Veselin Misnic, atipican knjizevnik i Crnogorac, pisac “Romana u prahu i drugih romana"

Ima nekih trenutaka u zivotu kad covek mora da progovori, kad u njemu nesto prekipi i kad se skupe neke nepravde kojih nije malo u nasim zivotima. Kad se jednom u nasem trajanju u neki vremenski rabos saberu utisci bolje je da te pamte po istini, kakva god da je, nego da budes upamcen po lazi

Velimir Ilic

Sest knjiga poezije, dve zbirke pripovedaka i tri romana, dva fakulteta plus umetnicka skola; mesto rodjenja - Cetinje, mesto boravka - povremeno Bec, uglavnom Beograd; nekadasnji drzavni reprezentativac u karateu; pise ali ne zivi od knjiga, zaradjuje baveci se galerijskim poslom a trosi, izmedju ostalog, igrajuci bilijar. Ovo je jedna od mogucih kroki-biografija Veselina Misnica, autora “Romana u prahu i drugih romana" (“Prosveta",'97), knjige koja je kandidovana za NIN-ovu nagradu '97. Iz razgovora nije tesko zakljuciti da mu je drago sto su “Romani u prahu i drugi romani" u konkurenciji za roman godine ali on sam tom zadovoljstvu dominantno suprotstavlja sopstveni bunt protiv nagrada i kriticara citirajuci jednog svog prijatelja koji sugerise dilemu: “nagrada ili nagrda". U ovom slucaju, naravno, izmedju nagrade i nagrde pisca ne deli samo stamparska greska.

- Iskreno, ipak bih voleo da moj izdavac nije predlozio “Romane u prahu" niti da je knjiga usla u konkurenciju. To ne znaci da ne cenim NIN-ovu nagradu kao prestiznu u knjizevnim krugovima vec, principijelno uzevsi, ne verujem u procene koje o nekom delu donosi pet-sest ljudi, kaze Misnic.

Za sebe, uz ogradu da ce mozda zvucati neskromno, tvrdi da je rodjeni pisac objasnjavajuci kako je, zapravo, “pisac uljez koji udje u coveka mnogo pre nego sto bi se moglo i pretpostaviti. Taj impuls koji osetis je talenat a sve ostalo cine spoznaja zivota oko sebe i zivotno iskustvo". Njegova prva iskustva su, kaze, upravo vezana za knjigu jer - “s obzirom da poticem iz siromasne porodice, nije bilo prilike da se bavim tenisom ili muzikom a knjiga je, kao najjeftinija, bila najpristupacnije sredstvo i nacin da zivim svoj specifican zivot".

Na pitanje "koliko pisac danas moze, mora ili treba da bude prepotentan ne bi li se izborio za malo vise mesta u knjizevnom svetu", Misnic bez razmisljanja odgovara:

- Skroman covek ovde apsolutno ne moze da uspe i mislim da treba biti maksimalno prepotentan. A ako vredi onda to na neki nacin treba transparentno istaci, ali ne kao junak Karlosa Fuentesa sto Parizom nosi dve table na kojima pise ko je i sta je vec koristeci sva moguca danasnja sredstva, medije i komunikacije prvenstveno. Ali, ako pisci, umetnici uopste, za sebe i misle da su dobri ili najbolji moraju to spakovati u oblandu prijemcivu javnosti. U protivnom se postize suprotan efekat jer istinu treba da dokazuje delo i u njemu je sustina da li si dobar ili los. Delo je odgovor, delo je istina, kaze Misnic.

Znaci li to da je za pisca bolje kad o njemu govore drugi ili to treba da uradi i on sam?

- Bolje je to prepustiti drugima. Medjutim, ima nekih trenutaka u zivotu kad covek mora da progovori, kad u njemu nesto prekipi i kad se skupe neke nepravde kojih nije malo u nasim zivotima. Te nepravde nas mogu sahraniti i poklopiti ako ih precutkujemo. Istina nije uvek lepa i katkad moze biti surovija nego laz koja se vesto kamuflira u odore prijemcivosti i lepote. Jer, laz je iluzija i zato je bolje razgolititi je istinom, razgolititi cak i samog sebe uz rizik da se nadjes na vetrometini. Kad se jednom u nasem trajanju u neki vremenski rabos saberu utisci bolje je da te pamte po istini, kakva god da je, nego da budes upamcen po lazi.

Spontano izgovorena recenica “kad u coveku nesto prekipi" naprosto sugerise pitanje: sta je to prekipelo u Veselinu Misnicu. Posle svih ovih godina provedenih u knjizevnosti i uz knjizevnost, sa 11 objavljenih knjiga on je nudio citalastvu svoja dela a sve to propraceno je sa premalo publiciteta, narocito ako se ima u vidu cinjenica da su mu knjige stampala tri ugledna i mocna izdavaca - “Rad", SKZ i “Prosveta". Sucavajuci ga sa tom realnoscu sagovornik dobija ovakav odgovor:

- To je i za mene misterija. Mozda u tim trenucima nisam figurirao kao neki dzoker ili neciji pulen iako nisam nepoznat u knjizevnim krugovima. Ali, knjiga je cesto plod slucaja i trenutka ili dobre volje izdavaca koji se trudi ili ne trudi da fokusira svog pisca. Ipak, nikad nije kasno da bude i drugacije. Zivimo u vremenu brzih komunikacija a kod nas je i dalje prisutna neka epika, inertnost, letargija i usporenost. Zato ponekad do savremenog coveka ne dopiru ni mnogo vaznije informacije od cinjenica da je taj i taj pisac napisao ili objavio tu i tu knjigu. A kad su u pitanju pisci - najgore sto im se moze dogoditi je da bude precutano ono sto urade. Sto puta je bolje i napasti nekog kritikujuci ga, pa makar i neargumentovano, da je uradio nesto lose nego precutati da je to uopste uradio.

Neki nasi stariji pisci znali su da naprave intrigu, da insceniraju svadje, igre i price koje je carsija prihvatala. Ja nikad necu napraviti aferu da bi se neko zainteresovao za ono sto radim. Mozda to moze biti i lose ali je najgore kada te precute, kao da se nista nije dogodilo, objasnjava Misnic.

Precutkivanje ga je, dakle, isprovociralo da progovori jer je, kaze, precutkivan jos od prve knjige ali i kroz ceo zivot. Dok prica o tome govori mnogo temperamentnije: “Dozlogrdile su mi te nase, rekao bih, plemenske strasti, uskogrude navike i obicaji da se forsiraju ’svoji’ i stvaraju krugovi i klanovi. Ako se ne nalazis u jednom od njih ti strcis ali tako da budes odstranjen a ne primecen. Nikada nisam pripadao ni jednom klanu, samotnjak sam i individualac koji cin stvaranja smatra suvise intimnim i licnim da bi ga delio sa klanom. Klanovi te izbacuju uz bljesak a sahranjuju uz gromove. Ne volim ni takav bljesak ni takve sahrane".

Pomen knjizevnih kriticara kod Misnica izaziva rezignaciju. Bez mnogo razmisljanja tvrdi da “mi danas nemamo profesionalnu knjizevnu kritiku, sto podrazumeva da kriticar napise kritiku za koju ce biti profesionalno placen. Kritike pisu prijatelji prijateljima, preporuceni prijatelji poznanicima, pise se po narudzbi i molbi. Tako danas ispada da skoro i nemamo negativnu kritiku, kao da su sve napisane knjige genijalne i fenomenalne, cudo od literature. Ljudi vise ne veruju u bajke a nasa kritika se svodi na bajku. Kriticari su poput dzokeja a pisci mu dodju kao konji. Kad konj pobedi njemu sleduje zob i lovorov venac a dzokeju pehar i sampanjac.

Koliko ste svesni rizika da, ovako ogorceno kritikujuci kriticare, mozete dotaknuti njihovu sujetu i tako proizvesti negativnu kritiku sopstvene knjige?

- Iskreno receno, voleo bih da ih ova prica isprovocira tako i toliko da samokriticki pogledaju stvarnost u sebi i oko sebe. Za mnoge pisce bi bila sreca da ih neki kriticari nisu ni pomenuli ni pisali o njima. Da li cu se ja nekom zameriti? To me uopste ne zanima. Ja vise verujem u sud citalaca i mnogo mi je vaznije njihovo misljenje nego panegirici kriticara. Jer, zivimo u takvom drustvu da se kritika moze naruciti, mozete platiti da vam napisu sta hocete. Meni to ne pada na pamet.

Misniceve “Romane u prahu i druge romane" “Prosveta" je objavila u ediciji “Savremena proza". Medjutim, ono sto ovu knjigu cini atipicnom u savremenoj literaturi jeste da ima 700 strana pa zato i sam pisac kaze: “Ova knjiga je rizicna za mene jer sam svestan da ljudi nemaju vremena da citaju tako obimna dela. Ali, nisam je pisao devet dana vec devet godina i strasno me nerviraju ljudi koji kazu: ’Pogledao sam tvoju knjigu’. Ili je procitajte ili je nemojte uzimati u ruke!"

- Znam, veliki je rizik napisati tako obimnu knjigu ali - sta danas nije rizik, pocev od banalnog prelaska ulice. Ideja s pocetka je da ovo bude trilogija sto u podnaslovu i pise. To su, zapravo, tri romana u jednom i jos 51 roman u prahu a svi zajedno cine samo jednu pricu, kaze Misnic. Izbegao sam klasicnu formu romana pisuci “u prahu" jer se i zivot sastoji iz mozaika koji neprestano sastavljamo. Moji romani u prahu su kao kockice mozaika, price o stradanju, samoci, ljubavi, samoubistvu, prijateljstvu, price pomalo bizarne, pomalo iscasene, obicne a nesvakidasnje. Roman cini 50 likova i svaki ima svoju pricu i svoju istinu, izmedju realnog i irealnog, izmedju psiholoske fantastike i stvarnosti. Rec je o ljudima koji se danas retko mogu sresti a smesteni su u vertikalnu omcu. Ta omca je, ustvari, Cetinje koje od samog svog postanja jedna velika omca.

Sta je sustina te metafore o omci i Cetinju?

- Teskoba, permanentna i vecita teskoba i samoca. Mislim da nigde na svetu nije tako izrazena i prisutna teskoba i usamljenost kao na Cetinju. To je cetinjskih sto godina, hiljdu godina samoce. Iz te omce nema bekstva i svaki covek, Cetinjanin, radja se sa tom omcom kao licnim belegom.

Ovlas pomenuvsi i “pomalo autobiografskog" u “Romanima u prahu" Veselin Misnic kaze jos da “kad napise knjigu pisac vise nije vazan - knjiga jeste njegova ali od tog casa ona pripada citaocima. Za pisca je nabolje da na promociji svoje knjige sedi - u publici".