POLOZAJ I PRAVA NACIONALNIH MANJINA U VOJVODINI

Tamas Korhec

Tokom poslednjih sedam-osam godina polozaj i prava nacionalnih manjina u Vojvodini nikad nisu bili u zizi interesovanja domace javnosti. Neresena i akutna pitanja koja karakterisu ovu problematiku su uvek ostala u senci krvavog etnickog sukoba u Bosni i Hrvatskoj, te gorucih medjunacionalnih odnosa na Kosovu i Sandzaku.

Zvanicna srbijanska (pa i savezna) politika je sistematski ignorisala gotovo sve zahteve manjinskih politickih stranaka u pokrajini (decentralizacija, osnivanje manjinskih skola, razne koncepcije manjinskih autonomija, apeli u cilju smanjenja broja izbeglica u visenacionalnim sredinama itd, itd). Ukoliko se zvanicna vlast ipak oglasila povodom nekih zahteva, ona ih je okarakterisala bez ikakve argumentacije, "secesionistickim", "neprijateljskim", "separatistickim", a u najblazim slucajevima "potpuno suvisnim" zahtevima.

Do iznemoglosti ponavljani osnovni stav danasnje srbijanske vlasti u pogledu prava nacionalnih manjina je da "nacionalne manjine u Vojvodini uzivaju punu jednakost i sva manjinska prava po najvisim medjunarodnim standardima". Doduse, aktuelni rapetitori ove famozne recenice se s vremena na vreme menjaju (sa promenama vlade), ali sustina uvek ostaje ista - zvanicna vlast nece da otvori bilo kakav dijalog s predstavnicima naciolnalnih manjina, ili o polozaju nacionalnih manjina. Decembarski sastanak predsednika Milosevica sa prvacima najjace stranke vojvodjanskih Madjara (SVM) predstavlja novinu na ovom planu, medjutim, danas bi bilo prerano ceniti iskrenost ovog dijaloga. Pre nego sto cu se detaljnije posvetiti najaktuelnijim teskocama koje ugrozavaju opstanak nacionalnih manjina u Vojvodini, kratko bih se osvrnuo na stav vlasti o domacim i medjunarodnim standardima manjinskih prava.

Kao prvo, ako pod medjunarodnim standardima podrazumevamo iskljucivo manjinska prava garnatovana multilateralnim medjunarodnim ugovorima, ratifikovanih od strane SFRJ/SRJ, onda slobodno mozemo zakljuciti da nasa zemlja (barem na nivou zakona) stvarno ispunjava te standarde. Ali, ti su standardi izuzetno nisko postavljeni (rezultat krupnih kompromisa, da bi se zadovoljili interesi najveceg broja zemalja), to jest predstavljaju najosnovniji minimum obaveza za svaku zemlju, ispod kojih se ne moze. S druge strane, SRJ nije clan Sveta Evrope, koji prednjaci u kodifikaciji manjinskih prava, pa tako ti visi standardi ne predstavljaju medjunarodno-pravnu obavezu za nasu zemlju. Ako bi Jugoslavija postala clanica Saveta Evrope (SRJ je medju izuzetno retkim evropskim zemljama koje nisu clanice SE), ovi medjunarodni standardi bi bili daleko visi, a cesto i nedostizni u danasnjoj situaciji. Isto tako moramo napomenuti da veliki broj evropskih zemalja garantuje daleko veca manjinska prava za svoje nacionalne manjine od tih famoznih "minimalistickih" medjunarodnih standarda (Finska, Spanija, Estonija, Belgija, Slovenija, Svajcarska, Madjarska, Italija, itd).

Posle ove krace ekskurzije o "najvisim medjunarodnim standarima", posveticemo se problemima koji karakterisu danasnje probleme manjina u Vojvodini.

Ja sam ove probleme i teskoce svrstao u tri osnovne kategorije.

- Stalno suzavanje standarda manjinskih prava u Vojvodini pocev od 1990. godine, te nepostovanje zagarntovanih manjinskih prava (nefunkcionisanje pravne drzave),

- Enormna centralizacija - predstavnici manjina nemaju gotovo nikakvog uticaja na pitanja koja su odlucujuca za opstanak nacionalnih manjina (obrazovanje na maternjem jeziku, sluzbena upotreba manjinskih jezika, mediji na jezicima manjina),

- Stalno smanjivanje drustvenog uticaja manjina u drzavi, konstantno smanjivanje broja pripadnika nacionalnih manjina u ukupnom stanovnistvu Vojvodine.

Standardi manjinskih prava u Vojvodini i njihova primena u praksi: Pocev od 1990. godine, od (po mnogo cemu protivpravnog) ukidanja autonomije Vojvodine, postepeno se ukidaju pokrajinski zakoni koji regulisu jezicka i druga osnovna prava nacionalnih manjina, i donose se jedinstveni republicki zakoni za teritoriju cele Srbije. Ovi novi republicki zakoni (o raznim nivoima skolstva, o sluzbenoj upotrebi jezika) postepeno su u vecoj ili manjoj meri suzavali vec stecena prava nacionalnih manjina. Na ovom mestu ne bi bilo celishodno ulaziti u detaljnu analizu starih (pokrajinskih) i novijih (republicih) proipisa, ali bih ukazao na neka znacajnija ogranicenja postojecih standarda.

Na planu sluzbene upotrebe jezika, republicki Zavod o sluzbenoj upotrebi jezika (1991) ogranicio je vodjenje upravnih i sudskih postupaka na prvostepeni postupak, dok je raniji vojvodjanski zakon predvidjao mogucnost vodjenja postupka na svim nivoima.

Isti republicki zakon predvidja primat srpskog jezika, nad ostalima, ukoliko se stranke u postupku ne mogu dogovoriti u pogledu jezika postupka, i obavezan prevod svih odluka izapisnika u postupku (koji se vodi na manjinskom jeziku) na srpski jezik. Ove dve odredbe, koje nisu postojale u pokrajinskom zakondavstvu, u praksi su dovele do izumiranja postupaka na manjinskim jezicima u Vojvodini. Odredba o primatu srpskog jezika je dovela do nestajanja krivicnih procesa na manjinskom jeziku (posto javni tuzilac ne govori jezik manjine ili trazi postupak na srpskom jeziku), a odredba o obaveznom prevodu spisa je rezultirala nestajanjem parnicnih i drugih prvostepenih postupaka na manjinskim jezicima, posto sudije vrse pritisak na stranke da ne traze postupak na manjinskom jeziku, i to jer im se dodatni rad (prevodjenja) nicim ne honorarise.

Sa ovim sitnim, ali sustinskim ogranicenjima, u Vojvodini su gotovo nestali sudski postupci na manjinskim jezicima, a prava manjina se svode na pravo na tumaca, sto pripada i svakom strancu. Pre 1991. godine u Vojvodini je bilo godisnje vise hiljada sudskih postupaka na jezicima manjina (pre svega na madjarskom) dok je ovaj broj u 1996. godini pao na nekoliko desetina postupaka.

Nazalost, smanjenje standarda nije jedini problem na ovom planu. Uopstena je pojava da se ne postuju odredbe republickog Zakona o sluzbenoj upotrebi jezika. Redovna je pojava u svim visejezicnim sredinama da upravni organi traze sluzbeni prevod dokumenata (na teret stranke) koji su sastavljeni na jeziku manjina, a koji je u sluzbenoj upotrebi na teritoriji organa. Svakodnevna je pojava da u visejezicnim sredinama firme i drzavni organi ne ispisuju javne natpise, nazive, firme, itd. na jezicima manjina, iako to zakon obavezno predvidja pod pretnjom sankcija. Na osnovu obimnog izstrazivanja udruzenja "Ravnopravnost" vecina drzavnih organa krsi ovu odredbu i u naseljima koja su pretezno nastanjena pripadnicima nacionalnih manjina. Nazalost, niti u jednom slucaju odgovorni nisu kaznjeni, iako po zakonu ova praksa predstavlja osnov za izricanje ogromnih novcanih kazni (cak do 80.000 dinara). Mozda vredi napomenuti da je sprovodjenje Zakona o sluzbenoj upotrebi jezika u iskljucivoj nadleznosti republickih organa.

Sto se tice pravnih propisa o obrazovanju na maternjem jeziku, novi republicki zakoni su takodje suzili neka vec stecena prava nacionalnih manjina. Pre svega, izvrsena je potpuna centralizacija na ovom planu, dakle o svakom pitanju vezanom za obrazovanje na maternjem jeziku odlucuje se na nivou Vlade Republike (o ovome cemo detaljnije u sledecem poglavlju). Nadalje, organizovanje manjinskih odeljenja na fakultetima i visim skolama zavisi iskljucivo od Vlade, dok je po ranijem zakonu, u slucaju zahteva 30 studenata, nastava se obavezno morala organizovati i na manjinskim jezicima - to jest fakultetsko obrazovanje je bilo "pravo" manjina, koje - u slucaju ispunjenja zakonskih uslova - nije zavisilo od diskrecije centrlanih vlasti (isto kao sto je to tako ostalo na nivou osnovnog i srednjeg obrazovanja).

Govoreci o ostvarivanju garnatovanih manjinskih prava, moramo istaci problem obrazovanja na hrvatskom jeziku. Naime, po svim definicijama Hrvati u Vojvodini, pocev od 1991. godine, predstavljaju "nacionalnu manjinu". Tesko je proceniti tacan broj Hrvata (Bunjevci) u Vojvodini, ali je sigurno da su 1991. godine Hrvati bili druga najbrojnija manjina u Vojvodini posle Madjara. Ni u jednoj vojvodjanskoj skoli nema nastave na hrvatskom jeziku, sta vise hrvatska deca nemaju mogucnosti ni da uce svoj jezik i elemente nacionalne kulture, ona su primorana da uce srpsku kulturu, jezik i knjizevnost. Uz doista prisutni emotivni naboj ovog problema, osetljivost srpsko-hrvatskih odnosa nikako ne moze posluziti kao izgovor za kompletno negiranje manjinskih prava Hrvata u Vojvodini.

(Kraj u sutrasnjem broju)