POCELO SUDJENJE ZLATKU ALEKSOVSKOM

Mirko Klarin
dopisnik “Nase Borbe" iz Haga

Komandna i licna odgovornost: Bosanski Hrvat Aleksovski na jucerasnjem sudjenju u Hagu

“Rat, kakav god bio, zlo je i prokletstvo covecanstva. Ako ga ne mozemo staviti izvan zakona, moramo uciniti sve da barem kontrolisemo kako se rat vodi", naglasio je juce pred haskim Tibunalom, na pocetku sudjenja Zlatku Aleksovskom, tuzilac Grent Nimen iz Australije. U dvoipocasovnoj uvodnoj reci tuzilac se koncentrisao na doktrinu tzv. komandne odgovornosti, kao i na medjunarodni karakter rata koji je 1993. i delom 1994. vodjen izmedju bosanskih Hrvata i Republike Hrvatske s jedne, te Bosne i Hercegovine s druge strane.

Optuzeni Zlatko Aleksovski je, od januara do maja 1993, bio zapovednik logora Kaonik, u centralnoj Bosni, u kojem su bili zatoceni Muslimani iz okolnih sela u Lasvanskoj dolini. U optuznici se tvrdi, a tuzilac je najavio da ce sve njene navode dokazati izvan svake razumne sumnje, da se sa zatocenim civilima postupalo nezakonito, da su bili podvrguti neljudskim i nedostojnim uslovima zivota, izlagani fizickim i psihickim zlostavljanjima, te prisiljavani da kopaju rovove na prvim linijama fronta i korisceni za zive stitove pred mnogim objektima HVO. U nekima od tih zlocina, odnosno krsenja medjunarodnog humanitarnog prava, Aleksovski je, rekao je tuzilac, ucestvovao licno, ali glavno sto mu se stavlja na teret jeste da ih sve nije sprecio, ili nije kaznio njihove izvrsioce.

Osvrcuci se na mogucu odbranu optuzenog da je ucinio sve sto je mogao kako bi poboljsao uslove u zatvoru ili logoru, te kako je, da on nije bio tu, moglo da bude jos gore, Nimen je istakao da se ni jedan zlocin ne moze opravdati tvrdnjom da je time izbegnuto vece zlo, zakljucujuci: “Nije postojao izbor izmedju dva zla, a zlocini koji su se desili u Kaoniku nisu ni u kom slucaju bili manje zlo."

Da bi se ti zlocini kvalifikovali kao teske povrede Zenevskih konvencija, neophodno je da tuzilac dokaze kako su se oni dogodili u kontekstu medjunardnog konflikta, kao i da su njihove zrtve bile zasticene osobe po Zenevskim konvencijama. Pozivajuci se na brojne rezolucije Saveta bezbednosti i izvestaje generalnog sekretara UN, tuzilac je u svojoj uvodnoj reci insistirao na direktnom ucescu hrvatske vojske u konfliktu u centralnoj Bosni, podsetivsi tom prilikom na odluku Pretresnog veca u postupku protiv Ivice Rajica, u kojoj se zakljucuje da je - pored direktnog ucesca HV u konfliktu u centralnoj Bosni - opsta politicka i vojna kontrola Republike Hrvatske nad politickim i vojnim strukturama bosanskih Hrvata bila takva da se HVO i tzv. Herceg Bosna mogu smatrati “agentom" strane sile, tj. Hrvatske, sto konflikt cini medjunarodnim.

Prvi svedok optuzbe bio je Carls Meklaud, bivsi pripadnik britanske armije koji se nakon demobilisanja u julu 1992. nasao u Posmatrackoj misiji EZ (ECMM) u bivsoj Jugoslaviji. Pocetkom maja 1993. Meklaud je iz staba u Zagrebu upucen u Lasvansku dolinu u centralnoj Bosni, sa zadatkom da u razgovorima sa predstavnicima obeju strana utvrdi sta se tamo dogodilo. Meklaud je posetio i logor u Kaoniku i vodio razgovor sa Zlatkom Aleksovskim. Meklaud je pred Sudom procitao beleske iz tog razgovora, zapravo poduzi monolog Aleksovskog o problemima upravljanja zatvorom u ratnom periodu. Tvrdio je da su njegovi zatvorenici “srecni", buduci da on, kao “profesionalac" (pre rata je bio vaspitac u KP domu Zenica), zna kako se s njima postupa. Tvrdio je kako se Zenevske konvencije “manje-vise postuju", da bi zatim priznao kako medju logorskim cuvarima ima zelje za osvetom, buduci da su cetvorica njih izgubili bracu u ratu sa Muslimanima, te je s tim u vezi Meklaudu postavio hipoteticko pitanje da li bi on “streljao strazara koji je izgubio brata da bi zatocenike zastitio od maltretiranja". Nakon razgovora Aleksovski je poveo Meklauda u inspekciju, prilikom koje je u svakoj od celija jedan od zatvorenika “spontano" ustao i rekao kako se s njima dobro postupa. Meklauda je, kako je tada zapisao u svom izvestaju a juce objasnio pred Sudom, to podsetilo na “cudnu scenu" kojoj je nekoliko meseci ranije prisustvovao u Manjaci, prilikom oslobadjanja tamosnjih zatocenika.

Branioci Aleksovskog pokusali su da sprece ukljucivanje Meklaudovog izvestaja u dokazni materijal, tvrdeci da u njemu registrovana izjava optuzenog nije data u uslovima koji bi bili prihvatljivi za Sud. Posle kraceg vecanja sudije su, medjutim, odbacile takav prigovor odbrane.