Srpska istorijografija danas

Srusila se prva zemlja socijalizma, a zajedno s njom i monolitna ideologija u njenim temeljima. Kroz pukotine se polako pocela promaljati istina. Kod nas sasvim stidljivo i nedovoljno utemeljeno

Pise: Milan St. Protic

Ni istorija nije imuna.

Istoriografija kod nas nije nista vise nego odraz ukupnog stanja u narodu. Pola veka zivimo dvostrukim zivotom. Jedno se misli i govori privatno, sasvim drugo u javnosti. Na takav red stvari smo se gotovo navikli. Zato ne primecujemo. I ne zameramo.

Dugo se medju istoricarima negovala iskljucivo zvanicna verzija istorije, odredjena ideologijom marksizma- lenjinizma, ona je u nasem slucaju imala i svoju posebnu pricu. Neistinita i pristrasna, zvanicna verzija ostavila je neizbrisiv trag na citava pokoljenja. Prava istina ostala je van dostupa.

Ucili su nas kako je svet odvajkada podeljen na nepomirljive drustvene klase koje u medjusobnoj borbi dovode do novog poretka u kojem se opet dolazi do klasne borbe i sve tako do pojave proletarijata i puta u besklasno drustvo. Tumaceno je kako su i drzava i nacija klasne ustanove i kao u osnovi svega stoje produkcioni odnosi. Ljudi nisu slobodni zato sto su definisani svojim polozajem u procesu proizvodnje. To je osnov marksistickog kolektivizma. Ne postoje pojedinacni interesi, ni mogucnost licnog izbora. Sve pocinje i zavrsava se klasnim zakonitostima. Srediste izucavanja moderne istorije nalazilo se u istorijskoj ulozi Partije. Partija s velikim P. Oko nje se vrtelo sve. Njenim delovanjem objasnjavala se celokupna istorija. Pre nastanka komunistickih partija, pratio se razvoj "radnickih pokreta". To se smatralo za uvodno razdoblje onom najbitnijem istorijskom dobu. Morali smo znati sve pojedinosti iz zivota klasika marksizma i svetskih i domacih. Citate iz njihovih dela morali smo usvajati ne kao deo skolskog gradiva, vec kao jedini pogled na svet. Istorija se slikala samo crnom i belom bojom. Pojave, dogadjaji i ljudi delili su se na progresivne i retrogradne, napredne i nazadne, revolucionarne i reakcionarne. Proslost je imala ideolosko obelezje, uostalom kao i sve drugo. Nasa istorija delila se na doba do 1941. i posle toga. Vekovi narodnog postojanja gubili su vaznost pred silinom revolucionarne pesnice. Drugi svetski rat ili kako se govorilo "narodnooslobodilacki rat i narodna revolucija" smatrani su za nedodirljive svetinje. Stvarnost izmenjena do granica apsurda pretvorila se u zvanicnu verziju. Ogromna vecina naroda je samo za tu verziju i znala. Istina je postala zbranjena i kaznjiva. Istoricari moderne epohe bili su poslusni pripovedaci sluzbene istorije.

A onda je pao Berlinski zid. Srusila se prva zemlja socijalizma, a zajedno s njom i monolitna ideologija u njenim temeljima. Kroz pukotine se polako pocela promaljati istina. Kod nas sasvim stidljivo i nedovoljno utemeljeno. Po pravilu su proboj cinili neistoricari. Tek pokoji covek iz struke. U navali svedocanstava koja su pokusala da nadoknade pedeset godina nametnute istine, bilo je ozbiljnih propusta, netacnosti i odblesaka licnog iskustva. Najmanje trezvenog, naucnog pristupa. Istoricari su u vecini ostali nemi. A poneki koji se odvazio, svoje je znanje stavljao u sluzbu aktuelne politike, isto onako kako je to nekad radio prethodnoj vlasti. Istina je i dalje bila van dometa.

Ali se, upravo zbog toga, razvila ziva aktivnost medju samim istoricarima. Iza zatvorenih vrata zvanicna verzija je izgubila svaku vaznost. Postalo je skoro neuctivo i pominjati istorijske argumente koji su pola veka uzimani kao jedino ispravni. Otpocelo je ozbiljno preispitivanje novije proslosti, pogotovu nacionalne. Prethodno ucenje srusilo se samo od sebe.

Sve je, nazalost, ostalo daleko od javnosti. Zvanicna verzija vlada i danas u udzbenicima i skolama. Isti ti istoricari koji vrlo dobro znaju o cemu se radi dozvoljavaju izdavanje tih udzbenika, pisu im strucna odobrenja i recenzije, skoluju generacije profesora i nastavnika "prilagodjene" istorije.

Da navedemo tri primera. Dva iz istorije devetnaestog veka i jedan iz istorije dvadesetog. Kod nas se uporno upotrebljava izraz "Francuska burzoaska revolucija", tipican za marksisticko shvatanje istorije. Svuda u svetu koristi se izraz "Francuska revolucija". Francuzi jos vole da kazu "Velika revolucija". Uvodjenje pojma burzoazije u jedan istorijski fenomen izuzetno kompleksnog sadrzaja, mogu samo oni koji i dalje robuju propaloj ideji.

Medju nasim istoricarima cesto se isticu ruski koreni ideologije narodne radikalne stranke i njeno antizapadnjastvo. Tako se moze cuti kako su radikali bili protiv izgradnje zeljeznice u Srbiji, koja je uprkos njihovom protivljenju ipak izgradjena 1884. godine. Medjutim, radikali su bili protivni ugovoru o zajmu za izgradnju zeljeznice koji je srpska vlada potpisala s jednom francuskom bankom (Generalna unija). Nesto docnije je ta banka bankrotirala, a ispostavilo se da se iza nje krio austrijski kapital. To je naravno iz osnova uzdrmalo drzavne finansije. Da stvar bude jos gora, i kralj Milan Obrenovic i njegov ministar inostranih dela Cedomilj Mijatovic primili su novac da bi ugovor progurali. Bio je to jedan od najvecih finansijskih skandala u Srbiji. Pri tom, politicki program narodne radikalne stranke bio je pod neposrednim uticajem francuskih radikala i imao vrlo malo zajednickog s ideologijom ruskih narodnjaka, na cemu insistiraju mnogi istoricari. Parlamentarna demokratija, narodna suverenost, opste pravo glasa i lokalna samouprava su politicki zahtevi zapadnog korena (engleskog i francuskog), a ne ruskog. Uporedna analiza programa francuskih i radikala iz Srbije ranih osamdesetih godina proslog veka to recito potvrdjuju.

Potpuno jn nesporno da su visoki predstavnici Vrhovnog staba NOVJ (Milan Djilas, Koca Popovic i Vladimir Velebit) potpisali sporazum s nemackom komandom za jugoistocnu Evropu (Glez fon Horstenau) u Zagrebu marta 1943. godine. U tom sporazumu pokret Draze Mihailovica istaknut je kao zajednicki neprijatelj, dogovorena je zajednicka akcija u slucaju iskrcavanja zapadnih saveznika na Balkan i utanacena razmena zarobljenika. Sporazum su raskinuli sami Nemci. Ovaj dogadjaj je dugo drzan u najstrozoj tajnosti. A kada se ova nezgodna epizoda o saradnji s okupatorom morala priznati, onda se u tom dogadjaju pisalo i govorilo kao o "martovskim pregovorima" iako postoji faksimil pisanog sporazuma s originalnim potpisima. (Partizanski predstavnici su se potpisali pseudonimima, ali nema nikakvog spora o njihovom identitetu).

Jedan istaknuti predstavnik istoricara zvanicne verzije, posebno omiljen medju borcima NOR-a, nedavno mi je ispricao sledeci dozivljaj. Na jednom gostovanju u SUBNOR-u, on je pokusao da predstavi Drugi svetski rat u Jugoslaviji na malo uravnotezeniji nacin ukazavsi na neke propuste partijskog rukovodstva. Na to mu je jedan od nekadasnjih boraca odgovorio: "Nemoj da nam rusis ideale."

Sta je glavni uzrok ovome

Mi jos zivimo u sustinski istovetnom politickom sistemu kao i poslednjih pedeset godina. I danas je kao i ranije istorija sluga vlasti i politike i nista vise od toga. Nije cilj da se proslost rekonstruise na sto verodostojniji nacin, vec da se u istoriji nadje potvrda i opravdanje za danasnjicu. Otuda istoricari, ili bar vecina njih, pristaju da slede zvanicni put, menjajuci svoja uverenja i saznanja po potrebi i stavljajuci svoje usluge na raspolaganje. Tako su naucili. U tome, istina, nisu usamljeni.

Dok se ne promeni sistem vlasti nece ni prava istorija izbiti na videlo. Lazna stvarnost je prvi uzrok lazne predstave o proslosti.