U sumi znacenja

En Denis, “Artikulisano telo", izdavac Institut za pozoriste, film, radio i televiziju Fakulteta dramskih umetnosti Beograd, 1997.

Zeljko Jovanovic

Svoje stavove o nacinu dolazenja do optimalnog resenja kako glumac svojim telom moze najbolje izraziti dramsku situaciju, En Denis uglavnom zasniva na iskustvima Etjena Dekrua, pozorisnog pedagoga i reditelja sa kojim je radila dugi niz godina, stavovima reditelja kao sto su Piter Bruk ili Dario Fo i naravno njenim pedagoskim iskustvom. Istovremeno treba naglasiti da je En Denis polje svog interesovanja, samim tim i stava o glumackom izrazu, locirala izmedju onoga sto se zove fizicki teatar i pozorista kome su fizicke vezbe glumaca "same sebi cilj". Polazna osnova En Denis sastoji se u stavu da "pozoriste nije i ne moze biti objektivna slika i ogledalo stvarnog zivota". Zadatak "pozorisnih radnika", kako autor zove glumce, jeste da povedu publiku kroz zamrsene i svesno isposredovane vremenske fokuse, stanja i prostorna odredjenja junaka koje tumace. Nacin na koji se taj cilj postize, po misljenju En Denis, sastoji se u sposobnosti glumca da svojim telom dramsku radnju ucini ubedljivom, odnosno mogucom. Neposrednost glumackog izraza je smestena u okvire veoma slozenog termina "fizikalnost" koja ima niz takodje slozenih konotativnih znacenja i kognitivnih posledica. Zadatak glumca i umetnosti glume uopste sastoji se u tome kako "da se fizikalizuju protivurecnosti i sukobi koje gradi dramski trenutak" a ne da ideja bude prosto ilustrovana. Prakticno to znaci razmatranje situacija "sta se desava sa telom kada..." ili, metaforicno receno, kako nevidljivo (emocionalna stanja) uciniti vidljivim (autenticna gluma).

Znacaj ove knjige u pedagoskom smislu je neosporan. Autor nakon pocetnih teorijskih razmatranja i analize posledica takvih stavova, donosi niz prakticnih uputstava, razradu metoda i predloga nacina vezbanja koja mogu posluziti mladim glumcima, i ne samo njima i njihovim profesorima. Od narocitog su znacaja poglavlja posvecena pripremi artikulisanog tela kako bi u potpunosti bio ostvaren koncept fizicki artikulisanog glumca i brojna uputstva ciji je cilj autenticno pozicioniranje glumca u sumi mogucih znacenja lika koji tumaci.

Ono u cemu ova knjiga ima manje uspeha krije se iza njenog osnovnog i jasno naznacenog cilja koji glasi demistifikovanje “misterije ’velikog glumca’". Sasvim je, naime, moguce da fenomenoloski pristup umetnosti glume, s obzirom na cinjenicu da se gluma jedino moze manifestovati pojavljujuci se, postize najbolje rezultate. Ipak, da bi umetnost glume bila potpunije razmotrena neophodno je u analizu ukljuciti i talenat koji, iako predstavlja mali procenat stopostotno dobre igre, jeste onaj elemenat uz pomoc koga publika nepogresivo pravi razliku izmedju prosecnog i glumca kome nesvesno skandira.