POLOZAJ I PRAVA NACIONALNIH MANJINA U VOJVODINI (2)

Tamas Korhec

Centralizacija - uticaj manjinskih zajednica na pitanja koja se ticu sacuvanja njihovog identiteta i posebne kulture: Ustav SRJ garantuje pravo nacionalnim manjinama da sacuvaju svoju posebnu kulturu i identitet, pravo na obrazovanje i informisanje na maternjem jeziku te sluzbenu upotrebu jezika i pisma. U isto vreme, regulisanje i implementacija svih pitanja vezana za manjinska prava su stavljena u iskljucivu nadleznost republike; predstavnici nacionalnih manjina nemaju gotovo nikakvog uticaja na ova pitanja. Prema vazecim medjunarodnim standardima predvidjeno je da su drzave obavezne da obezbede “efektivno ucesce manjina u odlucivanju u pitanjima koja se ticu njihovog identiteta".

U nas, svako iole znacajnije pitanje iz oblasti obrazovanja na maternjem jeziku, informisanja na jezicima manjina, i sluzbene upotrebe manjinskih jezika odlucuje se na nivou republicke vlade, to jest bez konsultovanja manjina. Tako na primer, ustav i zakon priznaje pravo manjinama na osnovno obrazovanje na maternjem jeziku, ali manjine i njihovi predstavnici nemaju nikakvog uticaja na sadrzaj, okvire i modalitete ovog obrazovanja - na sastavljanje plana i programa obrazovanja, na izbor direktora i skolskih odbora u skolama gde se nastava izvodi na manjinskom jeziku.

Uticaj manjina na ova sudbonosna pitanja (u pogledu ocuvanja identiteta manjina) nije moguce ni na indirektan nacin, preko lokalnih samouprava (u nekoliko vojvodjanskih opstina manjinske stranke ili predstavnici manjina su u vecini) posto je svako pitanje iz ove oblasti izuzeto iz delokruga opstina, sto je jedinstveno, ili pak izuzetno retko u Evropi. Republicka vlada je pripremila i sledeci korak u ovom procesu obezvlascivanja nacionalnih manjina, u predlogu novog zakona o lokalnoj samoupravi. U doduse odbacenom predlogu ovog zakona bilo je predvidjeno formiranje dve vece lokalne samouprave u opstinama sa velikim brojem nacionalnih manjina. Vece srpskog stanovnistva opstine bi imalo pravo veta na sve odluke lokalne samouprave. Na ovaj nacin Vlada je htela da uvede pozitivnu diskriminaciju srpskog stanovnistva u mestima gde su Srbi u manjini, bez pozitivne diskriminacije manjinskog stanovnistva u ostalim opstinama Srbije i na nivou republike. Ovaj predlog predstavlja cist primer diskriminacije manjinskog stanovnistva, u situaciji kada u svetu preovladava misljenje da manjine treba da imaju privilegovani tretman, jer se njihov pocetni hendikepirani polozaj moze poboljsati jedino posebnim pravima - prosta pravna ravnopravnost predstavlja diskriminaciju za manjine. Nasuprot tome, kod nas se zeli dalje jacati, cak i cisto diskriminatorskim merama, polozaj vecinskog stanovnistva.

Efekti ove enormne i retko vidjene centralizacije na ostvarivanje manjinskih prava u praksi su porazavajuci. Vec smo napomenuli potpuno ignorisanje nekih odredbi Zakona o sluzbenoj upotrebi jezika i pisma od strane republickih organa, a sada bismo ukazali na neke efekte centralizacije na obrazovanje na jezicima manjina. Plan i program rada u odeljenjima na jezicima manjina - sastavljen od strane Ministarstva prosvete - gotovo je u celosti prevedeni program odeljenja na srpskom jeziku - dakle taj program sluzi ucenju i ocuvanju srpske kulture i identiteta. Iz istorije, na primer, madjarska odeljenja uce 100 puta vise srpsku nacionalnu istoriju nego svoju sopstvenu.

Smanjivanje drustvenog uticaja manjina: Osim gore navedenih restrikcija, moramo napomenuti jos neke mere koje su indirektno otezale pravni polozaj manjina u Vojvodini. Odluka Ustavnog suda Srbije koja je oglasila protivustavnim sve konkurse koji su propisali obavezno znanje jezika nacionalnih manjina, prilikom zaposljavanja, i ukidanje obaveznog ucenja manjinskih jezika u srpskim odeljenjima (u mesovitim sredinama) znatno su doprineli marginalizaciji manjinskih jezika u svakodnevnom zivotu. Slican efekat na polozaj manjina imalo je i ukidanje takozvanog sistema “nacionalnih kljuceva". Rezultat politike “na najvise polozaje najsposobnije kadrove, bez obzira na nacionalnu pripadnost" jeste da su manjinski cak i do kraja lojalni kadrovi sklonjeni sa vecine funkcija u drzavnim organima sirom Vojvodine. Recimo, u pravosudju gotovo da nema Madjara na visim funkcijama. Niti jedan predsednik opstinskih i okruznih sudova u Vojvodini nije Madjar, dok je svega jedan javni tuzilac pripadnik najbrojnije manjine u Vojvodini. Ovde bih napomenuo da je madjarsko stanovnistvo u vecini na teritoriji sest opstinskih i jednog okruznog suda. Situacija nije nista povoljnija ni u slucaju ostalih nacionalnih manjina, i ostalih oblasti drzavnog sektora.

Pocev od Drugog svetskog rata, Vojvodina je iz godine u godinu sve manje “visenacionalna pokrajina", to,jest procenat nacionalnih manjina (zajedno i ponaosob) u ukupnom stanovnistvu se smanjuje, a udeo srpskog stanovnistva raste. Od sezdesetih godina, pa sve do danas, ne samo udeo, nego cak i apsolutni broj pripadnika nacionalnih manjina se smanjuje. Tako se udeo nesrpskog stanovnistva u pokrajini sa 65-70 do 1945. smanjio na oko 35 procenata danas.

Naravno, ova markantna promena nacionalne strukture ne moze se objasniti jednim faktorom. Danasnja situacija je plod vise razlicitih cinioca, pocev od proterivanja nemacke nacionalne manjine 1945 (u Vojvodini je do 1945. zivelo vise od 300.000 Nemaca), kolonizacije Srba iz Like i Bosne, asimilacije (mahom preko mesovitih brakova), emigracije, pa do najnovijeg talasa srpskih izbeglica iz Hrvatske i BiH (oko 200.000- 250.000 lica). Iako nasilno iseljavanje nemackog stanovnistva i kolonizacija pre vise od pola veka jos i dan- danas imaju odredjenog uticaja na medjunacionalne odnose i politicku klimu u Vojvodini, za danasnju identifikaciju problema nacionalnih manjina i njihovih prava oni nisu od presudnog znacaja. Mnogo je vaznije da malo vise prostora posvetimo procesu asimilacije i takozvanom izbeglickom pitanju.

Doduse, ne postoje pouzdani podaci o broju lica koji su po poreklu pripadnici neke nacionalne manjine, a koji su se opredelili kao Srbi ili Jugosloveni, izgubili svoj jezik i kulturu (ili samo identitet), ali je izvesno da je smanjenje broja odredjene manjine u znatnoj meri rezultat procesa asimilacije, tokom proslih decenija. Poznati vojvodjanski sociolog mr. Mirnic Karolj, na primer, tvrdi da je od sto hiljada nestalih Madjara u Vojvodini izmedju popisa iz 1961. do 1991. najmanje polovina asimilovana, mahom preko gubitka identiteta, kao rezultat mesovitih brakova. Naravno, kao covek liberalnog opredeljenja nikako ne osporavam pravo svakog pojedinca da se odrekne svog porekla i identiteta i da se asimilise u drugu etnicku grupu - ali smatram da je ovaj izbor slobodan iskljucivo onda, ako pripadnici manjine imaju pun i slobodan pristup svojoj kulturi i punu pravnu i stvarnu jednakost u drustvu. U svim ostalim slucajevima asimilacija nije “dobrovoljna", nego izrazava zelju pojedinca da se identifikuje sa vladajucom drustvenom grupom, i uz cenu da se odrekne svog identiteta i kulture.

Izmedju ostalih, razlog za “nestajanje" Madjara i ostalih manjina u Vojvodini moze se svesti i na negativni prirodni prirastaj, te visoki procenat ekonomskih migranata.

Isto tako prekomerno naseljavanje izbeglica u visenacionalne sredine ima odredjene negativne efekte. Na ovom mestu ne bih ulazio u sve moguce negativne efekte prekomernog naseljavanja izbeglica u visenacionalne sredine; dovoljno je reci da se ovim putem dalje smanjuje uticaj manjinske zajednice u jednoj sredini, i povecava se broj onih ljudi kojima je jezik, kultura i tradicija manjina strana i tesko prihvatljiva. Dovoljno je napomenuti da se u Suboticu - najveci visenacionalni grad u Vojvodini (vise od 60 procenata stanovnistva cine Madjari i Hrvati - Bunjevci) - naselilo vise izbeglica nego u Kragujevac, Nis i Smederevo zajedno. Naravno, gore receno nikako ne sme da znaci da drzava ne treba da ucini sve u cilju bezbednog boravka i zbrinjavanja ovih mahom neduznih, nesrecnih i napacenih ljudi, ali nesreca ovih ljudi ne sme da sluzi kao sredstvo za marginalizaciju nacionalnih manjina u Vojvodini.

(Autor je predsednik udruzenja “Ravnopravnost" iz Subotice)