Odsustvo obnovljene slike

Jasmina Cubrilo

Osamdesete godine ovog veka protekle su u znaku korenitih promena u kulturnoj i umetnickoj atmosferi, koje su bile uslovljene legalizacijom svih do danas prepoznatih, kao i ostalih nepoznatih simptoma postmodernog stanja u duhovnoj klimi uopste. Nova knjiga profesora istorije moderne umetnosti na beogradskom Filozofskom fakultetu, Jese Denegrija, “Osamdesete: teme srpske umetnosti (1980- 1990)", nedavno objavljena u novosadskim “Svetovima", razmatra ovu deceniju u kontekstu srpske umetnosti, nadovezujuci se, na izvestan nacin, na prethodne tri knjige iz iste edicije posvecene izucavanju ove umetnosti u sestoj, sedmoj i osmoj deceniji.

Knjiga pruza detaljan uvid, precizno opisuje i interpretira vreme, pojave, ucesnike i dogadjaje, ukazujuci, pri tom, na veze umetnosti, kulture i drustva u lokalnim i globalnim okvirima, karakteristicne za ovaj (istorijski) period. Denegri osamdesetih ima poziciju profesionalca pri instituciji koji sa velikim interesovanjem i pomnom paznjom prati desavanja na tadasnjoj umetnickoj sceni (i kod nas i u svetu). Stoga, ova knjiga pokazuje jedan objektivan ton, zasnovan na licnom iskustvu likovnog kriticara i istoricara umetnosti, specificnom stavu "moderniste u postmodernom vremenu", kao i na skrupuloznom koriscenju postojece literature iz/o tom periodu, prepoznavanju i citiranju onih kljucnih delova kojima su se onda i/ili kasnije definisala kretanja, pojave i dogadjaji iz tog vremena.

Postujuci pluralizam kao jednu od osnovnih karakteristika perioda, i ne zloupotrebljavajuci ovu ideju kao alibi za nekriticko pisanje o svemu i svacemu (sto je u srpskoj savremenoj (ne)kritici relativno cesta praksa), Denegri fokusira ne samo one glavne tokove u osamdesetim, vec i one individualne pojave, razlicite pojedinacne pozicije koje, zahvaljujuci svojim specificnostima, ne mogu da se elegantno i prirodno uliju u siri umetnicki kontekst/pojavu. Knjiga je strukturirana tako da se od definisanja glavnih pravaca razvoja umetnosti osamdesetih uopste, ide ka pojedinacnim situacijama i njihovom lociranju unutar domace umetnicke situacije, postujuci paralelno hronologiju desavanja. Pored poglavlja u kojima se navode internacionalne izlozbe tada recentne umetnosti koje su se mogle videti u Beogradu, kao i susreti sa vaznim kriticarima i istoricarima umetnosti, zatim, onih koji govore o promotivnim izlozbama umetnosti osamdesetih, umetnickim pojavama, grupama i umetnicima, knjiga obuhvata i posebno poglavlje posveceno izlagackoj politici i programima nekoliko institucija kao sto su Muzej savremene umetnosti, i galerije Studentskog kulturnog centra i Doma omladine, koje su imale vaznu ulogu u promovisanju i podrzavanju tada aktuelnih zbivanja na sceni. Takodje, posebna poglavlja posvecena su domacoj likovnoj kritici i njenim glavnim predstavnicima ("(Post)kritika osamdesetih" i "Casopis Moment"). Uspostavljanjem argumentovane veze izmedju novih pojava u srpskoj umetnosti osamdesetih sa novom umetnickom praksom sedamdesetih (uz iscrpno navodjenje prethodnih slicnih/istovetnih stavova), kao i razmatranje fenomena "nove beogradske skulpture" kojim su, po opstem konsenzusu, najavljene devedesete, ova knjiga pruza celovit i iscrpan pregled disperznih osamdesetih smestajuci ih u kontinuitet i kontekst domace umetnicke scene.

Ako bismo zeleli da prepoznamo kljucna mesta, polazista na kojima pociva cela knjiga, onda bismo morali da se vratimo na uvodni tekst. On se razvija kao (re)interpretacija i dalje razrada citata, iz teksta Tomaza Brejca "Teorija modernizma, praksa postmodernizma" (Polja br. 287, 1983), kojim zapocinje. Generalno, postavlja se pitanje odnosa moderna-postmoderna, i njihove slicnosti i razlike. U tom smislu Denegri ce u jednom trenutku konstatovati da "umetnost osamdesetih izrasta, dakle, na velikom nasledju integralnog modernizma, otuda je postmodernizam integralni deo (niposto odvajanje, otcepljenje, iskliznuce itd.) ukupnog modernistickog problemskog kompleksa; to je njegova zakljucna i poslednja etapa, niposto rez od kojeg dalje zapocinje da se odvija i ispisuje jedna sasvim nova i drugacija istorija umetnosti"(str. 11). U nastavku navodi i/ili objasnjava termine poput "nove slike" ili "nove predstave", novi ekspresionizam ili neoekspresionizam, Bad Painting, Pattern Painting, Heftige Malerei, Neue Wilde, I Nuovi Nuovi, Figuration Libre, pittura colta, kojima su bile imenovane globalne umetnicke pojave. Smatra da je, zahvaljujuci mobilnosti, aktivnosti, promotivnosti i prodornosti svog tvorca Acillea Bonita Olive, termin (konstelacija, vruca, ili hladna) transavangarda sa svim znacenjima koja su tom pojmu pridavana, "mozda najoperativnija odrednica umetnicke klime osamdesetih".

Koncentrisuci se na okolnosti u okvirima domace scene devete decenije Denegri uocava i objasnjava njen internacionalni karakter, kao i specificnosti proistekle zbog kontinuiteta sa domacom novom umetnosti sedamdesetih, a uocene, pre svega, kao odsustvo obnovljene slike, kao zahtev za dematerijalizovanim predmetom, privremenost/nepostojanost umetnikove intervencije, kao i prevaga instalacija/ambijenata na samim pocecima osamdesetih (npr. De Stil Markovic, Mileta Prodanovic, Vera Stevanovic, Dragoslav Krnajski). Istovremeno neke pojave u nasoj umetnosti sedamdesetih nisu bile na pravi nacin prepoznate i definisane, s obzirom da je nedostajao siri (internacionalni) kontekst koji ce nova decenija doneti (odnosi se na R. Damnjanovica Damnjana i P. Neskovica).

Prepoznajuci elementarne postmodernisticke pretpostavke (sve zajedno ili neke od njih) kao sto su ekspresionisticki gest, erudicija, alegorija, citatnost, simulacija, heterogenost, eklekticizam, nomadizam, fragmentarnost, Denegri pise o radu umetnika koji su generacijski i/ili trendovski bili povezani, kao i o onima koji su, bez obzira na svoju generacijsku pripadnost, predstavljali samosvojne pojave u celom kompleksu umetnosti osamdesetih.

Cinjenica je da je u osamdesetim godinama postojala jaka sprega subkulture sa vizuelnim umetnostima. Ovo je odredilo da se glavni tokovi nove umetnosti posmatraju kao segment u okviru opstijeg (post)kulturnog fenomena, nazvanog novi talas sa svim trendovskim odlikama. No, paralelno s ovim tokovima postoje i one produkcije koje na indirektan nacin dodiruju popularnu kulturu, ili se po nekim drugim odlikama mogu podvesti pod kontekst postmodernizma osamdesetih. Denegri je sve te tendencije adekvatno ispratio, izbegavajuci bilo kakve shematizacije koje su, u sustini, neprimerene slozenim i isprepletenim procesima koji se "ispoljavaju u tokovima istovremenih saprisutnosti mnogih, gotovo nesvodivih, individualnih pozicija" (str. 180). U tom kontekstu govori i o karakteristikama neekspresivnih neo-geo pojava (Verbumprogram, Fedja Klikovac, Marica Presic, Zoran Grebenarovic), kao i novog enformela (Perica Donkov, Slobodan Peladic i Aleksandar Rafajlovic).

Vazan segment svakog od poglavlja cini detaljno navedena bibliografija koju pored knjige Lidije Merenik "Beograd: osamdesete" (Prometej, Novi Sad, 1995), cine pretezno domaci i strani strucni casopisi i katalozi. Ova knjiga, u stvari, nudi istorizaciju jednog perioda na nacin koji je u osnovi zasnovan na sagledavanjima ove umetnosti iz vremena njenog nastajanja.