POZORISNI TIM ’97: NAJBOLJA I NAJGORA OSTVARENJA U IZBORU KRITICARA “NASE BORBE"

Ofanzivna cetvorka: “Art" Alise Stojanovic, “Kuci" Radoslava Milenkovica, “Mizantrop" Dejana Mijaca, “Putovanje za Nant" Ljuboslava Majere. Crveni kartoni: “Hamlet" Dejana Krstovica

Zeljko Jovanovic

Pritesnjeni neopozivom cinjenicom da je 1997. godina uprkos svemu dosla do krajnjih granica svoje egzistencije stekli su se svi uslovi za pravljenje rang liste pozorisnih predstava. Ona podrazumeva jednu koja se estradno zove najbolja pozorisna ostvarenja i naravno, onu sa spiskom najgorih.

Na prvom mestu negativne liste je naravno “Hamlet" reditelja Dejana Krstovica, reditelja koji je izjavio da se u svojoj predstavi zapravo bavio Studentskim protestom. To sto njegovu nameru niko nije primetio ne menja na stvari. Ovaj “Hamlet", odigran pod upravnickom palicom Miladina Sevarlica u Teatru T, spada u red najdivnijih ostavarenja u kome je na relevantan nacin spojeno pozoriste koje ne postoji i predstava koja to nije.

Seridanovi “Suparnici" u Beogradskom dramskom predstavljaju dirljiv primer uzaludnosti bavljenja pozoristem. To sto je u “Suparnicima" funkcionisala i rezija i igra veceg dela ansambla, scenografija, gotovo sve, a sto ni iz bliza nije bilo dovoljno da predstava u celini bude podnosljiva, samo je dokaz koji obara sve teorijske pretpostavke po kojima dobra rezija, tekst i igra glumaca garantuju uspeh. “Suparnicima" treba odati priznanje na konkretnom dokazu da teorija nikada ne moze biti ispred prakse zbog cega bi Marks Beogradsko dramsko licno ukljucio u Prvu Internacionalu.

Predstava “Ulicni psi" Omara Abu El Ruba (prema scenariju Kventina Tarantina) odigrana u Bitef teatru, eklatantan je primer pokusaja lova u mutnom. Nije da pozorisna publika filmu ne veruje vec je Omar prilicno naivno poverovao da je sam naslov sasvim dovoljan. Dovodjenje u predstavu Sergeja Trifunovica, koji je svojom superiornom igrom bukvalno rasturio svaki koncept, svedoci o jos jednoj predrasudi po kojoj ce jedan dobar glumac izvuci celu predstavu. Hoce, ali monodramu.

Ogranicimo li se u slucaju “Virusa“ Sinise Kovacevica na sustinski nesporazum ovog pisca i reditelja sa rok en rolom mozemo, na primer, dodati i do sada zaobilazeni podatak - nepodnosljivo lose sklepana scenografija - cija je skripa cesto bila jaca od glasova glumaca. Da nije bilo zive svirke sjajne rok grupe “Deca losih muzicara" sve je nekako moglo biti zabasureno. Ovako, rokeri su neopozivo pokazali da sa ovim mentalnim stanjem nema foliranja.

Peta predstava je izostavljena zbog nedostatka mesta u timu. Raspored igraca na terenu je naime 4-4-2, pri cemu gol brani publika.

Lista ofanzivne cetvorke pozorisnog tima 97. izgleda ovako.

“Desetku" igra “Art" Jasmine Reze, predstavu koju je u Ateljeu rezirala Alisa Stojanovic. Sasvim je tacno da bi prva predstava mogla biti i neka druga sa ove, krajnje subjektivne liste. Ono sto “Art" cini jednim od najznacajnijih projekata protekle godine jeste sofisticiran karakter, sublimiran izraz i elegantno distanciranje od tematskog, zanrovskog i stilskog brloga u domacem pozoristu. Da je kojim slucajem Alisa Stojanovic odolela iskusenju mestimicne rediteljske persiflaze bio bi to sigurno jedan od najznacajnijih projekata koji se pojavio u vremenu definitvnog posuvracenja umetnickog izrazavanja.

Z.P.B. Molijer, “Mizantrop", rezija Dejan Mijac, predstava je koja u celini svakako zasluzuje da bude najbolja u 1997. godini. “Mizantrop" Jugoslovenskog dramskog pozorista spada u red vrhunskih pozorisnih ostvarenja u kojima do izrazaja dolaze rediteljsko umece, glumacke kreacije pre svega Dragana Micanovica ali i Nikole Djuricka ili elegantih ostvarenja realizovanih na malom prostoru kakva su bila uloge Mila Miranovica ili Vojina ]etkovica. Neznatnu prednost dajem “Artu" zbog cinjenice da se ovom predstavom nasi pozorisni horizonti znacajno prosiruju.

Predstavom “Kuci" Radoslava Milenkovica, radjenom po tekstu Ljudmile Razumovske, belodano se pokazalo nekoliko stvari. Prvo, na koji nacin dramski pisac moze uciniti relevantnim aktuelan drustveni problem, u ovom slucaju obezduhovljenje jednog naroda, vremena i prostora, drugo, nasu sliku u ruskom ogledalu, zatim hrabro upustanje reditelja u sve tokove dramskog teksta. I ono najvaznije; glumacku mladost. Milenkoviceva podela u kojoj je Sergej Trifunovic vec veteran, svedoci da beogradskom glumackom potencijalu ni beda ne moze nista.

Da kvalitetno pozoriste postoji i van Beograda vec duze vremena dokazuje Narodno pozoriste Sombor. U njihovoj predstavi “Putovanje za Nant" u jednoj tacki je skoncentrisana sposobnost i hrabrost upustanja u novo, tekst Eugena Treceg Kocisa i rezija Ljuboslava Majere, zatim sposobnost sada vec delom bivseg, ansambla somborskog pozorista da superiorno odigra i nemoguce, pri cemu je razlog zagonetne atmosfere koju plete ovo pozoriste oko sebe, nemoguce dokuciti.

No, bez obzira na sve, najznacajniji dogadjaji, doduse razlicitog predznaka,u protekloj godini su Studentski protest i pozar, treba li reci u Jugoslovenskom dramskom pozoristu. S obzirom na nasu sklonost ka zaboravljanju tesko da je za ovaj prvi moguce pronaci nekog ko ga se i seca a kamo li stavlja na prvo mesto, dok za pozar, sa velikim slovom, nije moguce pronaci nikoga ko bi, shodno nasoj sklonosti ka euforiji, pristao na tvrdnju da je to ipak bio samo pozar.

Za kraj treba reci da su predstave koje bi u nekom drugom rasporedu sigurno mogle biti nosioci ukupnog pozorisnog igrackog tima svakako “San letnje noci" Narodnog pozorista, Beograd, “Master klas" Bitef teatra, “Mrescenje sarana" Srpskog narodnog pozorista Novi Sad, “Lari Tomson" Zvezdara teatra, “Bekstvo" Ateljea 212, “Celava Pevacica" Krusevackog pozorista, i “Snezna kraljica" pozorista “Bosko Buha". Sve one kao i jos nekoliko drugih, svedoce da je pozorisni zivot prosle godine bio sasvim podnosljiv. Sudeci prema najavama iz pozorista, verovatno je da je, osim Narodnog pozorista Beograd, Ateljea 212, delimicno Zvedara teatra i mozda Beogradskog dramskog, spisak pozeljnih mesta u sledecoj godini iscrpljen. Pored ovih, zanimljive adrese u zemlji ostaju pozorista u Somboru, Novom Sadu - u SNP, Krusevcu i, naravno, u Budvi, ukoliko do leta ne dodje do promena koje ce aktivirati nase pasose.

Parafrazirajuci jednog dramskog pisca ovdasnjeg na kraju mozemo samo pozeleti srecan put u milu nam Novu godinu.