PROFESOR ZAGORKA GOLUBOVIC O MENJANJU MENTALNOGSTANJA NACIJE

Stanje napetosti, konfliktnosti i agresije u Srbiji su u znatnom porastu u odnosu na period od pre devedesetih godina. Mi jesmo na ivici provalije, ali se jos nismo survali u bezdan; ostali su jos uvek elementarni uslovi koji nas odrzavaju

Olga Nikolic

Zagorka Golubovic

Zivot u Srbiji vise nije isti kao pre deset godina. U medjuvremenu se toliko toga promenilo, da sve ne bi moglo da stane ni u tri zivota, a kamo li u jedan.

Veoma je vazno pitanje koliko su te promene uticale na menjanje mentalnog stanja nacije? O ovoj temi za “Nasu Nedeljnu Borbu" govori dr Zagorka Golubovic, profesor Univerziteta u Beogradu.

- O “bolesti" drustva moze se govoriti kada u njemu prevladaju disfunkcije i kada postane nesposobno da zadovoljava elementarne potrebe svojih clanova, odnosno, kada se fundamentalno narusi mentalno zdravlje nacije. Jedan od bitnih kriterijuma, koje Erich Fromm (u knjizi Zdravo drustvo) navodi kao simptom obolelosti drustva i nacije je spremnost ljudi da ubijaju hiljade i hiljade “neprijatelja" u ratnom sukobu. A uz to ide iracionalno ponasanje, ksenofobija, mrznja, agresija i razni oblici nasilja. Fromm dokazuje tezu da celini drustva moze nedostajati mentalno zdravlje, a ne samo pojedincima, i zato se zalagao za analizu koju je nazvao patologija normalnosti drustva. Ako ne postoje sistemske analize, koje bi omogucile da dijagnosticiramo patologiju normalnosti drustva u Srbiji danas, te se moramo osloniti, pre svega, na posmatranje i fragmentarne analize, moze se bar u naznakama ustanoviti da postoje karakteristicni simptomi koji ukazuju na opstu patologiju drustva i na obolelo mentalno stanje nacije.

Prvo sto pada u oci jeste cinjenica da je stanje napetosti, konfliktnosti i agresije u znatnom porastu u odnosu na period pre devedesetih godina. Daleko sam od toga da tvrdim da je to bilo doba “normalnosti", jer se pod normalnim ljudskim uslovima zivota ne podrazumeva samo elementarna fizicka i socijalna sigurnost i zadovoljavanje osnovnih potreba za zivot (puna zaposlenost, iskorenjivanje bede i sl.); u pogledu kvaliteta zivota u punijem smislu i u predjasnjem autoritarnom sistemu postojali su elementi patologije, koji su se ocitovali, pre svega, u sputavanju individualnosti coveka i u znacajnom ogranicavanju gradjanskih prava i sloboda. Ali se ne moze poreci cinjenica da je to bilo bezbednije drustvo, da je pet decenija prozivelo u miru, da je bilo malo drustvenih sukoba (svakako zahvaljujuci i odsustvu gradjanskih prava) i da je egzistencija najveceg broja stanovnistva bila obezbedjena. Ako se tome doda mozda i neopravdani ugled koji je SFRJ uzivala u svetu, osecanje samopostovanja i identifikacije pojedinaca sa svojom zajednicom bilo je vrlo razvijeno.

Na osnovu cega se moze dijagnosticirati da je nase drustvo “bolesno"?

- Vratimo se ponovo Frommu: on uzima kao znacajne indikatore obolelog drustva samoubistva i ubistva. Kada je rec o Srbiji, nismo li svedoci da se danas u pojacanoj meri dogadjaju samoubistva penzionera, kao socijalno najugrozenije skupine; da se na plocnicima Beograda i drugih velikih gradova u Srbiji svakodnevno u krvavom obracunu resavaju sukobi, nekad i bezazleni; da se gradjani sve vise naoruzavaju zbog sve vece fizicke nesigurnosti. Kao drugi podatak treba ukazati na povecano devijantno ponasanje u razlicitim oblicima, koje dostize takve razmere da se gubi jasna granica izmedju kriminalnog i normalnog postupanja. U tom pogledu devijantno ponasanje nije karakteristicno samo za pojedince vec i za drzavu, koja i sama krsi zakone i ukljucuje se u kriminalne radnje te, naravno, nije u stanju niti je spremna da stiti pravni poredak.

Drugim recima, svedoci smo postojanja takvog rezima u kojem je izbrisana granica izmedju legalnih i kriminalnih radnji, sta vise, kriminalna delatnost postaje neka vrsta uzora, narocito za adolescente, jer se u zivotu osvedocuju da se tako najlakse moze doci do brzog bogacenja i zivota na “visokoj nozi". Moze se, stoga, govoriti o dubokoj moralnoj krizi koja razara tkivo drustva i strukturu licnosti pojedinaca, bacajuci ih u narucje raznolikih vidova devijantnog ponasanja, jer gubitak samopostovanja i ljudskog dostojanstva vrsi eroziju moralne i socijalne zrelosti. Kriza morala najevidentnije se manifestuje kao apatija, bezvoljnost, beznadje i odsustvo potrebe da se odupre zlu i devijantnom ponasanju. Ali se moralna kriza ogleda i u ksenofobiji i ispoljavanju mrznje prema dojucerasnjim susedima iz drugih nacija, koja je dovela do jednog od najbrutalnijih i najbesmislenijih ratova na prostorima bivse Jugoslavije.

Analiticari upozoravaju na rast devijantnih oblika ponasanja, posebno kod mladih, koji su stasavali u drustvu nagrizenom krizom, kakvu buducnost onda Srbija moze da ocekuje?

- Uocen je narocito porast maloletnicke delikvencije i s obzirom na to rasprostire se pesimizam u pogledu buducnosti jer se, po mom misljenju, neopravdano generalizuje nepovoljno stanje duha kod mladih danas. Ne vidi se i druga strana stvari, naime, da je medju mladim ljudima bio daleko veci broj onih koji su izbegli da ucestvuju u gradjanskom ratu u bivsoj Jugoslaviji, jer nisu izjednacavali nacionalizam i patriotizam i da su mladi mnogo manje podlegli ksenofobiji buduci da upravo mladi ljudi najlakse obnavljaju veze sa pripadnicima drugih naroda iz susedstva. Isto tako u najvecoj meri su upravo mladi ljudi daleko kriticniji prema postojecem rezimu koji nas je doveo do katastrofe - i materijalne i moralne - i najdosledniji su u angazovanju za drustvene promene. Mislim da bi se i opozicione demokratski orijentisane partije morale mnogo vise oslanjati na mladje generacije, koje su najmanje konzervativne i jer su one ne samo genetski nosioci buducnosti nego, ja verujem, imaju i subjektivni potencijal da izgrade drugaciju buducnost. Verujem da ce tek sa novim generacijama nastati stvarni preokret, jer one ne pate od negativnog nasledja “komunistickog totalitarizma" i tradicionalizma, jer su mladi ljudi mnogo vise otvoreni i okrenuti prema modernom svetu i prijemciviji su za demokratske forme ponasanja.

Kako izleciti “obolelo" drustvo?

- Ja upravo u mladjim generacijama vidim to zdravo tkivo koje moze da regenerise oboleli drustveni organizam. Ali mladima treba dozvoliti da na svoj nacin, jednim novim senzibilitetom, iskazu svoje vizije i dodju do takvih resenja, koja ce se razlikovati od do sada ponudjenih, a koja sva lice jedna na druge i zvuce veoma apstraktno, neoriginalno. Politicke partije su sklone da se stave u ulogu tutora svojih podmladaka, koji zvuce tako starmalo kada samo reprodukuju naloge vodja svojih partija. Stoga mi imponuje teznja studenata za samostalnoscu i nezavisnoscu, oni pokusavaju da nadju sebe, shvativsi pluralizam doslovno, iako to moze i da steti kada dovodi do cepanja snaga i razbacivanja energije, ali moze i da urodi plodom u visestrukom traganju za najboljim putem, ukoliko se otkloni iskljucivost kod svake od tih novih organizacija.

Istrazivanja pokazuju da, kada se poveze mladost i obrazovanje, imamo najmanje nepozeljnih pojava: znatno manje nacionalisticke iskljucivosti, manje ispoljene autoritarnosti, manje naglasene anomije kao odsustva artikulisanih vrednosti.

Trazeci svoj put mladi ce sigurno praviti greske, ali ne treba ih odmah zbog toga dezavuisati. Ako su iskreno zainteresovani za demokratizaciju Srbije, a postupci studenata od jesenjih protesta prosle godine do danas, na to ukazuju, oni ce svojom invcentivnoscu sigurno znacajno doprineti da se uveca fond novih ideja, sto je do sada nedostajalo svim zemljama u tranziciji, a ne samo Srbiji.

Kako to da i pored raspada bivseg sistema i drzave i svih kataklizmi koje smo doziveli, zivot ipak tece dalje.

- Mi jesmo na ivici provalije, ali jos se nismo survali u bezdan; ostali su, s jedne strane, jos uvek elementarni uslovi koji nas odrzavaju, ostali su, s jedne strane, jos uvek elementarni uslovi koji nas odrzavaju, a sa druge, nije potpuno izgubljena nada da ce “biti bolje". Vecina ljudi, doduse, ne zna kako se moze izaci iz ovog haosa, ali to ne znaju ni oni koji su zaduzeni da projektuju razvoj drustva, medjutim, ljude ipak ne napusta nada da ce doci do oporavka i zato se grcevito bore da prezive. Naravno da je u prirodi svakog zivog bica borba za opstanak i ova nasa svakodnevna borba, nazalost, cesto se svodi na taj najnizi nivo - fizickog opstanka. Ali i to potvrdjuje izvesnu vitalnost naroda, koji se i pod najtezim uslovima ne predaje vec iznalazi najrazlicitije nacine da se odrzi.

Naravno, ovaj najprizemniji nivo borbe za opstanak je mac sa dve ostrice: on spasava narod od potpune propasti, ali istovremeno i koci oporavak, jer ljudi koji su ugrozeni boje se promene i manje su spremni da se angazuju za promenu rezima, sto jedino moze dovesti do stvarnih drustvenih promena. Ta ambivalentnost koja se izrazava i u teznji da se iz ovakvog nepodnosljivog stanja izadje (uz neartikulisano vidjenje promene) i u strahu od promene (pa se stalno iznova glasa za one koji su glavni proizvodjaci ovakvog stanja) ogranicava i usporava demokratsku transformaciju drustva u Srbiji i odlaze neophodne drustvene i ekonomske reforme. Zbog toga je neophodno uciniti sadasnje drustveno stanje sto transparentnijim, ali i ponuditi realne alternative postojecem rezimu, koje bi stvarno pomogle resavanju najvaznijih problema naseg drustva danas.

Mi cesto usmeravamo kritiku na pogresno mesto zaobilazeci, na taj nacin, prave krivce: okomimo se na sitne svercere i preprodavce, a to su najcesce ljudi koji su ostali bez posla, ili bez plata i to im je jedini nacin da prehrane svoju porodicu; a zaboravljamo da postavimo pitanje: ko je kriv sto ekonomija ne funkcionise i sto je zamenjuje siva ekonomija? Mi u svakodnevnom zivotu vidimo sitne nepravilnosti i skloni smo da se na njih okomimo, ali se ne potrudimo da razumemo kako je do njih doslo i koga, zapravo, za to treba kriviti. Time se moze odgovoriti i na pitanje: kako to da narod u Srbiji vec celu jednu deceniju glasa upravo za one koji ga sve vise vode u propast. Naravno svakodnevne pojave su vidljivije, ali treba se samo malo potruditi da se shvati da onaj ko drzi vlast godinama mora biti najodgovorniji za sve tezu i sve dublju ekonomsku, drustvenu i duhovnu krizu.

Kakve su perspektive u Srbiji?

- U drustvenim naukama tesko je davati pouzdane prognoze, jer se uvek postavlja neko “ako": naime, ako se nastavi ovaj trend regresivnog kretanja i ne preduzmu, pre svega, ekonomske reforme, a uporedo sa tim i znacajne izmene u radu postojecih institucija, koje su samo po formi, a ne i po sadrzaju, demokratske, najverovatnije ce se ostvariti sve crne prognoze ekonomista i doci ce do kolapsas institucionalnog poretka; ali ako vladajuca koalicija, ohrabrena pobedom na predsednickim izborima nad ekstremnom desnicom i sigurnija u odrzanje vlasti, shvati da je i u njenom interesu da uvede fleksibilniju politiku dozvoljavajuci otvaranje prostora za najneophodnije reforme: u ekonomiji u oblasti monetarne politike i programa privatizacije, u politici u menjanju stava prema opoziciji i iskazivanju spremnosti da sa njom pregovara o najvitalnijim pitanjima drustva (izborni zakon, otvaranje medija, respektovanje vanparlamentarnih formi delovanja, nezavisnost sudova i stvaranje uslova za konstituisanje “pravne drzave") - onda se mozemo nadati izvesnom kretanju u pravcu spore ali neizbezne demokratizacije.

Ja naglasavam znacaj promena u vladajucoj koaliciji, koja nije tako homogena i u kojoj sigurno postoje reformske struje (drzim da je najtvrdje krilo JUL), cije bi intencije trebalo ohrabriti, a ne frontalno se suprotstavljati celom bloku, ne razaznajuci razlike, koje u daljem razvoju mogu biti veoma znacajne. Po analogiji sa onim sto se desilo u Crnoj Gori smatram da je najrealnije ocekivati da impulsi za promene dodju “odozgo" i da na to treba nadogradjivati pritiske opozicije, koja bi morala da shvati da je trenutak u kojem zivimo toliko ozbiljan i presudan da i sama mora biti fleksibilnija i da nema mesta za licna obracunavanja vec da je njeno jedinstveno delovanje jedina garancija uspeha. Drugim recima, monopol vlasti treba podrivati iznutra. Ne verujem da bi samo cekanjem na nove izbore doslo do bitnijih promena, jer ako se ne dogode nikakve promene unutar vladajuce koalicije, koje bi opozicija trebalo da podrzi, nece se stvoriti drugaciji preduslovi i samim tim ne moze se ocekivati ni bolji ishod.

- Ima se utisak da smo svi skloni da primenjujemo taktiku cekanja, pod parolom “jos nije vreme" za prave drustvene promene. Tacno je da se pod postojecim okolnostima ne moze dogoditi nista radikalno novo. Ali pitanje i jeste u tome ko ce presudno uticati na izmenu okolnosti i kakvu ce ulogu u tome moci da odigraju postojece demokratske snage. Najopasnije je u ovom trenutku predati se apatiji i povlaciti u sebe pod izgovorom “ne interesuje me politika", ne shvatajuci da politika nije samo borba za vlast nego aktivno sudelovanje u menjanju drustvenih uslova zivota. Ako ocekujemo da ce “neko drugi" resavati sve probleme, prepustamo se proceni tog “drugog" - a to je onaj ko ima moc - da nam kroji sudbinu prema svojoj slici, ili bolje reci prema svojim interesima. A to je vrtenje u krug, buduci da “ratotvorac" ne moze preko noci postati “mirotvorac", niti moralno degradirane licnosti mogu ponuditi respektabilna resenja.

Moglo bi se reci da nema osnove za optimizam u pogledu nase buducnosti, ali ja nisam sklona ni da izvlacim sasvim pesimisticke zakljucke, utoliko pre ako shvatimo da nase uporno angazovanje, kao sto su pokazali protesti 1996/’97, moze da urodi plodom. Ne smemo se prepustiti razocaranju, jer “stvaranje sopstvene istorije" nije ni malo lak zadatak i ne mozemo ocekivati da uspe od prvog pokusaja.