Autorski triler

David Albahari: “Mrak", Narodna knjiga, Beograd, 1997.

Tatjana Rosic

Uostalom niko nije nevin, svako je uvek za nesto kriv, tvrdi se u “Strancu" A. Kamija, ako nista drugo onda za saucesnistvo, za ravnodusnost, za eskapisticki pokusaj samoizolacije, sugerise “Mrak" D. Albaharija. Ni okvirna situacija, tj. prica, ne ostavlja mesta sumnji o krivici: kao u vec pomenutom “Strancu", kao u “Pozivu na pogubljenje" ili u “Ocajanju" Vladimira Nabokova, kao u “Dervisu i smrti" Mese Selimovica, glavni junak, ujedno i pripovedac, iscekuje izvesnu smrt pisuci i pripovedajuci/ispovedajuci se. A sta bi se drugo moglo ispovedati do sopstvena krivica, greh pred zivotom, koji na cudno logicki nacin poziva neminovnost smrti kao pozitivno razresene neizvesnosti, kako zivljenja, tako i pisanja.

I sam citalac se oseca, pri tom, krivim zbog svojih ocekivanja: buduci da se smatra jednim od glavnih vinovnika nedace koja se prepoznaje kao preterana balast samosvesti srpske knjizevnosti Albahari je jedan od pomno pracenih pisaca literarne scene, narocito posle proslogodisnje NIN-ove nagrade za roman “Mamac" (Stubovi kulture). Utoliko pre sto se cini kako se ovoga puta radi o politickom trileru, sve sa ucescem tajnih sluzbi, uz podrobno i precizno, postepeno i uporno, sasvim hronolosko, nabrajanje detalja o raspadu negdasnje Jugoslavije i nepostojecem ratu na nasim prostorima. Sasvim neuobicajeno, i mozda pomalo razocaravajuce za nekadasnje Albaharijeve “fanove", privrzene larpurlartizmu sumnje u sve, pa i u tekst, proslogodisnji dobitnik NIN-a eksplicitno pominje kljucne sednice SKJ, Glinu, otcepljenje Slovenije, Sarajevo i Vukovar, kao i proslogodisnji studentski protest, ilustrujuci lagano stvaranje nove mape licnih i politickih odnosa. Kao da ga samo korak deli od senzacionalizma otkrivanja imena onih pisaca (ona dva kljucna pisca) koji su aktivno ucestvovali u projektu nase propasti, baveci se, pri tom, sve vreme sasvim “drugacijim" delatnostima. Cini se, tako, da je tenzija sumnje i neverica zamenjena tenzijom cisto politickog obrata, da je prevodilac Pincona i Mek Juena najzad potpisao knjigu koja predstavlja cisti zanr, ukljucujuci sve njegove obavezne klisee i efekte. Ili, mozda, jos jedan od brojnih romana o poslednjem ratu na “nasim balkanskim" prostorima?

Istina je: vec “Mamac" pokazuje onaj osecaj za konkretno i istorijsko za koji se dugo verovalo da ga Albahari, ako nema, ono bar svesno i dosledno ignorise u ime individualnog i privatnog. Ipak postupak je bio jos uvek sasvim prepoznatljivo hermetican, cist, na izvestan nacin eksperimentalan, iskusavajuci granice. “Mrak" kao da se odrice i toga: hronoloska ispovest, dijalozi, atmosfera Beograda krajem devedesetih, privrzenost lokalitetima Zemuna radi sto ubedljivijeg situiranja price, glavni lik koji doduse jeste prevodilac i esejista ali je prevashodno smetenjak u cije se znanje o svetu mora posumnjati. I eto autorskog iznenadjenja za citaoce, eto pukotine koja zanr omamljuje i prisvaja, pretvarajuci ga u autorski tekst.

Profesionalac, dakle, nije profesionalac; znanje koje se cini da poseduje u posedu je nekog drugog, a ako i jeste u sluzbi neke organizovane sile on nije nikakav stvarni akter dogadjaja, niti njihov organizator, vec i dalje pasivni posmatrac u sluzbi sopstvene paranoje. Citaoceva ocekivanja nece biti izneverena - zlocinac se, ovoga puta, doista vratio na mesto zlocina, u srediste poeticke rasprave u koju se sada, pored samih stvaralaca i znalaca umetnosti, podjednako strasno i aktivno ukljucuju i agenti tajnih sluzbi i njihovi moguci dousnici. To je rasprava koja je trajala pre i trajace i po zavrsetku pisanja/citanja romana - svi klisei i efekti trilera koji bi trebalo da nam zaustave dah u funkciji su te rasprave tako ubedljive da pojedince kosta zivota.

I to je doista granica koju je Albahari ne iskusavao vec prekoracio romanom “Mrak"; granica koju poneki citalac nece hteti s njim da predje. Prateci mogucnosti pretvaranja poeticke rasprave u autorski triler, prevazilazeci standardne obrasce i klisetizirane emocije, razmisljajuci o oblicima i registrima moci, mozda se poneki nece sloziti sa iznenadjujucim susretom Albaharija sa Andricevim tumacenjem moci koju u nasim istorijama i sudbinama ima rec, moci koja se katkad, na Balkanu narocito, tice zivota. Ali “Mrak" je ionako roman poslat na nepoznatu adresu, mozda upravo onom citaocu koji ce to neocekivano retro znanje o prekoracenju granice znati da upotrebi pametnije od nostalgicnih ljubitelja distance nedoumice.