drugo da se resava.

Ispostavlja li se onda da je jedini moguci potpuno individualni angazman?

Neminovno je, jer postaje covek gubitnik. Imamo grupaciju “LED ART", kroz koju su prosli razni ljudi, i etablirani i amateri. I kad se sagleda taj petogodisnji rad, vidi se da su manje-vise ljudi mimikricni. Varaju se medjusobno i svaki momenat grupnog zanosa i prodora koriste u licnu promociju. Isto kao i sa nasim politicarima. Vode te kao ovcu 90 dana a onda sutnu i rade svoju radnju.

Ovo je prodajna izlozba. Pa sta si njome ustanovio o nasem savremenom trzistu umetnosti?

Nema trzista kao sto nema ni scene. Nema nicega, zapravo. Ovo su neki pokusaji malog izlaza za sebe, cisto da prezivis. Svaka umetnost, svako delo kad se zavrsi, prodajno je. I na tome se proverava koliko je narod vaspitan, koliko ima para i sve drugo. U mom miljeu nema novca. Ovi drugi mi nisu dostupni. Ovi sto pljackaju. Ni ne znam sta oni kupuju, jer mi njihove kuce nisu dostupne da bih ih analizirao, kako i sta drze na zidu. Ne moze tamo da se udje od cuvara i kerova.

Je li i tvoj stav postao potpuno pesimistican?

Nije pesimistican, samo razocaran. Ocekivalo se da ce bilo koja od ovih opozicionih stranaka otvoriti neki prostor za kulturu. Medjutim, nista od toga. Da smo mogli da putujemo uz neku od tih stranaka, osmisljamo im bolje pristupe i nastupe, da bolje sagledaju stvari i bolje vaspitavaju narod. Ne moze umetnost da bude bez politike i politika bez umetnosti. Kao sto zec ne moze bez vuka i vuk bez zeca. Oni zajedno cine sumu.

I, kuda ces dalje da plivas?

Dalje plivam u onom sto znam da radim. Radicu svoj posao. Slikarstvo smatram poslom, normalnim, kao ono od sest do dva. A usput cu na malo drugaciji nacin raditi i sve ovo drugo sto sam radio.