Potkupljivanje, populizam i hiperinflacija - stubovi rezima

Dugogodisnje kupovanje poslanika da bi se u parlamentu osigurala vecina za donosenje odluka, ponizavajuca isplata penzije pred izbore, korumpiranje radnika svinjskim polutkama, odavno se ovde smatra uobicajenim delom folklora, kao i nemilosrdno podsticanje kroz zvanicnu propagandu, inace jakog resantimana u narodu

Pise: Milanka Saponja-Hadzic

Za inauguraciju predsednika Crne Gore na Cetinju 15. januara sve je spremno. Protokol je odavno utvrdjen, mnoge zvanice su potvrdile svoj dolazak, ali je ostalo i mnogo neizvesnosti. Jos se ne zna kakav ce biti kraj svecanosti i da li ce sa Zoranom Djindjicem, predsednikom Demokratske stranke, sampanjac popiti i Slobodan Milosevic predsednik Jugoslavije. Posle mnostva ostrih poruka razmenjenih izmedju Beograda i Podgorice to vise niko i ne ocekuje. Sva je prilika da ce stolice na centralnom mestu u sali, namenjene “prevazidjenom politicaru", i njegovim saradnicima iz federalnog vrha, ostati prazne. Ali to nece biti kraj neizvesnosti i napetosti izmedju dve federalne jedinice, odnosno Crne Gore i saveznog vrha.

Dva politicara krenula su ka definitivnom razlazu mnogo pre oktobarskih izbora u Crnoj Gori. Podrska koju je crnogorski premijer Milo Djukanovic pruzio gradjanima Srbije u njihovim protestima i zahtevima za demokratizacijom zemlje bili su pouzdani znaci da se crnogorski premijer odvojio od svog doskorasnjeg patrona, pod cijom je kapom i stekao moc. Ono sto bi jos mogao da dobije za dalju poslusnost lideru svih Srba, pa i onih koji se zovu Crnogorcima, ocigledno ga vise ne zadovoljava, pa zato pokazuje sve vise samostalnosti i samopouzdanja. Detaljnijom analizom moglo bi se sve oznaciti sukob onih koji vreme tek kupuju i onih koji ga imaju dovoljno, pa misle i na dalju buducnost. U tom pogledu Djukanovic je najizrazitiji, ali ne i jedini politicar koji sve vise oseca da mu je izolovana zemlja sa predsednikom, koji tehnologiju vladanja zasniva samo na korupciji, najveca prepreka za ostvarivanje naraslih ambicija.

A korupcija u ovoj zemlji, prema ocenama strucnjaka, nije samo posledica rata, sankcija i sirotinje, nego proizvedeno stanje. Kupovinom podrske establismenta i stvaranjem zavisnosti sirokog sloja stanovnistva najlakse se vlada. Kada su porokom obuhvacene sve socijalne grupe i najveci deo stanovnistva ne ostaje mesto za pitanja morala. To istovremeno predstavlja i najbolju prepreku za sve promene, a narocito za reformu i razvoj drustva. Korupcija sistematski i kancerozno deluje na zdravo tkivo, koje postaje sve manje i slabije pa su neogranicena moc i samovolja cuvara kase samo logicna posledica takvog stanja. Po nekim ocenama Djukanovic je, kao predsednik crnogorske Vlade, dakle kao operativac sagledao koliko je napora potrebno da bi na taj nacin zadrzao vlast i oko dve trecine stanovnistva drzao na budzetu. Ocigledno je procenio da Crna Gora svojim resursima, geografskim i strateskim polozajem i znacajem nema mnogo izgleda da tako funkcionise na duzi rok. I to je jedan od mogucih razloga za opredeljenje i napustanje autarhicne pozicije i izlazak u svet (ako treba i bez Srbije). Drugim recima bila je to odluka da svojim sunarodnicima omoguci da rade umesto da on to cini za njih i da tako kupuje njihovu naklonost. Takvom shvatanju verovatnu su doprineli i Djukanovicevi boravci i razgovori u inostranstvu (posebno Americi) u demokratski i trzisno uredjenim zemljama, u kojima je korupcija obelezena kao najvece zlo.

Na ovim prostorima vlast ni u proslosti nije bila imuna na izrazite korupcijske tendencije, a u novije vreme, a narocito posle isticanja u prvi plan tzv. srpskog pitanja, raspada zemlje i minulih ratova ona dozivljava pravi bum. Svoj puni zamah, prema oceni analiticara, korupcija belezi 1992. i 1993. godine, dakle u vreme kada je populizam bio najjaci, a inflacija kao “istorijska nuznost" najveca. Mnogo pre rata u javnosti se sistematski gradilo misljenje (a u praksi i potvrdjivalo) da vrh vladajuce partije u Srbiji a narocito njen lider ne zaboravlja svoje ljude i obecanja vec ih pazljivo zbrinjava, cak i kada odu sa politiclkog polozaja. U “Godinama raspleta", predsednik Srbije govori o “socijalizmu sa ljudskim likom". Na pitanje kako zamislja modernu Srbiju Milosevic odgovara: “Sa 10 hiljada dolara po glavi stanovnika. Iz toga proizlaze odgovarajuce fabrike, naucne i kulturne institucije, skole, ulice, hoteli, izlozi, odela, radne navike, slobodno vreme, ocekivanja...". Ali, to je tek buducnost, a za aktuelne teskoce valjalo je naci odgovarajuca resenja. “...bilo bi svima, i drzavi i gradjanima, najbolje da se svaki pa i ovaj posao protiv kontrarevolucije, obavi kroz institucije. Ali, cinjenica, stvarnost, sam zivot pokazale su da institucije funkcionisu sporo, protivrecno, a neke nikako". Paralelno sa tim upozorenjima raste psihoza straha i ugrozenosti za koje strucnjaci tvrde da su namerno podsticani, kao i emocionalne reakcije da bi se razvilo osecanje potrebe za cvrstom rukom.

Posle ukidanja svih institucija, sirenje populizma i buma korupcije sve je bilo jednostavnije. U Vladi su vec bili ministri - direktori velikih preduzeca, sa cijim radom je predsednik bio veoma zadovoljan. U zemlji u kojoj je korupcija do kolena, ne moze se naci ni najmanji segment koji nije zahvacen, nema korupcionaskih afera. A skoro je nemoguce naci nekoga ko nema i licno iskustvo.

Izuzetak mozda predstavljaju samo dva slucaja. Jedan je sudjenje ministrima u Vladi Radomana Bozovica, Savi Vlajkovicu i Velimiru Mihailovicu, koji su optuzeni za prisvajanje oko dva miliona maraka u vreme najveceg embarga zemlje. Sudski spor zapocet 1993. godine, pracen mnogim neocekivanim obrtima, i cestim nestajanjem dokaza, jos nije okoncan. Prema nekim izvorima, do spora nikada ne bi ni doslo da se nije umesao ljubomorni muz, inace radnik Poste. On je prateci neobicno ponasanje svoje zene, snimao telefonske pozive. Posle mesec dana, trake sa razgovorima supruge i jednog od ministara predao je Drzavnoj bezbednosti i afera je ubrzo otkrivena, a zatim sistematski razvodnjavana. Drugi slucaj vezan je za mocnog coveka, velikog biznismena i prijatelja porodice Milosevic-Markovic - Bogoljuba Karica. Bilo je to u vreme gradjanskog protesta, kada je Karic saopstio da namera da se kandiduje za predsednika Srbije i kada je izgledalo da rezim vise nije dugog veka. Srbijanski mediji, a narociti dnevnik “Politika", iscrpno su pisali o njegovim poslovima, novcu koji je dobio od Zajma za preporod Srbije i drugim poslovnim pogodnostima. Sve je tako islo dok Karica, prema pisanju stampe, na razgovor nije pozvao Milosevic i pitao ga: “Zar te nije sramota, Bogoljube?" “Jeste, sramota me je, predsednice", odgovorio je Karic, odustao od kandidature i neostao iz novina. Ali u njima su i dalje svakodnevno promovisani najuspesniji poslovni ljudi, cije su se rang-liste objavljivale svake godine, a uspesnost merila stepenom bliskosti sa politickim vrhom. To su njegovi najodaniji ljudi i po pravilu najzasluzniji borci za srpsku stvar.

Za mnoge gradjane, a posebno za one koji su 88 dana tokom prosle zime pruzali otpor vlasti i njenim manipulacijama, najvece razocarenje predstavlja neosetljivost opozicije na korupciju, odnosno lakoca kojom je prihvatila sve pogodnosti koje vlast donosi (bez najmanjeg zazora) u mestima gde je osvojila lokalnu vlast. Zalazenje u zonu van zakona politickih protivnika svaka vlast bi obilato koristila u politickoj borbi, ali ova to nije ucinila. Ta velikodusnost ce se ubrzo pokazati kao velika majstorija, koja je plodove donela vec na narednim izborima. Jedna od opozicionih stranaka dala je svoj doprinos dugorocnom postovanju samo jednog, neprikosnovenog autoriteta u zemlji. Raspad koalicije “Zajedno" koji je tome prethodio i podela opozicije oko izlaska na izbore samo su bili logicna posledica prethodnog ponasanja.

Dugogodisnje kupovanje poslanika da bi se u parlamentu osigurala vecina za donosenje odluka, ponizavajuca isplata penzije pred izbore, korumpiranje radnika svinjskim polutkama, odavno se ovde smatra uobicajenim delom folklora, kao i nemilosrdno podsticanje kroz zvanicnu propagandu, inace jakog resantimana u narodu. Podela opozicije i prihvatanje jednog dela pravila ponasanja koja je nametnula vlast predstavlja veliki doprinos odlaganju nuznog odredjivanja drustva prema korupciji. Bez tog pritiska ona ce i dalje, u uslovima sve veceg siromastva, bujati a racun ce biti ispostavljen svim gradjanima zemlje. I po tome se Srbija znatno razlikuje od Crne Gore, ako je suditi prema onome kako sada stvari stoje.

Sporazum svih parlamentarnih stranaka o buducim izborima i nedvosmisleno opredeljenje za razvoj demokratije predstavlja konsenzus o daljem demokratskom razvoju zemlje. On je, doduse, sklopljen posle prvog kruga predsednickih izbora, a nije ga potpisao samo deo DPS CG Momira Bulatovica. U medjuvremenu Crna Gora je duboko podeljena i zavadjena i tako oslabljena. Uloga opozicije, medjutim, i znacaj sporazuma dobili su na vaznosti. Da li ce biti dovoljno snage da se on odrzi i u predstojecem periodu, koji ce, prema mnogim ocenama, biti obelezen svim vrstama ogranicenja juzne pokrajine i detaljnim pripremama za naredne parlamentarne izbore kako bi ih Djukanovic izgubio. Da li ce crnogorski opozicioni lideri odoleti carima i zovu Havaja, Kariba ili Sejsela.

Insistiranje na pravnim resenjima koje poslednjih dana stizu iz jugoslovenske prestonice ocigledno je namenjeno onima koji do prava drze - medjunarodnoj zajednici. Domaca javnost ne mari za te sitnice. Saopstavanje odluka Saveznog suda, kojima se dovodi u pitanje legitimnost izbora, sinhronizovano saopstena bas uoci inauguracije podseca na slicne poteze u neveseloj proslosti. Pokazalo se da je od insistiranja na postovanju pravnih odluka do zestokih sukoba obicno kratak put. Istovremeno zabrinutost velikih sila, posebno SAD, sve vise uznemirava. Hoce li se istorija ponoviti, ali ovoga puta u porodici?